DAN KAD JE SRĐAN OKUPAO MRTVU MARU: Nesvakidašnji događaj iz sela Bastasi kod Bosanskog Grahova koje je opustelo nakon „Oluje“

Nikada u mom vijeku u našem selu muško nije okupalo žensko kad umre. Uvijek su muškići kupali muško, a ženskići žensko. Ali Bog je dao da naiđe Srđan i da on okupao Maru i učini da i ona sa ovoga svijeta ode k`o i svak drugi. Šta bi taj crni Nikola sam. Bog mu dao zdravlje i svaku sreću. Niko to drugi ne bi uradio. Kakav je to momak, Bog ga stvorio i sačuvao i njega i svakog njegovog - čudila se i blagosiljala Vesa (95), starica iz Bastasa kod Bosanskog Grahova, kada je čula šta se dogodilo u zaseoku Šegrti, kada je Srđan okupao mrtvu Maru.

Foto: R. Šegrt

Bilo je to na Lazarevu subotu kada je Srđan Šegrt došao sa roditeljima iz Banjaluke da obiđe obnovljenu kuću. Srećem ga ovog jula kada su se Bastašani okupili u svom selu da održe zajednički pomen na groblju svojim precima. Sa njima je i Nikola (66) Marin brat, jedini kojeg je imala. Pali sveće svojima, dedi, babi, ocu, majci i sestri. Sve ih je sahranio, dostojno ispratio, podigao nadgrobni spomenik. Bolesna Mara živela je s njim. Njih dvoje godinama su bili jedini stanovnici u ovom zaseoku u kojem svi nose isto prezime. Nikola je sada jedini čuvar prezimena, krsne slave i života u mestu u kojem je pre zloglasne "Oluje" bilo nešto više od dvadeset domaćinstava. Svi ga oduvek od milja zovu Nikolica.

- Oko podne smo došli u selo. Tek što smo stigli, leti Nikolica i viče: "Srđo, Srđo, umrije mi Mara". On je bio dole u polju, kod blaga, i onda svakog dana navrati kući da je obiđe, da vidi je li živa i da je nahrani, pa onda ide dalje za poslom. Toga dana zatekao ju je mrtvu. I šta ću, odem da mu pomognem. Izgleda da zadnjih godina nije ni ustajala, tako bar on kaže. Bila je još topla. Spustimo je na ćebetu sa kreveta, donesemo vode iz kupatila u dva lavora i okupamo. Celo vreme on plače i ponavlja: "Seko moja, Maro moja" - priča Srđan Šegrt (43).

U početku priča ide lako, a onda i on guta reči, suze ga guše. Niti je bilo lako, ni obično. Niti je ikada čuo kako se kupa mrtvo telo. U selu je oduvek bio običaj da pokojnika okupaju komšije ili neko bližnji. Njih dvoje ili troje. Uvek su žene za onaj svet pripremale žene, a muškarci muškarce. Samo je sada Srđan okupao mrtvu Maru, koje se svi u selu dobro sećaju. Od rođenja je bila bolesna, sa teškim deformitetima i mentalnim zaostatkom. Poživela je 58 godina.

Foto: R. Šegrt

- Poznavao sam je ceo život. Bila je niska i punačka. Poslednjih godina nisam je viđao, jer nije izlazila. Očekivao sam i sada istu Maru, ali nije pola nje ostalo. Bila je kao devojčica - priseća se Srđan.

Odjednom zastaje. Suze mu kiše u očima. Seća se dana koji se nikada ponoviti neće. I ne treba. Niko takav dan ne bi poželeo.

- Kad je stigla pogrebna služba prošlo je već šest, sedam sati, nas dvojica smo je smestili u sanduk. E, taj trenutak mi je bio najteži. On opet kuka "Maro moja, seko moja", a iz njenog levog oka poteče suza. Krupna, velika, bistra. K`o puna čašica. A on je češlja i mazi. Ta ogromna suza razli se po njenom licu. On je mazi, začešljava joj kosicu i kuka, a ona mrtva, nepomična. E, tad mi je bilo najteže - posvedoči Srđan.

Brat je za sestru, kaže, imao sve spremno šta da joj se obuče, uredno i složeno. Spominjao je da mu je još mater rekla da joj poveže crvenu maramu i da joj stavi neki krstić, da je to običaj. Sve je Nikola uradio kako treba. Od ranije je u groblju ispod sela bila spremna i grobnica.

- Ali sutradan nigde nikog da mi pomogne da očistimo grob. Opet sam morao sam. Kasnije je došao moj rođak. Na kraju je sve bilo u redu. Došao je sveštenik iz Livna, služio je opelo. Nikola je pripremio daću, kako se to kod nas i radi, došle komšije iz našeg sela, iz Nuglašice i Mara je ispraćena kao i svako drugi - kaže Srđan.

Nikola sada samuje, drži stoku, kravu i malo ovaca. Živi u novoj kući koju je napravio pre građanskog rata i pre nego što će ga "Oluja" naterati da je napusti. Nikada se nije ženio. Živeo je uz oca invalida, kasnije i slepog, majku, koja je, takođe, godinama kuburila sa vidom, i bolesnom sestrom.

- Sve sam ih uzdržao i sahranio. A umirali su na sedam godina, ćaća, pa mater, pa ona. Sad sam sam. Tako mi gra` pao. Šta ću, ništa ne mogu - kaže tužno.

Foto: Фото: Р. Шегрт

POGLEDAJ GALERIJU

Pre rata bio je zaposlen, pa je stekao minimalnu penziju za 15 godina radnog staža. Ni od koga ništa ne pozajmljuje. U kući ima struju, vodu, kupatilo. Telefon nerado koristi. Priča glasno. Sigurno od samoće. Uzrečica mu je "božji čoveče".

- Dok je meni moja Mara bila, k`o da mi je puno selo bilo. Žalije mi je bilo nje nego kad su mi ćaća i mater umrli. Sada neobično, sama, prazna kuća, bolan. Ona je jadna bila bolesna, mor`o sam je služiti k`o malo dijete, ali, opet je meni drukčije bilo. Kad dolazim u kuću ja bih vikao: "Maro, jesi li živa". I ona, jadna, se ozovne i kaže: "Jesam živa". Jedno deset dana nije mogla ništa. Samo je pokojnu mater vazda zvala. Mijenjala se. Samo gadno kad nema nikog. Crno i na`pako. Valjali su mi Milan (Srđanov otac) i Srđo. I Ljubica (Srđina majka), i onaj mali Srđin Janko. Valjali su mi glave, moj brate - priča Nikola.

Rat je razdvojio porodicu, on je otišao kod tetke u Kikindu i zaposlio se, a socijalne službe su oca, majku i sestru smestile u izbeglički centar u Golupcu. Tamo su bili nekoliko godina, a onda se 2000. vratili kući u selo. Morao je i on da dođe, da brine o njima.

- Ja sam njih uzdrž`o, a ko će mene, božji čo`ječe. Moram još sebi iskopati grobnicu - kaže.

Brine se za ono što ga očekuje. Brinu se za njega i svi koji ga poznaju. Može da padne pored ovaca na livadama ispod sela, a da ga niko danima ne pronađe. Da ga niko ne vidi ni u selu. Ali, valjda neće. Sa uzvišenog mesta čuvaće njega njegova Mara, kao što je on čitavog života čuvao nju.

- Za Svetog Stevana (krsna slava svih Šegrta) zapalim svijeću. Pripremim malo ljepše `rane. Niko mi ne dolazi. Ne idem ja nikome, pa ni meni niko - iskreno će Nikolica, božji čovek.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije