PITALI SMO SE JESU LI TO VRATA RAJA ILI PAKLA: Stevo Vujičić, jedan o članova tima koji je prvi, pre 60 godina, osvojio Nevidio

RAVNO 60 godina prošlo je od tog 1. avgusta 1965, kada je "kapitulirao" kanjon Nevidio (Neviđbog), poslednji neosvojen u Evropi. Posle tri dana borbe, "predao" se dragulj dug gotovo dva kilometra i na pojedinim mestima širok svega 25 centimetara, a poraz nije naplatio nijednim životom. Kanjon je deo reke Male Komarnice, koja izvire u podnožju južnih planina Durmitora, u Dobrom Dolu. Ime Nevidio nosi od kraja proširenja doline između sela Komarnica i Pošćenja do ušća u Pridvoricu.

Foto Privatna arhiva

Imena hrabrih osvajača iz Planinarsko-smučarskog društva "Javorak" iz Nikšića Miloša Bojanovića, Boška Vulanovića, Steva Vujičića, Ratka Gage Lučića, Nikole Šunje Mrvaljevića, Pavla Vučurovića, Božidara Frinja Kontića i Miodraga Kovačevića pamtiće se dok bude trajao Neviđbog, kako je kanjon narod ovog kraja nedaleko od Šavnika nazvao. Društvo su im pravili novinar Vlado Mićunović i snimtelji Milan Pešić i Milun Tadić, koji su prvi poslali vest i snimke u svet. Od ove družine danas su živi samo dvojica: Stevo Vujičić i Nikola Šunja Mrvaljević.

- Trećeg dana od ulaska u Nevidio pao je mit o nepobedivosti ovog kanjona. Mada su mnogi pokušavali, niko pre nas nije uspeo da prođe divljinom o kojoj je ispredeno bezbroj predanja i čudnih fantastičnih priča. Ukoliko bi se u kanjon okliznulo jagnje ili goveče, nestalo bi bez traga i glasa. Nevidio je progutao i nekog pastira Gala, pa je ljudima samo ostalo da to mesto nazovu Galov mramor - priča za "Novosti" Stevo Vujičić (85).

On i danas čuva uže, kacigu, čak i jednu kesu, kojom je, u noći koju su proveli u kanjonu, između poslednjeg dana jula i prvog avgusta te 1965, pokrio noge ne bi li se ugrejao.

- Bila je te večeri velika hladnoća, a temperatura vode svega četiri do pet stepeni. Ostavivši za sobom vrata kanjona, celim putem pitali smo se da li su to, u stvari, vrata pakla ili raja. Kada nismo plivali skakutali smo s kamena na kamen. Ogromne otrgnute stene, koje je voda vekovima podlokavala tražeći sebi prolaz posle velikog odronjavanja, glatke su i klizave kao staklo, naročito kad su vlažne - prenosi davne, a još žive impresije Stevo.

Foto Privatna arhiva

Njemu je to bio prvi i poslednji put da prođe kanjonom Nevidio. Nikad mu se više nije vraćao.

Publicista i novinar Vlado Šale Mićunović, nažalost više nije među živima, ali je ostavio pisani trag osvajanja kanjona. Iako neiskusan u tom pohodu, uspeo je uz pomoć odvažnh planinara da pregazi ovu divljinu.

"Kanjon se sve više sužava. Preko pola kilometra iznad naših glava uzdiže se potpuno vertikalno usečena stena! Kao da je testerom izvađen njen uski deo, širok koliko i kanjon. Ispod nas, u vodi koju gazimo ili kojom plovimo na gumenim čamcima, belasa se usitnjeno kamenje. Hodnik u steni je potpuno prav, uzan i dugačak oko pedeset metara. Sedamo u čamce i voda nas sama nosi. Sećam se kako je neko u akustičnom uzanom kanalu, gde je voda neobično tiha, zapevao pesmu o venecijanskim gondolijerima i svi smo je prihvatili", zapisao je Mićunović.

Obrušavanje kamenja predstavljalo je veliki problem Nikšićanima. Jedino rešenje bilo je pobeći. Ali kuda?

V.K.

"Neko je predložio da pokušavamo savladati bočnu stenu i taj najluđi predlog smo prihvatili. Prvi je otišao snažni Nikola Mrvaljević. Veštinom akrobate peo se po trošnoj steni obrasloj mahovinom i travom. Za njim je otišao Ratko Gaga Lučić, da bismo potom izgubili vezu sa njima, jer ni najjači glas se nije mogao čuti. Nekoliko sati kasnije ugledasmo Lučića kako razapet na steni pokušava da pođe napred, ali uzalud. Čitav sat se neosiguran borio sa stenom, da bi u jednom trenutku očajnički uspeo da se baci na drugu stranu i tu stenu čvrsto obrgli rukama. Za to vreme Mrvaljević je izašao iz kanjona, našao ekipu za osiguranje i s nekoliko užadi prebačenih preko ramena pošao da spasava Gagu. Sporo, mučno i rizično prebacivali su se Vučurović i Tadić, dok je ostatak ekipe i dalje bio izložen obrušavanju stena", prenosio je sećanja Mićunović.

Iako gazi devetu deceniju Stevo Vujičić pamti sva ova dešavanja.

- Cele noći nismo smeli zaspati. Meni su od hladnoće bile ukočene noge, jer sam na sebi imao samo kupaće gaće i košulju, obavijao sam ih polivinilskom kesom od koje mi nije bilo toplije. Ali kada smo na kraju ukrotili prirodu sve muke su se zaboravile. I posle toliko vremena danas nešto razmišljam: nama je trebalo tri dana da osvojimo Nevidio, a danas ovoj mladeži svega dva sata. Mi sa dotrajalom opremom za razliku od ovih današnjih koji na najsavremeniji način sa lakoćom idu našim putevima - ocenjuje Stevo.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije