NA SELU SE DANAS MOŽE SAMO PREHRANITI: Reditelj Božidar Đurović uoči premijere "Berača snova" na sceni Zvezdara teatra

PREDSTAVA "Berači snova" trebalo je da "odsanja" celu jednu kalendarsku godinu, da doživi premijeru.

Foto N. Skenderija

Probe komada Vladimira Đurđevića počele su u februaru prošle godine, a prvo izvođenje je 11. marta, na sceni Zvezdara teatra. Reditelj Božidar Đurović je u istoj kući postavio sa uspehom "Večeru budala" koje se "ne razilaze" sa repertoara već trinaest godina.

U međuvremenu, predaje na Fakultetu savremenih umetnosti i FPU u Beogradu. Na prvom glumu, a na drugom režiju budućim scenografima i kostimografima. Tokom duge rediteljske karijere postavljao je na scenu dramske, kao i operske predstave i radio-drame. Režirao je u Pragu, Kijevu, Novom Sadu, Podgorici, Kragujevcu, Šapcu, Zaječaru.

Na aktuelnom prgramu Narodnog pozorišta (čiji je, inače, stalni reditelj) trenutno je opera "Bal pod maskama"...

- "Berači snova" su neobično zanimljiva priča koja prati razvoj jedne seoske porodice, kroz tri društvena sistema. Posebno me je zanimalo kakav uticaj društvene promene i politika imaju na živote i duše običnih ljudi - kaže na početku razgovora Božidar Đurović.

- Predstava je utemeljena u aktuelnoj zbilji i obojena je tipično našim mentalitetom. To je prilično gorka i, istovremeno, izuzetno duhovita porodična priča. Verujem da će je publika netremice pratiti i u njoj se pronaći: jednim okom plakati, a drugim se smejati.

Reč je o beračima malina, koji su postali simbol seljaka koji mnogo rade, a teško naplaćuju svoj rad. Nije ih pisac slučajno odabrao za svoje junake?

- Zasigurno nije. Srbija je poznata kao jedan od najvećih proizvođača ovog voća u Evropi. Ujedno, sama tema dala je mogućnost da progovorimo i o opakoj strani ljudske prirode koja je u našem narodu posebno izražena u odnosu prema najbližima... Takođe, svedoči i o moći vlasti, povrđujući onu drevnu mudrost da je "bolje imati gram vlasti nego oku pameti". I da je u aktuelnim okolnostima, čak i u seoskom području, gotovo nemoguće živeti od svog rada.

PROBA Glumačka ekipa , Foto J. Simović

Da li su ti "opaki" porodični odnosi uslovljeni sukobom generacija?

- Njihov sukob nije suštinski generacijski, posledica je borbe za opstanak. Prisustvujemo raspadu jedne tradicionalne porodice koja je nekada bila zasnovana na proverenim vrednostima. Sada je istinu zamenila laž, moralne norme su "ukinute". Rad je izgubio smisao, a čast i poštenje značaj. Srušeno je sve ono na čemu je bila zasnovana patrijarhalna zajednica. Poznato je da je ljudskoj prirodi svojstveno, a nama ovde posebno, da živimo ili u prošlosti ili u budućnosti - samo ne sada. Priča je višeznačna. Podseća nas da su junaci komada imali kuću u kojoj zimi nije bilo hladno, a leti ne previše toplo. Onda su je srušili pre nego što u izgradili temelje nove. I tako su se našli na goloj poljani i jedino što im preostaje je da maštaju, jer im snovi daju ono poslednje što umire - nadu.

Na pozorišnoj sceni imali smo poodavno sjajan komad Milice Novković "Kamen za pod glavu", a u novije vreme "Odumiranje" Dušana Spasojevića. Zašto je tako malo priča iz seoskog života, uz toliko tema?

- Poslednjih decenija u dramskoj literaturi selo ne postoji. Kao da se tamo ništa ne događa što bi, na bilo koji način, moglo biti zanimljivo. A koliko je selo važno, najbolje se vidi na železničkoj i autobuskoj stanici kad petkom ljudi odlaze u svoj zavičaj praznih ruku, a nedeljom se vraćaju punih u Beograd. Oduvek sam verovao da je naša zemlja, u najboljem smislu, seoska i da selo hrani ovaj narod. Ali u literaturi, posle to dvoje pisaca, nismo imali bogzna koliko tekstova koji bi se bavili seoskom tematikom.

Smatram da je selo najzdraviji deo našeg društva, jer tamo ljudi isključivo žive od svog mukotrpnog rada. A ono odumire zato što država prema njemu nikad nije imala materinski već maćehinski odnos. Zato je danas na selu nemoguće živeti već samo se - prehraniti.

U Zvezdara teatru trinaest godina je na repertoaru bulevarska komedija "Večera budala" s vašim potpisom. Takođe, "Zagonetne varijacije" u Narodnom igrale su se gotovo dve decenije, sve do smrti Marka Nikolića.

- Dobar je tekst, odlični glumci, rečju, dobra predstava. I ono što je u ovim vremenima posebno bitno veoma je duhovita i za publiku lekovita. "Večera budala", kao i "Zagonetne varijacije" i "Dogodine u isto vreme" u Pozorištu Slavija bave se životnim temama koje svakog zanimaju. Sve su zasnovane na dobrom dramskom predlošku, a njihova dugovečnost je pokazala da je publika najbolji pozoršni kritičar.

Foto J. Simović

Prošlu, pa i ovu godinu, pamtićemo po odlasku mnogih značajnih umetnika. Za teatar je to mnogo veći gubitak od praznih sala i kasa...

- Toliko smo svikli na gubitak da nemamo ni svest koliko ljudi više nema. Od velikih nesreća oko nas ne stižemo ni da mislimo šta njihov odlazak znači za pozorište i kulturu, uopšte. Kad god da nečija smrt dođe (pa i posle duge bolesti ili duboke starosti), ona je iznenađenje. Donosi veliku tugu i ostavlja prazninu. Pomenuli smo Marka Nikolića, otišao je Jirži Mencl, ovih dana i Boris Komnenić...

Edgar Alan Po i Kami u svojim delima bili su inpirisani epidemijama. Da li očekujete da se slična priča nađe na pozorišnoj sceni?

- Verujem da hoće. Uostalom, da bi neko došao da odgleda predstavu, mora da napravi dogovor sa sobom i da se liši straha. Straha, da krene iz kuće u kojoj je koliko - toliko zaštićen, da uđe u prevoz, u salu, sedi u nečijoj blizini. I, konačno, skupi snagu i koncentraciju da odgleda predstavu. Taj psihološki pritisak je samo jedan od segmenata.

Ako tome dodamo i činjenicu da su pozorišni gledaoci uglavnom ljudi koji skromno žive - ništa ne ide u prilog pozorištu. Ipak, svi imamo neviđenu glad za teatrom. Zato su i "Berači snova" bili rasprodati u martu prošle godine - gotovo za jedan dan.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije