POLA VEKA SU U MINUSU: Kako funkcionišu finansije i privreda u Francuskoj i Evropi sa sve većem raslojavanju društva i socijalnim razlikama

Pokušaj da pronađe novac koji nedostaje u budžetu koštao je funkcije, posle samo tri meseca provedenih u palati Matinjon, prethodnog francuskog premijera Mišela Barnijea.

Foto: Goran Čvorović

Moguće je da slična sudbina, posle nešto malo duže avanture, najesen čeka i aktuelnog predsednika vlade Fransoa Bajrua. Razlog je isti.

Bajru pokušava da "stvori" više desetina milijardi evra i tako zaustavi kataklizmu tokom koje se Francuska svake sekunde zadužuje za novih pet hiljada evra. Spoljni dug ove zemlje trenutno se procenjuje na više od 3.300 milijardi. Ako je takva situacija zadesila drugu po snazi privredu u Evropi, čemu onda mogu da se nadaju ostali?

Već pola veka francuski budžet je u minusu. I, situacija se samo dodatno pogoršava. Koliko god da je zemlja bogata, para je sve manje. Što je još zanimljivije, sve se više i štedi – administracija se iz godine u godinu smanjuje, zatvaraju se ispostave banaka i pošta, učitelji za zamenu časova ne mogu da se pronađu mesecima, sve je manje i lekara i bolnica, naročito u ruralnim sredinama. Rezovi su drastični, pa opet, zaduženja su sve veća. Kresaće se još, a dugovi će, verovatno, uz sve napore, shodno navedenoj logici, i dalje rasti.

Štednja očigledno neće mnogo doprineti poboljšanju stanja. Jer, time se ograničava potrošnja, usled čega raste recesija, a onda se kriza dalje širi. To zna svaki student prve godine ekonomskog fakulteta. Ovom začaranom krugu doprinosi suštinski problem koji stvara liberalni kapitalizam. A to je sve jače raslojavanje društva. S jedne stane, jedva se preživljava, ogromna većina s mukom sklapa kraj s krajem, dok se jedan manji krug razbacuje milijardama i ne zna šta će od sjaja i glamura.

Priča se da je stari Rokfeler odbijao da posluje s firmama u kojima je raspon plata od najmanje do najveće bio veći od četrdeset puta. Takva preduzeća nisu mu delovala ozbiljno. Danas se u velikim svetskim koncernima, gde se najviše plate mere milionima, taj raspon rasteže nekoliko hiljada puta. Generalni direktor francuskog naftnog koncerna "Total" prima preko sedam miliona evra godišnje! To je pet i po hiljada minimalnih plata. ^elni čovek francuskih železnica spram toga zarađuje "sitnicu" od blizu pola miliona evra na godinu, što neki običan smrtnik ne može da zamisli ni za ceo svoj radni vek.

Srednja klasa je nestala. Za letovanje treba izdvojiti nekoliko prosečnih plata. To je teško i onima koji dobro zarađuju. Lekovi su preskupi, a od toga se bogate farmaceutski koncerni, dok se kasa socijalnog osiguranja prazni. Jedna doza leka protiv hemofilije B košta 3,4 miliona! Bradu trlja i vojna industrija. Baterija "patriot" košta milijardu evra. A municija se troši naveliko. I, taj novac treba zaraditi, što nije nimalo lako.

Kada su važila "Rokfelerova pravila" o rasponu plata, i kada su teniseri zarađivali nekoliko nula manje po turniru, sve je bilo drugačije. Tada je novca bilo dovoljno za sve, pa i za lekove, bolnice, lekare, poštanske službnike, a da i preostane za punjenje budžeta. Danas fudbaleri, ali i drugi sportisti, stavljaju potpise na ugovore od pola milijarde!

Toliko para, jednostavno, nema. Kada bi samo svi fudbaleri u jednom trenutku zatražili u gotovini svoj novac, čitava svetska finansijska struktura bi se istog časa urušila kao kula od karata. Novac je odavno postao fiktivan, zbog čega se zagovara sve više korišćenje bezgotovinskih sredstava plaćanja.

"Nabolji od najgorih sistema", koji se utemeljio tokom industrijske revolucije 18. veka i prošao faze evropskog imperijalizma, velike depresije, svoj za mnoge najbolji umereni poriod tokom Hladnog rata, došao je po oceni mnogobrojnih analitičara u svoj "terminalni oblik" – liberalni kapitalizam.

Jedan od najvećih, ako ne i najznačajniji francuski filozof današnjice Mišel Onfre, smatra da su tri greške u koje je zapao kapitalizam to što liberalizam ne može da se svede samo na tržište, da tržište ne može da bude zakon i da nikome ovaj zakon ne može da se agresivno nameće.

Glavne posledice ovakvog sistema su rastuće socijalne razlike do neizdrživosti, preterana finansijerizacija, odnosno uplitanje koknurentnosti i ekstremnog profita u sve sfere društva, uključujući i umetnost, medije, lečenje i obrazovanje, kao i ekološki limit takvog sistema. Sve to dovodi do marginalizovanja ogromnih masa koje ostaju bez dovoljnih sredstava za normalan život i nalaze se u stalnoj borbi za egzistenciju, dok se mali sloj sve više bogati.

U takvoj situaciji može Fransoa Bajru da nateže svaki evro na lastišu, teško će Francuska i Evropa izaći iz krize, dok trejderi za jedno stisnuto dugme zarađuju milione, a "misleći okrugli stolovi", koji po mnogima prodaju maglu po Briselu, za svoje savete uzimaju stotine hiljada evra koji posle moraju da se napabirče iz džepova običnog sveta.

IMPERIJA IZGRAĐENA NA LUKSUZU

Apsurdna je situacija u kojoj Francuska ne može da skrpi pristojan budžet, gde se zatvaraju bolnice, nedostaju nastavnici, pa čak i ukidaju dva nacionalna praznika da bi se prištedelo(!), dok s druge strane ima jednog od najbogatijih ljudi na svetu Bernara Arnoa, čije se lično bogatstvo meri s oko 150 milijardi, a išlo je i preko dvesta. Arno je imperiju sazidao na industriji luksuza, što je zlata vredan simbol za aktuelnu situaciju u kojoj se našao svet.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije