INTERVJU - TITOV PIONIR MILO SPREMAO "OLUJU" ČAK I U CRNOJ GORI: Bećir Vuković, pesnik, dobitnik Trinaestojulske nagrade

PREŽIVEO je srpski pesnik iz Podgorice Bećir Vuković novu hajku montenegrina koji su danima pokušavali da ga omalovaže kao Srbina laureata, dobitnika Trinaestojulske nagrade za delo "Kuće beskućnika".

Foto Skupština CG

Ali, od te duhovne bede nije ustuknuo Vuković već je besedom na svetkovini u Vili "Gorica" nakon što je primio nagradu iz ruku predsednika Skupštine Crne Gore Andrije Mandića, poslao snažnu pomiriteljsku poruku svima, pa i onima koji su ga "kamenom gađali". Zanimljivo je da se sve dešavalo u vreme kada su stopostotni Crnogorci ćutali na ustašluk u komšiluku koji je demonstrirao pevač Marko Perković Tompson na zagrebačkom hipodromu, na jezive stihove koji prizivaju novo klanje Srba u Jasenovcu i Staroj Gradiški.

Na pitanje kako je podneo celu ovu atmosferu, naš sagovornik odgovara:

- U svom obraćanju posle uručenja najvišeg državnog priznanja rekao sam kako sebe smatram jednim od učesnika u oslobođenju Trinaestojulske nagrade. I to - oslobođenje - nagrade znači i oslobođenje ukupnog političkog i duhovnog i kulturnog bića srpskog naroda u Crnoj Gori. Popis jasno registruje koliko Srba živi u Crnoj Gori, koliko nas govori srpskim jezikom, a sve uokvireno Mitropolijom crnogorsko-primorskom Srpske pravoslavne crkve, koja je rodila Crnu Goru. I taj program antisrpski nije ni mogao drukčije reagovati nego kako je reagovao, nekakvim okupljanjem i pokušajem remećenja Dana državnosti. Ne mogu, dakle, da podnesu, da prime k svesti, da i srpski pisac može da dobije najveće državno priznanje. Histerija je bila tipično antisrpska. Sa druge strane, nije im smetao ni Tompson ni histerija antisrpska po Zagrebu, ni otvoreno govorenje da je Boka hrvatska!

Ali ste im vi zato postali "trn u oku". Da li je Bećir Vuković zaista pesnik koji pripada Crnoj Gori i njenom duhovnom biću?

- Naravno da jesam. I to svedočim životom i radom, bogatim stvaralaštvom. Nisam ja jedini srpski stvaralac u Crnoj Gori koji preživljava niske udarce od ostataka bivšeg propalog režima. Oni koji su gazili državne institucije, delili narod po raznim šavovima, progonili slobodnoumne ljude, hapsili crkvene velikodostojnike, slali crnogorsku mladost u rat za mir, ti i takvi bi da se i dalje pitaju. Da odlučuju ko je dostojan neke nagrade, pa i svog postojanja.

Biti Srbin u Crnoj Gori nije bilo isplativo u vreme bivšeg režima. A, kao što vidimo na vašem primeru, nije ni danas.

- I neće biti! Srbin je onaj ko se tako oseća, međutim postoje i Srbi koji se tako ne osećaju. Sistem za koji smo mislili da je otišao na deponiju istorije još je tu pored nas i kao što vidimo, živ je i traje. Njegov put skrojen je po meri Sekule Drljevića, a sledio ga je Titov pionir Milo Đukanović.

Možemo li zavađeni i nepomireni u svet?

- Takvi nikome nismo dobrodošli. Moramo se probuditi iz mrtvog sna, izaći iz podela, okrenuti se jedni drugima i prihvatiti sve naše razlike. Crna Gora je naša kuća i naš krov pod kojim ima mesta za sve. Koliko mogu i koliko imam maha, promovišem Crnu Goru, državu u kojoj sam rođen, u kojoj su grobovi mojih predaka koji su je stvarali i svuda sam je promovisao diljem sveta. Ali, kao srpski pisac iz Crne Gore. Ideologija, komunistička, zalazi za pučinu, nema joj povratka, a ona je bila osnova svih zala ne samo u Crnoj Gori, nego je bila i osnovno zlo više od polovine evropskog kontinenta. U svetu više nema mesta za komunističku i nacističku ideologiju.

Upravo zbog takvog odnosa prema toj ideologiji trpite napade od ostrašćenih sledbenika tog poretka. Ipak, ostali ste dosledan njen kritičar.

- A kako drugačije? Uostalom, šta se može zameriti bilo kojim antikomunistima u bilo kojim vremenima, pa i meni vazda deklarisanom antikomunisti, ako je na kraju komunizam definisan kao jedno od najvećih zala koje je snašlo čovečanstvo. Kako, i kome išta zameriti ako je kritikovao tu ideologiju i njene posledice do danas. Mene i danas progone zarad otvorenog i javnog kritikovanja komunizma. A, u Crnoj Gori, još uvek određeni sloj kvaziintelektualaca i komunističkih novinarskih oklasina, crkoše za komunizmom.

Foto Skupština CG

Kako onda izmiriti Crnu Goru?

- Moje celo obraćanje tokom uručenja nagrade bilo je posvećeno pomirenju. Tako je govorio i predsednik Skupštine Crne Gore i lider Srba u našoj državi Andrija Mandić. Tako misli većinski narod. I, u tom pravcu svi moramo delovati, i u politici, i u kulturi, i svim segmentima društva. Mržnju, davno posejanu, i njeno seme koje još klija, popleviti sa lica Crne Gore i krenuti u svet koji nas zove i čeka. Verujem da će nam umnogome svet, odnosno Evropa, evropska kultura i civilizacija, i pomoći da poravnamo jazove podela.

Sveti Petar Cetinjski i dalje plače nad nepomirenom Crnom Gorom - i sa neba se moli za nas.

Dugo je govor mržnje u Crnoj Gori prema Srbima bio zvanična politika. Onaj ko bi taj narod branio bio bi prokazan kao "fašista", "nacionalista" ili verski fanatik.

- Diskriminacija Srba u Crnoj Gori mora se privesti kraju, toga mora biti svesna i poslednja ideološka plastika koja se rastače. Toga moraju biti svesni budući da je toga svestan narod u Crnoj Gori, i nije dao poverenje onima koji su preko osamdeset godina delili i urivali niz točila i prodole Crnu Goru. Te noći gledao sam na svečanosti ozarena lica ljudi, žena, omladine, političara, kulturnih poslenika, i niko, baš niko, nije se bavio, nijednom rečju onima koji su bili iza ograde i visili po njoj. Žalosno je i tragično do čega je jedna ideologija i jedan sistem doveo deo naroda. Sa tim scenama i tim rečnikom na kraj ne bi izašao ni Kafka, ili Orvel, Beket, ili Jonesko. Psihologija i specijalizovane sociologije u budućnosti imaće posla sa ostacima i lišajevima jedne ideologije po ovim našim krševima.

Isto kao što su u Ukrajini izbacivali ruske pisce iz kulture, tako su i u Crnoj Gori izbcivali srpske pisce.

- Ono što se dešavalo u Ukrajini i dešava se još, i što se dešavalo u hrvatskoj "Oluji", ispostavlja se, spremalo se i Crnoj Gori. Isti scenario. Ali, narod je ustao, i kroz litije i izbore, srušio tu potonju komunističku diktaturu u Evropi. Neće nas Evropa onakve kakvi smo bili, nego ovakve kako sada delujemo i čemu stremimo. To je jasno.

Evropa traži još štošta, i otvaranje policijskih dosijea, iznošenje na svetlost dana i te literature.

Tokom opštenarodne borbe za oslobođenje Crne Gore 2020. kazali ste da su lisice i pendreci jedino što je ostalo od države. Na šta ste konkretno mislili?

- Na diktaturu koja na sve načine udara na narod, na predstavnike naroda, na protivnike diktature. Diktator navalio batinama da modeluje narod. Ne može se tući onaj ko je jedino vlasan. Svaka diktatura ima plan da "menja" mišljenje u samicama, iza zidova sa žicom, da nanosi slepe mrlje ali kad proradi kolektivna svest, ponos kad proradi, kad obasja nevinost, kad shvatite da je isto - i sa ove i one strane zatvorskog zida - dođe osvešćenje i otrežnjenje, raskidaju se lanci straha, i čovek dugačkim korakom krene.

Bivša vlast je bila proizvođač haosa u Crnoj Gori, proizvođač državnih udara, i lokalnih državnih udara od Nikšića preko Kotora, do Budve... Kad bi svi isto mislili, niko ne bi mislio.

Možemo li očekivati da srpski jezik uđe u Ustav Crne Gore kao službeni?

- Svakako, mora doći do ustavnih promena i da srpski jezik konačno postane službeni jezik. Narod je to rekao na popisu, i tu svaka priča prestaje. U suprotnom, krivotori se identitet naroda. Kad se kroz vekove osvrnemo na naše postojanje, u svakoj sceni vidimo da je na prvom mestu belozubi srpski jezik. Srpski jezik sa planine sišao. Srpski jezik je naše istinsko tlo, naša vera, celo naše pamćenje od Staniše samoranca do Marka Miljanova, od Marka od Meduna do Koste od Pive, od starca Milije do rovačkog Matije.

Pamćenje koje govori o našoj utemeljenosti i moralnoj čistoti. Srpski jezik je naša žudnja za smislom, lepotom žrtve, slika koja govori o veličini radoznalosti.

Paradoks Jakova Milatovića

Na svečanosti uručenja Trinaestojulske nagrade nije bio šef države Milatović. Međutim, na prijemu povodom Dana državnosti on je srdačno dočekao gitaristu Karadaglića koji je odbio da primi najviše priznanje.

- Crna Gora je zemlja paradoksa. A ovom prilikom paradoks je dovrhunio predsednik države. Oduševljeno je primio onoga koji je odbio Trinaestojulsku nagradu, najveću države na čijem je čelu, a nije pozvao dobitnike ovog priznanja. Međutim, kako stvari stoje, moji sunarodnici i ja smo glasali za predsednika kako bi srušili dotadašnje zlo, a ovaj koji je odbio nagradu, nije glasao za predsednika koji ga oduševljeno prima, nego za ono pređašnje zlo. I to je bez zazora reklamirao. Eto osnove za još jedan mogući tekst pozorišta apsurda. Sa druge strane, zar nije jasno da predsednik ovim činom insistira na podelama.

Preporučujemo

Politika

8 28

"U REGIONU KORISTE SVAKU PRILIKU ZA NAPAD NA SRBIJU" Vučić: To je njihova politika, samo moramo da znamo kako stvari stoje

11. 07. 2025. u 21:18

Crna Gora

0 3

NEOKOMITE SU SIMBOLIČNO OSTALE ZAGLAVLjENE U ŠIBLjU BEOGRADSKE ULICE

09. 07. 2025. u 12:05

Crna Gora

0 2

PRITISAK NA POLICIJU TRAJE DVE SEDMICE: Bijelopoljsko tužilaštvo traži inspektora za privođenje i saslušanje mitropolita Metodija

08. 07. 2025. u 14:10

Crna Gora

0 10

STRANE AMBASADE PRAVE NOVU VLADU U CRNOJ GORI: Veliko upozorenje Medojevića, pregovori traju nedeljama

07. 07. 2025. u 16:45

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije