SAVEZNICI KAO ROGOVI U VREĆI: Pošalice, sarkazam, podsmevanja, vređanja, pa i pretnje, postali sastavni deo odnosa SAD prema Evropljanima

Predvidljivi ili nepredviljivi. U tim pojmovima leži osnovna razlika između dve obale Atlantika kada je reč o aktuelnim međunarodnim odnosima, na osnovu kvalifikacije koju je nedavno utvrdio francuski predsednik Emanuel Makron.

Foto: Printskrin

Ovaj lingvistički raskorak najbolje objašnjava to šta se trenutno dešava u svetu, ali i razmimoilaženje između zapadnoevropskih prestonica i SAD unutar nekadašnjeg jedinstvenog vojno-ekonomskog bloka.

Pošalice, sarkazam, podsmevanja, vređanja, pa i pretnje. Sve to "vrca" iz pravca Vašingtona ka evropskim prestonicama, a ponajviše ka Parizu. Razlog za to je što se, iz američkog ugla, Stari kontinent premalo investira u poteze sročene u Ovalnom kabinetu koje je, praktično, nemoguće predvideti dva unapred. Pa onda slede  "čivije" na račun Makronovih avijatičarskih naočara, aure "žestokog momka", dužine koliko će još boraviti u Jelisejskoj palati ili "šamara" koji mu je "prilepila" prva dama.

S druge strane, u Parizu, Berlinu i Briselu su razočarani, pa i uvređeni, ovakvim jezikom koji ne priliči diplomatskom diskursu. Još više su razljućeni time što nisu uključeni u pripremne radnje neočekivanih američkih akcija, poput onih vezanih za carinske stope ili udar na Teheran, već se od njih očekuje da se samo priključe "na gotovo". Tako je bilo i u kada je reč o mirovnom pregovorima oko Ukrajine, tako je sada i kada se radi o ratu u Iranu i šire, na Bliskom istoku.

Vašington nije našao za shodno da podeli s Evropom pregovarački posao koji već mesecima vodi s Kijevom i Moskvom, ali zato očekuje da Francuzi, Nemci i Englezi priskoče sa svojim mirovnom snagama da održe evenutalno postignuto primirje, ako se to jednoga dana dogodi.

Napad na Iran, SAD i Izrael su izveli bez konsultovanja i obaveštavanja evropskih saveznika. Sada, kada su sopstveni plan počeli da sprovode u delo, spočitavaju Evropljanima što ne pristaju da se pridruže borbenim aktivnostima, tako što bi stavili na raspolaganje svoje letilice, brodove i nosač aviona.

Situacija oko Grenlanda početkom godine dovela je odnose među saveznicima do usijanja, toliko da je NATO bio na ivici pucanja. I sada Tramp ističe da je "nešto naučio oko NATO" kada su Francuzi odbili da "Šarlom de Golom" krče put unutar Ormuskog moreuza koji je "zapaljen" bez njihovog znanja.

Takva logika po sistemu "uzmi ili ostavi" dodatno produbljuje jaz između saveznika koji su decenijama funkcionisali na principu koordinacije i uzajamnog poverenja. U evropskim prestonicama sve se češće čuje da je transatlantsko partnerstvo ušlo u fazu "hladnog savezništva", u kome zvanične strukture opstaju, ali se suštinsko političko jedinstvo kruni. Evropski lideri, suočeni sa nepredvidivošću američkih poteza, pokušavaju da izgrade sopstvene mehanizme odlučivanja, ali bez stvarne vojne i strateške autonomije to za sada ostaje više politička poruka nego operativna realnost.

Paradoksalno, ovakva podeljenost je istovremeno dovela do novog približavanja unutar same Evrope, ali i ponovnog zbližavanja sa Velikom Britanijom. London, iako van Evropske unije, sve češće učestvuje u zajedničkim inicijativama sa Parizom i Berlinom, posebno kada je reč o bezbednosnim pitanjima i kriznim žarištima. U svetlu neslaganja sa Vašingtonom, britansko-evropska osovina dobija novu težinu, kao pokušaj da se očuva minimum strateške koherentnosti na Starom kontinentu.

U Briselu se sve otvorenije govori o potrebi za "evropskim stubom NATO“, koji bi mogao da deluje samostalnije, ali bez raskida sa SAD i "pod američkim kišobranom". Problem je, međutim, u tome što se takva ideja sudara sa realnošću. Evropske vojske su nedovoljno integrisane, a politika koja se vodi po prestnocima često je suprotstavljena na liniji istok-zapad i sever-jug. Zbog toga svaki novi jednostrani potez Vašingtona dodatno naglašava evropsku slabost i zavisnost.

Sa druge strane Atlantika, poruke koje stižu iz Bele kuće sve su manje diplomatske, a sve više političke i medijske, prilagođene unutrašnjoj publici. Evropa se u tom narativu pojavljuje kao neodlučan partner koji okleva da preuzme teret konflikata, dok se u evropskim krugovima sve češće uzvraća ocenom da SAD sve manje traže saveznike, a sve više sledbenike. Ta razlika u percepciji možda je i najopasnija, jer razara samu osnovu savezništva, a to je poverenje.

Zbog toga se u evropskim prestonicama sve češće postavlja pitanje, ne da li trebalo redefinisati odnose sa SAD, već kako to učiniti. Jer, ukoliko se nastavi sadašnji trend, transatlantski odnosi bi mogli da uđu u novu fazu, u kojoj će saradnja postojati samo tamo gde su interesi striktno podudarni, dok će u svim ostalim slučajevima prevladavati oprez, distanca i nepredvidivost. Čak i kada se radi o članu 5 koji pretpostavlja priskakanje u pomoć jednih drugima.

Preporučujemo

Svet

0 0

Rusija u poslednjih sedam dana oborila 2.745 ukrajinskih dronova

27. 04. 2026. u 00:33

Svet

0 0

Oman poziva na diplomatiju zbog bezbednosti plovidbe kroz Ormuski moreuz

27. 04. 2026. u 00:22

Svet

0 0

Kada zakon prestane da važi: ICE suprotno odluci suda priveo majku i 5 dece

27. 04. 2026. u 00:11

Svet

0 9

SUKOB NA BLISKOM ISTOKU: Izrael pobio žene i decu u Libanu; Tramp preti Iranu; Arakči ide kod Putina; Oman traži bezbednu plovidbu Ormuzom

26. 04. 2026. u 08:48 >> 00:06

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije