GROB U TIRANI POTVRDA TERORA NAD SRBIMA: Episkop Serafim (Jovanović) ubijen jer je odbio da vladičanstvo potčini Albancima

NA groblju Tufina u Tirani na parceli 13 nalazi se spomenik sa uklesanim natpisom "Ovde počivaju kosti ... Serafima prizrenskog koji je umro 13. januara 1945.". Tri tačkice označavaju izgrebanu reč "episkop", a ona otkriva da tu počiva vladika raško-prizrenski Serafim (Jovanović) koji je 13. januara 1945. preminuo u glavnom gradu Albanije

Foto: Printskrin, Vikipedija

Zvanična, albanska, verzija glasi da je pokopan "uz sve počasti i po pravoslavnim običajima, kako episkopima dolikuje", iako je zabeleženo da je bio odeven u pozajmljenu odeždu i da srpskom sveštenstvu pristiglom iz Prizrena nije dopušteno da ga obuče u njegovu odoru. To skrivanje ukazuje na osnovanost priča da je vladika ubijen nemilosrdnim batinanjem.

Pretpostavlja se da je vladika Serafim interniran u Tiranu da bi prihvatio da Episkopiju raško-prizrensku Srpske pravoslavne crkve potčini Albanskoj pravoslavnoj crkvi, a da ga je uporno odbijanje odovelo u smrt. Od kraja Drugog svetskog rata traju uzaludni pokušaji srodnika episkopa Serafima da premeste njegove zemne ostatke u Srbiju.

- Prvo je to pokušavala moja baka Rosa Stanimirović, rođena Jovanović. Kao rođena sestra episkopa Serafima ona je želela da njegove zemne ostatke sahrani u Srbiji, da počiva u svojoj zemlji. Nije uspela u tim nastojanjima, pa su zavet preuzeli moji majka i otac, a sada i ja. Znamo da njegov grob postoji, ali nikada nismo bili u Tirani i nismo ga videli - ispričala nam je Mirjana Popović, unuka Rose, rođene sestre vladike Serafima.

Priču da je on u Tirani "uživao sve počasti" demantuje njegove biografija u kapitalnom delu "Srpski jerarsi od 9. do 20. veka" koju je napisao blaženopočivši episkop Sava Šumadijski: "Umro je 13. januara 1945. u Tirani, gde su ga internirale okupacione vlasti, a sahranjen na pravoslavnom groblju u Tirani", napisao je dobro obavešteni vladika Sava, čime je precizno opisao Serafimov status zarobljenika.

O nekakvom ukazivanju počasti srpskom episkopu nije bilo ni govora tokom okupacije Kosova i Metohije od 1941. do 1945, kada se Eparhija raško-prizrenska prostirala na tri područja. Najveći deo pripao je Albaniji pod italijanskom okupacijom, a dva manja nemačkoj okupacionoj teritoriji Srbiji i pronacističkoj Bugarskoj.

Plan italijanskih i njima podređenih albanskih fašista u protektoratu "Velika Albanija" bio je da Albanska pravoslavna crkva preuzme jurisdikciju nad celom Eparhijom raško-prizrenskom, čiji su vladika Serafim i njegovo sveštenstvo koliko su god mogli pomagali srpskom narodu.

- Sa dela teritorije koji je pripao Albaniji, skoro jedna trećina srpskog stanovništva je emigrirala u Crnu Goru i Srbiju. Preostalo srpsko stanovništvo živelo je u velikoj bedi, osobito u gradovima. Crkvena opština u Prizrenu učinila je mnogo na ublažavanju bede prikupljanjem priloga i deljenjem pomoći sirotinji u novcu i ogrevu. Sveštena lica su premlaćivana i izlagana najgorim ponižavanjima, hapšena, progonjena i ubijana.

- Raško-prizrenska eparhija je pokušavala da dobije zaštitu od Sinoda Albanske pravoslavne crkve. Episkop Serafim je krajem novembra 1941. posetio poglavara Albanske crkve mitropolita Hristifora (Kisi) uzaludno moleći za pomoć srpskom narodu. U junu 1942. episkop Serafim je pozvan na sednicu Sinoda Albanske crkve, gde je ponovo molio za pomoć, naročito za internirane Srbe. Oba puta posećivao je razne ministre i molio da se puste internirani Srbi, ali bez uspeha - navodi dr Boban Stojković, profesor Bogoslovije Svetih Kirila i Metodija u Nišu.

On navodi da je Sinod SPC tražio od episkopa Serafima da podnese izveštaj o odlascima u Tiranu i razgovorima koje je vodio, kao i o prilikama u njegovoj eparhiji, ali da nije primljen odgovor. Može se osnovano prertpostaviti da episkop nije smeo da piše, ali da je Sinodu ipak nekako dostavio informacije o golgoti naroda i sveštenstva, jer mu je ovaj u tri maha uputio veće sume novca kao pomoć Eparhiji. Posle kapitulacije Italije 12. septembra 1943. Albanci su uhapsili episkopa Serafima i držali ga mesec dana u kućnom pritvoru. Na "slobodu" su ga pustili Nemci posle čega je otišao u Tiranu, odakle se nije vratio.

To što su nemački okupatori zamenili italijanske nije ništa promenilo u velikoalbanskim planovima o pripajanju srpskog Raško-prizrenskog vladičanstva. Logično je pretpostaviti da je episkop Serafim interniran u Tiranu da bi u izolaciji bio prisiljen da se odrekne svoje crkve i naroda. Pošto nije pristao da proda veru za večeru nije bilo ni potrebe da ostane u životu.

Preporučujemo

Reportaže

0 0

BISTRE, GORSKE OČI RILE "Novosti" na licu mesta: U Bugarskoj, na sedam ledničkih jezera koja plene očaravajućom lepotom (FOTO)

07. 07. 2026. u 14:00

Reportaže

0 2

ANĐELA NE ZNA ZA PREPREKE: Karatistkinja iz Lajkovca sa Daunovim sindromom pobeđuje i protivnike i predrasude (FOTO)

07. 07. 2026. u 13:00

Reportaže

0 1

ŠTA ZNAČE CRVENE ZASTAVE NA SAHRANI HAMNEIJA? Nose jezivu poruku

06. 07. 2026. u 17:51

Reportaže

0 8

PONOSNA SAM NA ČUKUNDEDU JAŠARA: Jana Durmišević istražila vojnički put svog pretka u Prvom svetskom ratu

06. 07. 2026. u 16:27

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije