KRAJ PUSTOŠENJA "CRNOG KONTINENTA"? Pokušaj emancipovanja bivših kolonija u Africi

Prašnjavi drumovi, prazne kase, nagomilani dugovi, nestabilni režimi, ogromna nezaposlenost, glad, neiskorenjene neke od davno zaboravljenih bolesti u drugim delovima sveta... Sve je to postkolonijalno nasleđe velike većine afričkih zemalja od kojih su neke ovih dana ustale u pokušaju da se konačno i de fakto ostamostale, decenijama posle zvaničnog prestanka vazalnog režima u odnosu na evropske tutore.

FOTO: Tanjug/AP

Kolonijalni sistem u Africi relativno nije trajao dugo – uglavnom od sredine prve polovine 19. veka do početka druge polovine dvadesetog. U tom periodu, ne dužem od vek i po, velike kolonijalne sile, koje su pokorile praktično čitavu teritoriju Crnog kontinenta, istina, modernizovale su zaostale zajednice, donele škole, bolnice, puteve, ali, s druge strane, odnele silno bogatstvo, kojim su izgradile sopstvenu raskoš i dan-danas vidljivu širom zapadnoevropskih država.

Glavne kolonijalne sile bile su Velika Britanija, Francuska, Belgija, Portugalija, Španija, Italija. Dugi niz decenija izvlačile su rude i druge vrednosti, bogateći se. Šezdesetih godina započela je serija oslobodilačkih pokreta kojima će, mislilo se, doći i ekonomsko i svako drugo osamostaljenje. Ali, nije bilo tako.

Sile su za sobom ostavile afričke narode neretko podeljene veštačkim granicama, korumpirana društva, lokalnu vlast koja je zavisila od pomoći spolja. Umesto direktnim upravljanjem, sada su Evropljani vladali datim kreditima, sporazumima sklopljenim s domaćim vlastodršcima, vojnom i svakom drugom vrstom pomoći.

Gotovo svugde gde su se osvajačke zemlje povlačile ljudstvom, za sobom su ostavljale jezik, tehnologiju, obrazovni sistem, zavistan od bivšeg kolonizatora. Kompanije su nastavile eksploataciju tamo gde su stale vlade. Nepovratno neraskidivu vezu između kolonizatora i kolonija činilo je i domaće stanovništvo koje se raselilo po osvajačkim metropolama.

Jedna od najvećih zaostavština iz tog perioda su centralnoafrički i zapadnoafrički franak koji i danas koriste 14 afričkih zemalja. Valuta je formirana posle Drugog svetskog rata i njena zvanična skraćenica je CFA, od naziva "Francuske afričke kolonije". S osamostaljenjem zemalja, početna slova su ostala, ali sada su u lingvističkoj igri sinonim za "Finansijsku zajednicu Afrike" za zapadnu varijantu, odnosno "Finansijsku saradnju AFrike", za centralnu. Obe imaju istu vrednost.

CFA je prvobitno bio vezan za francuski franak, a uvođenjem evra vrednost mu je fiksirana za evropsku monetu. Čitava novčana masa CFA franaka čini oko tri odsto ukupne vrednosti evra u opticaju.

Obe monete izdaje Banka Francuske, pa je prirodno što su sve afričke zemlje koje je koriste ekonomski vezane za zvanični Pariz, a uvođenjem evra, donekle, i za sve ostale države iz evropske monetarne unije.

Zvanični razlog postojanja ove monete je da se utvrdi stabilna finansijska zona koja ujedno najviše pogoduje i evropskim investitorima i kompanijama, jer znaju da ih neće iznenaditi nepredviljive monetarne fluktuacije u često labilnoj političkoj klimi. A prisustvo stranih kompanija ujedno se, sa strane, posmatra i kao sredstvo za produženu eksploataciju.

Veliku polemiku u zapadnom svetu i zahlađenje odnosa između Rima i Pariza izazvalo je jedno televizijsko gostovanje aktuelne italijanske premijerke Đorđe Meloni, još iz 2019. godine, koji je izvučeno iz naftalina na društvenim mrežama krajem prošle godine.

Meloni je tom prilikom optužila francusku državu i "kolonijalnu monetu" da su razlog za migracije, eksploataciju i osiromašenje podsaharske Afrike. Ona je tada pozvala i na "oslobođenje" ovog kontinenta.

Naročitu buru je izazvala izjava Melonijeve da afričke zemlje, koje koriste CFA, moraju da čuvaju 50 odsto svojih deviznih rezervi u Banci Francuske. To je, kažu Francuzi, u početku učinjeno zato da bi se osigurala stabilnost ove monete. U međuvremenu je ta obaveza, od 2019. godine, ukinuta za zapadnoafričku zonu, dogovorom predsednika Obale Slonovače Alasana Uatare i francuskog šefa države Emanuela Makrona.

Posle svega, Melonijeva je morala da otkaže posetu Francuskoj, pre nego što je, posle dugog niza meseci, konačno, nedavno, došlo do otopljenja.

Ima afričkih stručnjaka koji ističu da ta moneta sprečava kompetitivnost između zemalja i izvoz, pa samim tim doprinosi i ruiniranju afričkih privreda. U svakom slučaju, Banka Francuske i dalje izdaje CFA, a samim tim se sprovodi i određena vrsta geopolitičkog uticaja.

Pobunom u Nigeru, Senegalu, i ranijim ustankom u Burkini Faso i Maliju, afrički narodi polako počinju da pokazuju da im je dosta kolonijalnih zaostavština i da konačno žele da počnu da upravljaju svojom sudbinom. U tome se sada oslanjaju na Rusiju, kao zemlju koja se protivi zapadnoj ekspanziji. Otuda i slike Putina u rukama demonstranata. Mali je prvi povukao nogu, tako što se "zahvalio" francuskoj vojsci i podršku u borbi za očuvanje reda u zemlji i borbi protiv islamista prepustio grupi Vagner.

Ostaje da se vidi da li će "afričko proleće", koje se događa usred uzavrelog leta, imati neke konkretnije domete u borbi protiv postkolonijalnog uticaja Evrope ili će "lisci" sa Starog kontinenta uspeti da, kao i uvek do sada, odigraju na kartu afričke razjedinjenosti, različitih uticaja i debelih koverata, da pomrse račune borcima za samostalnost, pa će, ubrzo, sve ponovo nastaviti da teče, jednosmerno, kao i dosad, odlivom bogatstva sa Crnog kontinenta i bogaćenjem bivših kolonizatora koji su promenili sistem, ali ne i interese.

ISTA VREDNOST

Zapadnoafrički franak koriste Benin, Burkina Faso, Gvineja Bisao, Mali, Niger, Obala Slonovače, Senegal i Togo, a centralnnoafrički Gabon, Ekvatorijalna Gvineja, Kamerun, Republika Kongo, Centralnoafrička republika i Čad.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije