NEĆE MOĆI: Za ideale ginu budale

Kako su studenti u blokadi i njihovi ideali izgubili značaj, i praktično postali smetnja u očima onih koji su ih do juče idealizovali, čim je u priču uveden - novac

Foto Z. Jovanović

Oko 19.30, 25. maja 1871. Luj Šarl Deleskliz, lider ustanika tokom Pariske komune, stavio je svoju crvenu lentu, nenaoružan otišao do barikade na Trgu Šato d'o, i popevši se na nju izašao pred vojnike koji su ga odmah upucali. Tri dana posle tog 25. maja okončana je "Krvava nedelja" kojom je stavljena tačka na dvomesečnu pobunu Parižana koja je, prema zvaničnim podacima, života koštala 6.667 ustanika, a prema nezvaničnim čak i do 20.000. Njih 7.500 je proterano u Alžir.

U Komuni je aktivno učestvovao i čuveni francuski slikar Gistav Kurbe, "kum" rušenju stuba na Trgu Vendom koji je podigao Napoleon Prvi u slavu pobeda vojske, kao simbola rata i osvajanja, da ne kažemo "velikofrancuske agresije". Za razliku od Deleskliza, Kurbe nije izašao pred vojsku i položio život u borbi za ideale na koju je huškao Parižane, nego se krio po podrumima sve dok nije uhapšen 7. juna i pred Vojnim sudom 14. avgusta osuđen na šest meseci zatvora. Na suđenju, Kurbe je tvrdio da se Komuni pridružio jedino kako bi je pacifikovao i da je stub Vendom želeo samo da premesti, a ne i da ga sruši. Pošto je osuđen i da plati obnovu istog, Kurbe je pobegao u Švajcarsku.

Obrisi ovakvog ponašanja već se ocrtavaju pošto rektor Đokić i drugi profesori Beogradskog i drugih univerziteta u Srbiji koji su zdušno podržavali, a gotovo izvesno i inspirisali studente u blokadi, počeli da uzmiču čim su u opasnost dovedeni njihovi prihodi. Sam Đokić je, tokom gostovanja na Radio-televiziji Srbije, najveći deo svog izlaganja posvetio upravo pitanju isplate profesorskih plata i počeo, poput mnogih svojih kolega, da se distancira od studenata. Priznajući da su, kao Univerzitet u Beogradu, studentskim blokadama dali "nedvosmislenu podršku", Đokić istovremeno kaže da on i njegove kolege nisu obustavili rad, nego "ne mogu da realizuju nastavu jer postoje blokade".

Slično je navedeno i u zvaničnom dopisu Univerziteta u Beogradu Ministarstvu prosvete gde, pored toga što se ističe kako oni, zapravo, sve vreme vrlo naporno rade i zarađuju svoju platu, piše da su "redovne nastavne aktivnosti na svim fakultetima privremeno obustavljene zbog objektivne nemogućnosti njihovog sprovođenja u uslovima studentskih blokada", te da "nastava i ispiti nisu obustavljeni zbog štrajka, već je realizacija tih aktivnosti objektivno onemogućena u uslovima studentske blokade".

Oni bi hteli da rade, ali im ne daju studenti u blokadi koje podržavaju. Oni su ih, zapravo, i podržali da bi ih "pacifikovali" i zbog toga nisu pristajali na dijalog na koji je predsednik pozvao, zato su se pravili ludi i na pisma koja su im upućivali studenti koji se ne slažu s blokadom (pored toga što mejl adresa s koje je pismo poslato nije bila validna). Zato su, uostalom, i podržali blokadu koja ih sprečava da rade, ali ne i da primaju plate.

Zapravo, pitanje profesorskih plata, koje sada stvara duboku podelu i među onima koji su "principijelno" i "idealistički" podržali blokade, nije ništa novo. Ono je u samoj srži ovih blokada i profesorske podrške od početka protesta. Ne zaboravite na četvrti studentski zahtev, koji potpuno odudara od ostala tri vezana za pad nadstrešnice u Novom Sadu i dešavanja koja su usledila. Oni su suštinski podržali studente koji ih sprečavaju da rade boreći se za njihove veće plate.
Ali pitanje novca nije samo profesorska ekskluziva - i učenici Pete beogradske gimnazije su, nažalost, pokazali da im je novac važniji od principa za koje se bore, pa su odlučili da blokadu prekinu i odu na ekskurziju, pošto pare koje su ranije uplatili u tu svrhu ne mogu da se refundiraju. O njihovim profesorima i da ne govorimo. I oni su (mislim generalno na profesore u osnovnim i srednjim školama), čim su im ugrožene plate, masovno odustali od podrške onima koji ih "sprečavaju da rade" i odlučili da se vrate poslu za koji su plaćeni.

Mentalitet sličan onome koji smo videli i pre dve godine, kada su lideri prozapadnih opozicionih partija tražili da se ponovljeni izbori za Beograd odlože, kako ne bi pali u vreme "holideja". Jer nema ideala koji su važniji od ekskurzije.

Francuski politički filozof Alen de Benoa upozoravao je da je suštinska razlika, nepremostiv jaz između jednog prosečnog zapadnjaka i borca za slobodu, odnosno teroriste, u tome što je cilj života današnjeg obezboženog i potpuno materijalnom okrenutog zapadnjaka penzija, a borcu za slobodu je cilj nešto više i vrednije od samog života. Pokazuje se da naši pozapadnjeni profesori, poput ljudi na koje ukazuje De Benoa, nemaju viši cilj od penzije, odnosno plate, i da pred platom svi principi padaju u vodu, a za ideale izgleda, opet, ginu budale.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije