SOLUNCI GRADILI, TUĐMAN IZBRISAO: Srpsko selo Nova Gradina kod Virovitice nastalo pre 100 godina, a nestalo pre 30

PROŠLO je već više od 30 godina kako su Srbi bili prinuđeni da odu iz svoje Nove Gradine, pitomog i brižljivo uređenog sela u zapadnoslavonskoj opštini Virovitica, koje su pre ravno jednog veka Srbi, solunski dobrovoljci iz siromašnih krajeva Hercegovine, Dalmacije i Like osnovali uz postojeću staru Gradinu, u pograničnom području pored reke Drave, na zemlji koju im je posle Prvog svetskog rata dodelila nova država Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca. Danas je samo kvart mesta Gradina, i osim potomaka Srba koji su je stvorili, Novu Gradinu više niko gotovo i ne pominje.

Foto: Privatna arhiva, Z. Grumić

To srpsko naselje sa 76 kuća praktično je nestalo početkom devedesetih godina minulog veka kada je, prethodno, na izborima u Hrvatskoj pobedio Franjo Tuđman sa svojim HDZ što je bio uvod u nova stradanja srpskog naroda i progone sa njihovih ognjišta na prostorima nekadašnje Jugoslavije.

- I posle toliko vremena, kada god neko od nas poseti našu Novu Gradinu, da bi otišao na groblje i na Crkvinu, uvek oseti nekakvu setu i nostalgiju ali istovremeno shvatimo da nas njeni ostaci, kuće, "tratovari", nekako hladno dočekaju. Tamo žive neki novi, nepoznati ljudi koji, prolazeći ćutke i zabrinuti, gledaju nas začuđeno i pitaju se ko smo i odakle smo. A ne mogu ni da pretpostave koliko je tek naše čuđenje, koliko mi imamo razloga za to, za gorak ukus od te siline uspomena i svega što osećamo kako navire i kulja iz nas - sa mnogo emocija kaže za "Novosti" Milovan Buha (62), diplomirani ekonomista, od pre tri decenije Novosađanin, pripadnik treće generacije Novogradinjana i jedan od nekoliko autora lane objavljene knjige "Nova Gradina - od nastanka do nestanka". Napisana je, kako kaže, u želji da ne ode u zaborav njihovo voljeno selo koje je, kako sa setom vele, "živelo i trajalo 70 godina, koliko jedan ljudski vek". Posebno naglašava i da je najveći deo građe za monografiju o Novoj Gradini, godinama vredno prikupljao i sistematizovao Miroslav Bajo Buha, sada stanovnik Novog Slankamena.

Foto: Privatna arhiva, Z. Grumić

A nestanak Nove Gradine takve kakve je bila, nazirao se već u prvim danima građanskog rata devedesetih koji se sve više rasplamsavao. Nestao je najpre jedan prvoborac iz Drugog svetskog rata a za njim još nekoliko novogradinskih Srba. Usledili su pljačkanja i miniranja kuća srpskih domaćina, maltretiranja ljudi na poslu i mnogi drugi pritisci, da bi se u neko doba pojavili u selu nepoznati ljudi, koji su šetali sredinom ulice i razgledali kuće.

Foto: Privatna arhiva, Z. Grumić

- Pročulo se da su to sremski Hrvati i da nude svoja imanja u zamenu za imanja novogradinskih Srba. Ubrzo su u Novoj Gradini novopridošli organizovali štab za zamenu imanja i krenuše te zamene, nešto jedinstveno i najčudnije što je svet video - zabeleženo je u knjizi.

I tako je "kamion u koji je utovaren život ne jedne nego četiri generacije" prevezao nešto kreveta i ormara, bele tehnike i garderobe u Novi Slankamen, Veternik, Sombor i druga nova odredišta po Srbiji, a ostadoše tamo kuće, štale, njive, škola, ambulanta"... Ostadoše grobovi i nezavršena crkva. Život je opet krenuo ispočetka, kao 1922. i 1946, s novom nadom, mukotrpnim radom i borbom za opstajanje.

Foto: Privatna arhiva, Z. Grumić

Novogradinci su se i u novim sredinama snašli, svako na svoj način. Osnovali su Udruženje "Zavičajni sabor Nova Gradina", otvorili žiro-račun da dovrše izgradnju Hrama Svetog Pantelejmona u nekadašnjem njihovom selu.

- Iz naše Nove Gradine ponesmo život, ljubav i uspomene. Naš narod živi u novom i opet se volimo i poštujemo. Nadamo se da ćemo dovršiti našu crkvu, započetu na temeljima hrama kojeg su ustaše srušile 1942, s verom u Boga da je niko neće rušiti i da ćemo tamo bar jednom godišnje odlaziti na liturgiju i posećivati naše novogradinsko groblje - kaže Buha i napominje da će preko svog Udruženja, nastaviti da plaćaju održavanje groblja, što je do sada činila opština.

Rodno mesto Boška Buhe

Foto: Vikipedia

NARODNI heroj Boško Buha rođen je 1926. godine u Novoj Gradini gde mu se otac Rade, solunski dobrovoljac, doselio iz okoline Gacka. Slavni partizanski bombaš poginuo je u septembru 1943. godine na Jabuci kod Prijepolja, u četničkoj zasedi posle kraće neravnopravne borbe.

- Od ukupno 29 poginulih Novogradinjana tokom Drugog svetskog rata, njih 15 su bili u partizanima, četvorica u četnicima, po jedan u nedićevcima i ljotićevcima a jedan je staradao kao pilot Kraljevskog vazduhoplovstva - zabeleženo je u knjizi.

Na tom groblju počivaju njihovi preci, oni koji su se 1922. prvi doselili iz kamenitih područja u ravnicu da bi, u tim teškim poratnim godinama gladi, epidemije španske groznice i ostalih nedaća već 1927. napravili prvu kuću. A uoči samog rata, "ne znajući šta ih čeka", izgradili su i svoj pravoslavni hram. Progon Srba u novoformiranoj NDH počeo je već u leto 1941. U zoru na Vidovdan ustaše su skupile meštane Nove Gradine i svih ostalih 18 srpskih sela u tom kraju, oduzeli im konje i zaprežna kola i podelili ih susedima Hrvatima, a njih vozovima, u stočnim vagonima, prevezli do stanice u Gunji na Savi, da bi posle višednevnih neopisivih muka i patnji, preko Bosne našli spas preko Drine u tada Nedićevoj Srbiji, gde su ih srpski domaćini primili.

Nakon ratnih godina muka i stradanja, većina proteranih ipak se, 1946, vratila u Novu Gradinu u svoje kuće, u koje su ustaške vlasti bile uselile sirotinju iz Hrvatskog Zagorja. U novoj državi život je opet krenuo ispočetka, "od nule", jer je bilo sve odneto ili uništeno. Stasavala je druga generacija Novogradinjana, deca solunaca, koji su verujući u novo vreme gradili novo društvo. Ali...

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije