Reportaže

POEZIJOM ČUVA SEĆANJE NA STRADALE:Đurđica Dragaš Vukovljak, objavila prvu knjigu pesama (FOTO)

Ljiljana Preradović

02. 03. 2026. u 11:49

SUDBINU stradalih u Drugom svetskom ratu, u kojem je njena porodica u u Divoselu gotovo zatrta, Đurđica Dragaš Vukovljak (52), iz Beograda, rodom iz ličkog gradića Gospića, pretače u pesme, i tako od zaborava čuva sećanje na svoje pretke, ali i na druga stratišta u kojima su stradali Srbi, kao i za vreme rata devedesetih.

ПОЕЗИЈОМ ЧУВА СЕЋАЊЕ НА СТРАДАЛЕ:Ђурђица Драгаш Вуковљак, објавила прву књигу песама (ФОТО)

Emotivni susreti sa rodnom Likom, Velebitom, Divoselom, Jadovnom i ostalim stratištima , neopisivom snagom je „povežu“ sa svim žrtvama, a emocije se „slažu“ jedna na drugu. Kada se osećanju slegnu, i dođe „taj trenutak“, reči naviru poput bujice i nastaju njene pesme, pune sete i tuge, posvećene rodnoj Lici. Mada piše još od osnovnoškolskih dana, tek nedavno se odvažila da objavi svoj prvenac „Jer… mi smo ista krv!“ - snažno svedočanstvo o stradanju, sećanju i korenima, ispisujući stihove posvećene precima, zavičaju i nevinim žrtvama.

- Sa Udruženjem „Jadovno 1941“ iz Banja Luke, koje je čitajući moje pesme i tekstove na sajtovima i internetu, pozvalo me da im se pridružim, i oni su me vratili u zavičaj – kazuje nam Đurđica, koja je sa porodicom doživela dva puta izbeglištvo, 1991., a zatim i četiri godine kasnije – 1995. godine. - Sa ovim udruženjem išla sam na Jadovno i druga mesta stradanja našeg naroda. Svaki odlazak u rodni kraj, ostavljao je dubok utisak i podsticalo da osećanja pretočim u stihove.

ZA ODRŽAVANjE GROBLjA

SAV prihod od prodatih primeraka svog prvenca, Đurđica je namenila za održavanje groblja u Divoselu kod Gospića, na kojem počivaju njeni deda Đuro i baba Marija.

- Pre četiri, pet godina, to groblje je bilo šuma – opisuje nam naša sagovornica. - Uspeli smo da ga, koliko,toliko sredimo, ali se mora nastaviti da se održava, kosi trava i seče šiblje. Knjiga se ne prodaje u knjižarama, ali se može poručiti preko društvenih mreža.

Razmere stradanja njene porodice u Drugom svetskom ratu, kako nam kazuje naša sagovornica, inače, urednik privredno-političke rubrike u Radio Beogradu, bile su velike. Gotovo čitava porodica sa očeve strane, zatrta je u Kruškovačkoj uvali. Samo troje, koji su bili ranjeni, nepoznato je kako, preživeli su, baba, deda i još jedna rođaka. Njen otac Jovan, rodio se 1946. godine, i jedini je potomak porodice.

- Kada odem tamo, na ta mesta, ja jednostavno dobijem inspiraciju, na neki neopisiv način „povežem“ se sa njima, i oni govore kroz mene – u dahu nam govori Đurđica. - Oni „pišu“ moje pesme, a ja ih samo beležim. - Najteže je kada shvatiš koliko je ljudskih života izgubljeno, a svaka moja pesma slavi život.

Naša sagovornica nam otkriva da ne piše puno, ali da, kada joj navru emocije, stihove piše usred noći, na ulici, u autobusu, na poslu… I, pesma, iz duše, nastane za pet, deset minuta.

POGLEDAJ GALERIJU

- Moju Liku mnogo volim, i moja porodica i ja, uvek smo bili vezani za zavičaj – otkriva nam Đurđica koliko joj i danas znači taj kraj. - Uvek sam mislila, da kada statasam za studije, otići ću na fakultet i vratiti se svom domu. Na žalost, nije bilo tako. U Divoselu nema nikoga. Pusto je. Nema obnovljenih kuća. U tom susretu sa realnošću, nastupi bura emocija. Kada smo morali da napustimo rodni kraj, mislila sam da raskrstila sa tim, ali ispostavilo se da nije baš tako. Genetski sam vezana za taj kraj.

NAGRADA

ĐURĐICA je kao trinaestogodišnjakinja napisala pesmu „Krik nad Kruškovačama“, mestu gde su stradali njeni preci. Sa toim stihovima osvojila je prvo mesto na literarnom konkursu koji je 1987. godine organizovan u spomen na stradanje meštana Divosela, Čitluka i ornica u drugom svetskom ratu.

Promocije Đurđicine knjige poezije, uvek su vrlo emotivne, a tako je nedavno bilo i na predstavljanju u Novom Sadu. Retki su oni koji dok se čitaju stihovi njenih pesama, mogu uzdržati da ne puste suzu. Istinsku, koja čisti dušu.