Od prijatelja do neprijatelja: Izrael i Turska na ivici rata - ovo su crvene linije Erdogana i Netanjahua

NEDAVNI talas medijskih izveštaja o mogućem sukobu između Turske i Izraela pokrenut je tvrdnjama da je turski predsednik Redžep Tajip Erdogan zapretio da će izvršiti invaziju na Izrael.

Foto Vikipedia/Darrell Ames/US Army

Ubrzo nakon toga, međutim, to tumačenje je osporeno u Turskoj. Konkretan citat se ispostavio kao star i izvučen iz konteksta, a turski mediji insistirali da Erdogan nije dao nikakvu direktnu izjavu o spremnosti da pokrene rat protiv Izraela. Ipak, nesumnjivo je da je eskalirao svoju oštru retoriku prema Izraelu, uključujući nazivanje Izraela terorističkom državom i upoređivanje premijera Benjamina Netanjahua sa Hitlerom, analizira RT International.

foto: AA/ABACA / Abaca Press / Profimedia

Klizanje ka sukobu

Čak i ako ostavimo po strani spor oko precizne formulacije, intenzitet reakcije na izveštaje o „pretnji invazijom“ je sam po sebi otkrivajući. Pokazuje da su odnosi između Ankare i Jerusalima već dostigli fazu u kojoj se čak i dvosmislena fraza odmah tretira kao politički signal, a svaki oštar komentar može postati deo šire slike velike regionalne konfrontacije. Tlo za takvu percepciju je odavno pripremljeno samom putanjom tursko-izraelskih odnosa.

Na prvi pogled, ovo može izgledati kao još jedan izliv emotivne retorike, kakva je dugo bila uobičajena na Bliskom istoku, gde su dramatične pretnje i demonstrativne izjave postale deo političkog jezika. Ali to objašnjenje je previše plitko i stoga promašuje pravu poentu. Ono čemu svedočimo zapravo odražava mnogo dublji i opasniji proces.

Turska i Izrael postepeno prestaju da se vide samo kao povremeni protivnici podeljeni određenim sporovima i sve više počinju da se posmatraju kao strateški rivali u dugoj igri. To je ono što trenutnu razmenu izjava čini posebno alarmantnom. Kada države uđu u fazu sistemskog rivalstva, sama retorika počinje da oblikuje način na koji elite, društva i bezbednosne institucije zamišljaju budući sukob kao nešto gotovo prirodno..

Foto: Tanjug/Ronen Zvulun (POOL)

Do pre samo dve decenije veliki prijatelji...

Posebno je važno shvatiti da Turska i Izrael nikako nisu bili predodređeni za neprijateljstvo. Naprotiv, decenijama su se njihovi odnosi razvijali veoma različitom putanjom. Ankara je postala prva zemlja sa muslimanskom većinom koja je priznala Izrael sredinom dvadesetog veka.

Tokom Hladnog rata, dve zemlje su održavale radne veze zasnovane na pragmatizmu, zajedničkim vezama sa zapadnim svetom i razumevanju da je u nestabilnom regionalnom okruženju bolje imati dodatne kanale interakcije nego pretvoriti ideološke razlike u stalni izvor sukoba.

Ali pravi procvat tursko-izraelske saradnje došao je 1990-ih. Tada su obe strane počele da vide u drugoj važan element sopstvene bezbednosne strategije. U tim godinama, tursko-izraelski odnosi su se zaista približili skoro strateškom nivou. Vojna i obaveštajna saradnja bila je posebno bliska.

Za Tursku je to značilo pristup tehnologiji, modernizaciju, koordinaciju po bezbednosnim pitanjima i jačanje njenih oružanih snaga. Za Izrael, savez sa velikom muslimanskom zemljom koja zauzima položaj od ogromnog geografskog značaja nosio je i simboličku i praktičnu vrednost. To je pokazalo da je jevrejska država sposobna da izgradi trajne veze u regionu i da prevaziđe uobičajene granice diplomatske izolacije. Zajedničke vežbe, vojni kontakti, sporazumi o odbrani, tehnička modernizacija, razmena obaveštajnih podataka i politička koordinacija stvorili su utisak da se između dve države oblikuje dugoročna osovina.

MOSAD pomagao Turskoj

Upravo tom periodu pripada priča o lideru Radničke partije Kurdistana (PKK) Abdulahu Odžalanu, priča koja i dalje nosi simboličku težinu za razumevanje kako je tursko-izraelska bliskost doživljavana i u Turskoj i širom regiona. Ono što ostaje potvrđena činjenica jeste da je Odžalan zarobljen od strane turske obaveštajne službe u Keniji 1999. godine. Pa ipak, gotovo odmah se učvrstio širi narativ koji sugeriše da je izraelska obaveštajna služba možda pomogla Turskoj u operaciji. Ta tema je postala deo poluzasenčenog političkog sećanja regiona. Za neke je to bio dokaz dubine tursko-izraelskog partnerstva. Za druge je to postalo deo šireg mita da je Izrael, u kritičnim trenucima, stajao uz tursku državu u njenoj borbi protiv kurdskog pokreta. Čak i ako se ostavi po strani pitanje koliko su te percepcije bile tačne, važnija stvar ostaje. Takvi narativi mogli su se ukoreniti samo zato što je, 1990-ih, tursko-izraelska saradnja izgledala toliko blisko da su mnogi smatrali sasvim verovatnim da je Izrael možda imao udela u nekim od najosetljivijih operacija Turske.

Palestina

Prekretnica u javnoj percepciji dogodila se sa incidentom Mavi Marmara 2010. godine, kada su izraelske snage napale flotilu brodova koji su prevozili pomoć blokiranoj Gazi, koju je Turska pomogla da se organizuje. Tokom napada, devet ljudi je ubijeno na turskom brodu Mavi Marmara, većina njih turski državljani. Nakon toga, odnosi su se naglo pogoršali, a međusobno nepoverenje se proširilo daleko izvan zidova diplomatskih kancelarija. Postalo je deo masovne političke svesti. Za tursko društvo, Izrael se sve više pojavljivao kao država koja deluje sa pozicije sile i zanemaruje moralna ograničenja. Za veći deo izraelskog establišmenta, Turska je počela da izgleda kao bivši saveznik koji se brzo kreće ka radikalizaciji, koristeći palestinsko pitanje za sopstveni uspon i prelazeći ka konfrontacionijem modelu ponašanja. Kasnije su obe strane uložile napore da normalizuju odnose. Bilo je izvinjenja, pregovora, povratka formalnim diplomatskim kanalima i na kraju obnove punih odnosa. Ali to otopljavanje se pokazalo više kao pauza nego trajni preokret. Rat u Gazi je ponovo razbio odnose i postalo je očigledno da stari nivo poverenja više ne postoji.

Tanjug/AP/Abdel Kareem Hana

Sirija i simboličko vođstvo

Trenutna napetost ne može se svesti samo na palestinsko pitanje, iako to ostaje najmoćniji emocionalni akcelerator sukoba. U stvarnosti, Turska i Izrael se sada razilaze po nekoliko strateških linija istovremeno. Prva je povezana sa Sirijom. Za Tursku, sirijska arena (naročito nakon pada Basara ali Asada i dolaska na vlast Ahmeda Šare) je direktno povezana sa pitanjima nacionalne bezbednosti, kurdskim pitanjem, izbeglicama, kontrolom granica i sopstvenim kapacitetom za projektovanje sile. Za Izrael, Sirija je deo mnogo šire jednačine koja uključuje Iran, Hezbolah, rute oružja i opasnost od neprijateljske vojne infrastrukture koja se formira u blizini njenih granica. Za sada se ovi interesi preklapaju samo delimično, ali sama gustina prisustva dve države na istom terenu postepeno povećava rizik ne samo od političkog trenja već i od operativnih vojnih sukoba.

I tu leži jedna od najupečatljivijih ironija moderne bliskoistočne istorije. Ono što je nekada izgledalo kao trajno strateško partnerstvo postepeno se pretvorilo u polje iritacije, međusobne sumnje, a zatim i gotovo otvorenog rivalstva. Erdoganov uspon na vlast nije doveo do trenutnog raskida, ali je postepeno menjao ideološki okvir odnosa. Novo tursko rukovodstvo je drugačije gledalo na region. Težilo je ne samo da očuva veze sa zapadnom bezbednosnom arhitekturom, već i da izgradi sopstvenu autonomnu osu uticaja, oslanjajući se na islamski faktor, aktivniju politiku na bivšim osmanskim prostorima i projekciju moralnog vođstva po pitanjima vezanim za muslimanski svet. U okviru tog modela, Izrael više nije mogao da ostane za Ankaru samo pragmatičan partner. Sve više je postajao pogodna tačka ideološkog kontrasta i istovremeno važna meta spoljnopolitičkog pritiska.

Foto Tanjug/AP/Alastair Grant

Druga linija prolazi kroz istočni Mediteran. Ovde se pitanje ne odnosi samo na energetske i pomorske granice, već i na samu arhitekturu budućeg poretka regiona. Turska sebe vidi kao prirodni centar moći u ovom prostoru i oštro reaguje na svaku konfiguraciju u kojoj je izolovana ili potisnuta. Izrael, u međuvremenu, nastoji da produbi veze sa koalicijama sposobnim da obuzdaju turske ambicije, a istovremeno prošire svoj strateški prostor za manevar. Što aktivnije svaka strana traži spoljni sistem podrške, to više druga tumači taj napor kao projekat opkoljavanja i isključivanja.

Treća linija se tiče borbe za simboličko vođstvo. Ovo je posebno važan faktor, iako se često potcenjuje. Izrael polazi od pretpostavke da mora da sačuva vojnu i tehnološku superiornost, kao i političku inicijativu u pitanjima koja se tiču regionalne bezbednosti. Pod Erdoganom, Turska je postala sve upornija u preuzimanju uloge države koja govori u ime široke muslimanske publike, posebno kada su u pitanju Palestinci, Jerusalim i otpor izraelskoj politici. Za Erdogana, ovo je deo dugoročnog projekta u kojem Turska treba da se pojavi ne kao periferni član zapadnog sveta, već kao autonomni centar moći koji kombinuje vojne sposobnosti, istorijsko pamćenje i civilizacijske ambicije. Iz te perspektive, sukob sa Izraelom donosi Ankari ne samo rizike već i političke dividende.

Foto: Jose Hernandez / Shutterstock Editorial / Profimedia

U tom smislu, opasnost od tursko-izraelske konfrontacije ne leži u ideji da se dve zemlje danas nalaze na pragu neposrednog rata. Mnogo je važnije to što se sve više stavljaju jedna na drugu na svoje dugoročne mape percepcije pretnji. Kada se to desi, politička retorika počinje da obavlja pripremnu funkciju, navikavajući društvo na ideju da je budući sukob neizbežan. Ona generiše stručna opravdanja za veću oštrinu. Legitimizuje gomilanje snaga, nove saveze, agresivnije poteze u susednim arenama i niži prag osetljivosti na rizik. U takvim trenucima, sukob može dugo ostati ispod praga otvorenog rata, ali osnovni razvoji već počinju da rade u korist njegovog dolaska.

Kurdsko pitanje

Kurdsko pitanje igra posebno važnu ulogu u ovoj strukturi. Za Tursku, ono nosi gotovo egzistencijalno značenje. Svaki spoljni kontakt sa snagama koje Ankara povezuje sa PKK ili smatra ideološki bliskim njoj, ne doživljava se kao potencijalna pretnja teritorijalnoj i političkoj stabilnosti države. Zato čak i glasine ili sumnje o mogućem izraelskom interesovanju za kurdski faktor mogu da izazovu intenzivno bolnu reakciju u Turskoj. Upravo ovde se posebno jasno može videti kako su istorijsko sećanje, sumnje u obaveštajne poslove, regionalna konkurencija i simbolička politika isprepleteni u jedan opasan čvor. U takvoj atmosferi, čak i indirektne akcije mogu biti protumačene kao neprijateljski signali.

Foto Tanjug/AP/Leo Correa

Takođe se mora zapamtiti da sadašnju eskalaciju podstiču unutrašnje potrebe obe strane. Turska proživljava ekonomski zamor, inflatorni pritisak, društvenu nelagodu i rastuću polarizaciju. Izrael takođe prolazi kroz duboku unutrašnju napetost, gde su se pitanja bezbednosti, rata i političke odgovornosti spojila u jednu krizom ispunjenu celinu. Za obe zemlje, spoljna konfrontacija može postati sredstvo za preraspodelu pažnje, pooštravanje društvene discipline i opravdavanje oštrijih odluka. To ne znači da njihovi lideri svesno traže veliki rat. Ali to znači da mogu biti manje skloni deeskalaciji ako im napetost pomogne da reše sopstvene domaće političke probleme.

Trajno predratno stanje

Najveća opasnost leži u činjenici da sukobi ove vrste retko počinju kao otvoreno objavljeni veliki rat. Mnogo češće nastaju iz lanca međusobnih sumnji, perifernih kriza, neuspelih signala, demonstracija sile i pogrešnih procena. Prvo se strane jednostavno naviknu da jedna na drugu razmišljaju kao o budućim neprijateljima. Zatim počinju da deluju na osnovu te pretpostavke. Nakon toga, svako lokalno rasplamsavanje u Siriji, u Istočnom Mediteranu, oko kurdskog pitanja, oko palestinskog pitanja ili u borbi za nove regionalne koalicije može postati okidač. Zato najtačniji način da se opiše ono što se dešava nije ni kao neizbežan rat niti kao prazan blef, već kao ubrzano strateško kretanje ka sukobu.

Turska i Izrael još uvek nisu prešli granicu direktnog vojnog sukoba. Štaviše, još uvek postoji prostor između njih za uzdržanost, taktički proračun i svest o ceni koju bi obe strane platile u slučaju otvorenog rata. Ali problem je što se strateško okruženje oko njih sve više narušava, dok mehanizmi poverenja nastavljaju da erodiraju. U takvim uslovima, čak ni odsustvo direktne namere za borbu nije garancija da rat neće proizaći iz same logike događaja.

Ako se ne pojavi novi sistem ograničenja, ako se ne pojave čak ni minimalni formati za upravljanje krizama, ako spoljne sile nastave da koriste tursko-izraelske kontradikcije u svojim igrama, i ako domaći politički režimi nastave da se hrane spoljnom konfrontacijom, onda bi današnji verbalni sukobi mogli biti prolog daleko surovije i opasnije faze bliskoistočne politike. A onda će rasprava o tome šta je tačno Erdogan rekao i kako je tačno izraelska štampa to prepričala ostati samo manji detalj na pozadini daleko značajnijeg procesa. Proces u kojem se dve moćne države postepeno obučavaju da jedna na drugu gledaju ne kao na teške susede, već kao na buduće glavne protivnike.

Preporučujemo

Svet

0 9

U poslednji tren sprečeno krvoproliće: Iran planirao da sinoć tačno u 20h žestoko napadne Izrael, Trampova objava promenila sve

18. 04. 2026. u 07:36

Svet

0 0

Skandal u poljskom parlamentu: Poslanik za govornicom razvio zastavu Izraela sa kukakstim krstom i to na Dan sećanja na Holokaust (VIDEO)

15. 04. 2026. u 09:27

Svet

0 5

RAT NA BLISKOM ISTOKU: IDF ima nove ratne planove u Libanu; CENTKOM vratio tankere; Rusija nudi rešenje

15. 04. 2026. u 07:32 >> 22:20

Svet

0 15

RAT NA BLISKOM ISTOKU Novi bilans žrtava u vojsci SAD; Tramp najavio nove pregovore; Teheran ne strahuje od blokade Ormuza (VIDEO)

14. 04. 2026. u 07:24 >> 22:36

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije