MEDIJSKA ŠIZOFRENIJA: Kako su najglasniji ludaci postali autoriteti

U MORU lažnih vesti, poluinformacija i tabloidnih narativa, jedan video isečak sa podkasta iz Španije nije ništa više od poslednjeg zrna u dobro nađubrenom polju dezinformacija.

Foto: printskrin

U njemu Gabi Rejčel, menadžerka elitnog kluba „Blue Marlin“ na Ibici, priča kako je jedan gost iz Srbije za jedno veče potrošio 155.000 evra. Kupio je, između ostalog, specijalno izdanje roze šampanjca „Dom Perinjon“ i još 200 boca. Kada je dodala da je u pitanju bio „srpski diplomata, ili nešto slično“, srpski internet je jedva dočekao i bukvalno eksplodirao.

Ali ova priča ne počinje tim video prilogom, ona je samo jedan mali delić i primer kako se dezinformacije pakuju, šire putem farme botova i prihvataju kao istina, bez ikakve provere, bez promišljanja i zatim zlonamerno tumače po volji jedne interesne grupacije koja svoju kampanju zasniva isključivo na lažima.

Od podkasta do narodne „istine“

Video se najpre pojavio na Instagram stranici „Ibiza Haxx“, a ubrzo je dospeo na Tviter gde su ga domaći botovi počeli masovno deliti. U nedostatku proverenih informacija, odmah je pokrenuta lavina komentara o kom političaru iz Srbije je reč. Iako je i sama akterka snimka izjavila da je reč „možda o diplomati“, to je izvesnim grupacijama bilo dovoljno da nametnu ovakav narativ.

Ovo nije počelo slučajno i nije prvi put da se dešava, naprotiv, ovakav vid izveštavanja i širenja informacija je postao praksa u domaćem medijskom prostoru, gde su primat na propagandom od strane medija preuzeli profili na mrežama koji su pretvoreni u meta medije.

Na primeru kao što su jutjub kanali Slavija Info, Srbin Info, Info Destilerija, HelmKast, KOD 33 možemo videti očiglednu sinhronizaciju rada i plasiranja dezinformacija.Njihovi podkasti imaju identičan vizuelni stil, naslove u istom tonu i uglavnom iste goste: Mila Alečković, Dragana Trifković, Milovan Brkić, Dragomir Anđelković, i svi drugi koji su spremni za trenutak slave da izgovore najgnusnije laži na račun predsednika države, pojedinih političara ali i svih onih koji se ne slažu sa politikom koja stiže iz zapadne kuhinje.

Ovi ljudi u raznim varijacijama ponavljaju identične fraze: „Vučić je ludak“, „on je psihopata“, „on će sahraniti Srbiju“, „on je izdao Srbiju“, „oni troše naš novac“.

Bez obzira na činjenicu da je u odnosu, ne samo na zemlje u regioni nego i na zemlje Evropske unije, Srbija ne samo što vodi suverenu politiku, nego izuzetno dobro balansira između istoka i zapada, pri tom, ekonomska situacija u zemlji je daleko bolja nego što je slučaj sa drugim zemljama. Ali, slušajući ove ljude i prihvatajući teze sa društvenih mreža, običan korisnik ove agresivne propagande, polako podleže tom uticaju, i svaku svoju ličnu frustraciju leči kroz mržnju prema režimu.

Važno je istaći da su neki od njih, poput Brkića, godinama poznati kao izvor neutemeljenih i skandaloznih tvrdnji. Nekada je javnost te priče gledala kao marginalne, senzacionalne ili jednostavno kao šund. Ljudi su Tabloid čitali i smejali se. Međutim, vremenom, u nedostatku medijske pismenosti i u atmosferi sveopšteg nezadovoljstva, ovakve teorije zavere počele su da se tretiraju kao „istine koje niko ne sme da kaže naglas“.

Ono što se nekada posmatralo kao margina, sada je sistematski kanalisano u medijsku mašineriju.

Ibica i Bobi Petrović

I onda, istina. Posle nekoliko dana, prozapadni medij Nova S je objavio da se ne radi ni o kakvom diplomati, već o Bobanu „Bobiju“ Petroviću, nekadašnjem fudbaleru, muzičaru, di-džeju i piscu. Čovek sa životnom pričom koja je sama po sebi vredna podkasta, ali nikako senzacije.

Na zvaničnoj stranici kluba „Blue Marlin“ kasnije je objavljena ispravka: Gabi nije tvrdila da je u pitanju diplomata, već je rekla „ili nešto slično“. Takođe je naglašeno da se događaj nije dogodio nedavno, već pre više godina.

Ali, kao i uvek, istina dolazi prekasno. Kada je vest već „legla u narod“, kada se već uklopila u očekivanu matricu o bahatim vladarima i njihovoj deci, niko više nije želeo da sluša objašnjenja. I oni koji šire ovakav vid propagande svesni su toga, da kada se jednom laž pusti u promet, nikakav istina je ne može oprati. To ostaje u podsvesti kao plodno tlo na koje se nadodaju nove i nove laži, a bes i nezadovoljstvo, koje nemaju nikakve veze sa trenutnim režimom, samo bujaju.

Kako funkcioniše lažna istina

Nije problem samo u tome što je nešto lažno, već u tome što niko više ne pita, da li je istinito? U ovakvom okruženju, kombinacija tabloida, senzacionalnih podkasta i botovskih mreža deluje brže od bilo kog novinarstva. Informacija koja odgovara unapred pripremljenoj naraciji odmah se prihvata. I što je više puta ponoviš, to postaje „stvarnost“.

Laž ne mora biti dobro osmišljena. Dovoljno je da bude emocionalno nabijena, da odgovara strahu, besu ili frustraciji publike, odnosno potrebi da se opravda lično nezadovoljstvo, lični neuspeh. U tom kontekstu,predsednik države, u ovom slučaju Aleksandar Vučić kao meta dobija ulogu gotovo mitskog zla. Sve što ga predstavlja kao izopačenog, ludog, bolesnog, odmah dobija na težini, bez ikakvog dokaza.

Ili proveravaš — ili veruješ

Slučaj sa Ibice nije slučajnost, već posledica godina kontinuiranog rada na urušavanju poverenja u zvanične institucije, u medije,i pre svega u zdrav razum. Danas više nije važno šta je istina, već ko prvi kaže nešto što zvuči dovoljno ubojito.

U doba kada svako ima svoj kanal, svoj mikrofon i svoju publiku, najglasniji pobeđuju. Ali pitanje ostaje: da li želimo da nam stvarnost oblikuju jutjub tabloidi i klikbejt naslovi? Ili ćemo bar pokušati da proverimo, pre nego što poverujemo?

Jer hiljadu puta ponovljena laž možda postaje privremena istina, ali istina, na kraju, uvek stigne. Samo što ponekad stigne kad je već kasno.

(Vaseljenska)

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije