ALEKSANDRINA PORODICA JE JEDINA PREOSTALA SRPSKA PORODICA U VILANJU: Od 1700 godine u ovom mestu prave vino

Nedavno smo pisali o banji Harkanj, smeštenoj u južnoj prekodunavskoj regiji Mađarske, u okviru županije Baranja, na desetak kilometara od reke Drave, koja predstavlja granicu sa Hrvatskom, i 250 od Beograda. Sada odlazimo samo šest kilometara dalje, do grada Šikloš i obližnjeg Vilanja.

FOTO Bojana JOVANOVIĆ

Ukoliko se nađete u ovom delu Mađarske vredelo bi da obiđete tvrđavu Šikloš, čija je izgradnja započela oko 1270. godine (za šta je zaslužna porodica Šikloš), a reč je o jednom od najočuvanijih dvoraca u toj zemlji.

Tokom vekova često je menjala vlasnike, dograđivana je, prelazila iz gotičkog u renesansni stil, „čuvala“ pet meseci u zatočeništvu kralja Žigmunda Luksemburškog, bila pod Turcima 143 godine (protiv kojih su se Mađari branili zajedno sa Srbima). Od 1955. isključivo služi kao turistička atrakcija, a vodi se kao spomenik kulture. I zaista jeste atraktivna. Nalazi se na, za naše pojmove, neprimetno blagoj uzvišici, opasana zidinama od cigala, sa visokim lukovima, i ima veliki broj odaja unutar zamka, u kojima su, između ostalog, kapela sa freskama iz 15. veka, viteška oruđa i oprema iz istog stoleća, vek mlađa ćelija za molitvu, prostorija sa vremešnim spravama za mučenje, te deo za spaljivanje veštica. Posebna soba posvećena je srpskom nasleđu u Baranji, gde se mogu videti naša narodna nošnja, oltar i ikone. Možete se i zabaviti penjanjem na ogromnog izložbenog konja, mačevanjem pod punom viteškom opremom (naravno, namenjenoj posetiocima), zaviriti u sobu vojnika iz Prvog svetskog rata i na kraju odmoriti u hladovini, na vekovima staroj terasi sa predivnim panoramskim pogledom.

U Šiklošu se, nedaleko od tvrđave, nalazi i srpska crkva, odnosno Hram Svetog velikomučenika Dimitrija, čija je gradnja počela krajem 17. veka. Nakon dva stradanja u požaru izgrađena je današnja, 1806. godine na istom mestu. Veliko jednobrodno zdanje sa trospratnim zvonikom u sebi krije predivne duboreze ikonostasa, pevnicu, stolove u neoklasicističkom maniru, a ikone na ikonostasu oslikane su oko 1850. Zadivljujuće lep prostor dodatno osvežavaju plava i zlatna boja, a obnova ove vremešne svetinje, nažalost, nije u potpunosti završena jer nema dovoljno sredstava. Nema dovoljno ni posetilaca, o čemu nam je sa tugom govorio čuvar crkve, Laci Čanko, navodeći da vrlo malo Srba danas dolazi u crkvu, jer ih je malo i ostalo u Šiklošu, mada su još u 15. veku naselili ovaj deo Baranje. Sada se okupljaju samo na krštenjima, venčanjima i sahranama ili ako neko, poput nas, dođe u najavljenu posetu. Poveo nas je oko hrama pokazujući nam natpise na spoljnim zidinama, pokušavajući na sve načine da nam na mađarskom jeziku objasni vrednost toga što vidimo i tugu zbog zapostavljenog stanja. Razumeli smo se i bez reči, suznih očiju.

Karakteristično piće ove regije je vino, te nepregledna prostranstva pod vinovom lozom možete videti gde god okrenete glavu. A najpoznatiji po proizvodnji vina, i to crvenog, je obližnji Vilanj, najjužnija vinska regija Mađarske, šarmantni grad u kom živi oko 2.000 ljudi, a posećuje ga oko 60.000 turista godišnje, što na mnogobrojnim festivalima, što „onako“. Na svih 800 metara dužine glavne ulice nalaze se vinski podrumi, jedan do drugog, koji spolja deluju gotovo identično i starovremenski - prave prizemne seoske kuće sa krovovima od crepa, naslonjene jedna na drugu, a u podrumima i iza dvorišta kriju različitosti, u vidu sadržaja, odnosno vinograda. Ispred svake od njih su drvene klupe pune gostiju koji su razgaljeno uživali u iću i piću. Najpoznatije crveno vino im je portugizer, a u stopu ga prati kaberne fran, mada svi u ponudi imaju i ostale sorte. Među podrumima se krije i zanimljivi muzej vina u kom jedan pasionirani, mladi kolekcionar, prikuplja raritetne predmete vezane za proizvodnju i upotrebu ovog napitka, koje pronalazi širom sveta. Mi smo, pak, tu pronašli novi ukus – probali smo slatkasto crveno vino sa orahom, te sa jagodom, koje najviše podseća na liker.

Pronašli smo u Vilanju i nešto, odnosno nekoga, nama mnogo vrednijeg, Aleksandru Urszics, tj. Ursić, domaćicu restorana u čijem smo gostoprimstvu i delicijama uživali, predstavnicu jedine preostale srpske porodice u ovom gradu. Pažnju su nam najpre privukle ikone Svetog Nikole i Svetog Đorđa, kod kaljave peći, pa smo, zaintrigirani, započeli razgovor sa vedrom, hitrom i sve vreme nasmejanom Aleksandrom, koja srpski jezik govori kao da živi kod nas. Otkriva nam da je njena porodica tu još od 1.700 godine i da su se donedavno bavili proizvodnjom vina, no prodali su vinograde jer im je posao postao neisplativ. Najstariji član porodice, Aleksandrin deda, ima 93 godine, dok je najmlađi njen 11-godišnji sin jedinac, Marko, koji takođe radi u restoranu kada nije u školi ili ne igra fudbal. Kaže nam Aleksandra da je ranije živelo 150-200 Srba u ovom mestu, ali su svi otišli ili umrli, osim njih. Majka Vera, devojačko Šakić, i otac odmalena su sa njom pričali isključivo na srpskom, otuda ga tako dobro govori, a dolazila je i u našu zemlju kod ujaka. Sad, kaže, nema kod koga više da dođe, ali ima želju da vidi i Beograd. Objašnjava nam da su joj se roditelji upoznali i zavoleli na jednoj od velikih srpskih proslava, baš kao što su i svi ostali njeni preci u proteklih 300 i kusur godina (kaže, Srbi su uvek ovde pravili velika veselja). Okupljanja sada pravi njena porodica, a na slave im dođe po 30-40 Srba iz okolnih mesta. Za tu priliku, i pojedine značajne, Aleksandra otključa srpsku crkvu u Vilanju, koja je inače zatvorena.

Foto: ФОТО Бојана ЈОВАНОВИЋ

POGLEDAJ GALERIJU

Međutim, 28. juna svake godine ceo Vilanj i okolina znaju za Srbiju, jer Ulići organizuju „srpski dan“ tokom kog od jutra do mraka prave naše specijalitete (u kojima, kao i u muzici, kako kaže, uživaju i stranci i naši) i okupljaju i po 150 ljudi. Za nas su, pak, uz svinjsko pečenje ispod sača i krompir, i pite sa slatkim sirom, makom i višnjama za desert, pripremili nešto vrlo neobično – podvarak od crvenog kupusa, za koji smo, od ljubazne domaćice, dobili i recept. Sitno seckani kupus trebalo bi dinstati sa lukom dok blago ne omekša, pa mu dodati med, so, šećer i malo nečeg kiselog i ostaviti da se krčka na peći 20-30 minuta. Ukus je fenomenalan, verujte nam na reč!

FOTO Bojana JOVANOVIĆ

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije