ONLAJN KLINIKE NE MOGU DA ZAMENE AMBULANTE: Doktor Goran Milašinović o novim načinima komunikacije u medicini

U DIGITALNIM klinikama pacijenti, posebno u vreme epidemije kovid 19 vide mogućnost da brže i na komforniji način dobiju medicinsku pomoć, ali istovremeno i zaziru da će ona biti adekvatna, i da li će obećano "ekspertsko mišljenje", zaista biti - eksprtsko?

Profesor dr Goran Milašinović / Foto: P. Milošević

Koliko je, i u kojim slučajevima primenljivo "lečenje na daljinu", kada ono može da zameni direktan kontakt lekara s pacijentom, šta su ovom slučaju prednosti, a šta mane? O tome u u intervjuu za "Novosti" govori profesor dr Goran Milašinović, kardiolog-elektrofiziolog, direktor Pejsmejker centra Univerzitetskog kliničkog centra Srbije, i nekadašnji predsednik Republičke stručne komisije za izradu i implementaciju vodiča dobre prakse:

- Digitalne klinike služe da brže dovedu u vezu pacijenta i lekara, a ne da obezbede bolju dijagnozu ili lečenje. Savremena medicina podrazumeva eksperte za veoma uska polja te je uvek najvažnije doći nekom takvom "u ruke", ali to za prosečnog pacijenta nije lako. Savremeno doba nije poništilo potrebu pacijenta i za tipom lekara koji sagledava zdravlje šire od jedne dijagnoze, sa kojim može da razgovara bez žurbe i da mu se poveri, a to digitalne klinike nisu u stanju da obezbede. Bilo bi pogrešno verovati da ćete uvek kada pristupite nekoj digitalnoj klinici dobiti uistinu najbolje eksperte za ono što vas zanima; najčešće ćete dobiti "najbolje" po njihovom izboru, a to ne mora da bude i uistinu najbolji izbor.

* U kojoj meri digitalne klinike mogu da zamene klasičan odnos lekara i pacijenta?

- O apsolutnoj zameni nema govora; telemedicina treba da ostane pomoćno sredstvo koje poboljšava kliničku praksu, a ne da u potpunosti zameni "direktan" kontakt lekara i pacijenta. U preporukama za telemotoring pacijenata sa implantiranim pejsmejkerima, na primer, stoji da pacijent koji se kontroliše "na daljinu" obavezno treba da dođe na ambulantni pregled jednom godišnje, budući da medicina i lečenje nisu samo tehnički podaci o bolesti ili funkciji aparata, nego je medicina briga o integralnoj individui, čoveku u telesnom i mentalnom totalitetu.

* Za koga je taj direktni kontakt važniji, za lekara ili pacijenta?

-Razgovor lekara i pacijenta je od neprocenjivog značaja za oboje. Veoma često pacijentu je neophodan razgovor sa lekarom nasamo radi sticanja poverenja, budući da je zdravlje najznačajniji posed koji svi imamo, a koji treba da stavimo na raspolaganje nekom drugom. Nekim pacijentima je kontakt sa lekarom toliko značajan da odbijaju da budu kontrolisani onlajn, što treba uvek prihvatiti i poštovati.

* Šta se onda menja uvođenjem digitalnih klinika?

- Telemedicina i digitalne klinike menjaju način komunikacije lekara i pacijenta, ali ne i suštinu lečenja, koje nije moguće sprovesti bez konkretne medicine i medicinara. To je isto kao i sa digitalnim knjigama: ako jednog dana skroz prevagnu, suština, koju čine pisanje i čitanje, će ostati. Dakle, lekar je i dalje tu, kao okosnica lečenja, samo je uz pomoć digitalnih klinika pristupačniji pacijentu. Bilo bi pogrešno verovati da će digitalne klinike koje omogućavaju video konsultaciju sa specijalistima omogućiti bolji i sigurniji tretman nego odlazak u ambulantu. Ovde je reč pre svega o komforu za pacijenta, mogućnosti da čuje mišljenje stručnjaka, do kojih ne bi mogao doći drugim putem, i o uštedama.

* Koliko može da bude pouzdan sud koji lekar donosi samo na osnovu onlajn pregleda, makar imao na uvid i analize laboratorijske?

- Pouzdanost je bitan faktor, koji sam lekar treba da proceni. Težište je tu manje na tehnologiji, a više na stručnosti i moralu lekara.

* Koje preglede je moguće uraditi onlajn, koje nije?

- Nije moguće nekoga operisati onlajn, ali je moguće pregledati sve analize koje su neophodne kao preoperativna priprema, kao i pratiti postoperativnu ranu i druge fizičke znakove oporavka ili komplikacije. Ako je nekom ko ima kovid-19 neophodan respirator, onlajn medicina mu neće pomoći, on mora hitno u bolnicu; međutim, kod lakših formi, onlajn komunikacija može da bude od koristi za praćenja toka bolesti i lečenje. Psihijatrija je u nekim segmentima idealna za telemedicinu, a i neurološki pacijenti mogu da dobiju kvalitetne konsultacije sa ekspertma onlajn.U današnjoj eri "pametnih" telefona sa kamerama, svi već funkcionišemo po principima telemedicine, budući da je lako snimiti nalaze i poslati ih lekaru putem interneta i savremenih internet aplikacija.

* Da li bi, možda, digitalne klinike trebalo ograničiti, recimo na pružanje ekspertskog mišljenja?

- Ne, "drugo mišljenje", kao pravo pacijenta, ne treba da bude jedini vid telemedicine. Na državi i Ministarstvu zdravlja je da uz pomoć stručnih savetnika definiše oblike telemedicine koje će da podržava organizaciono i finansijski, vodeći računa o potencijalnim uštedama za zdravstveni sistem, ali još više o koristi za pacijenta.

* Vi imate iskustva sa praćenjem pacijenata sa pejsmejkerom na dalljinu, pomoću aplikacija, koliko se to, kao jedna od prednosti medicine, razlikuje od onlajn lečenja?

- Ne razlikuje se. Mi pacijente i pratimo i lečimo uz pomoć telemonitoringa. Ukoliko nam ujutru stignu na kliniku podaci iz nečijeg pejsmejkera koji nas brinu, nazovemo pacijenta, razgovaramo o njegovim simptomima, damo mu savet šta da radi, da li da uzme neku dodatnu tabletu, ili treba da dođe na pregled i pre ranije zakazanog termina. Problem je što zbog finansijske situacije nismo u mogućnosti da većini pacijenata obezbedimo telemotoring te za sada vršimo selekciju, rukovodeći se kliničkim i drugim kriterijumima, ali nadamo se da će se ovo zahvaljujujući razumevanju države promeniti u budućnosti jer verujem da će dominantni deo kontrola pejsmejkera ubuuće da se obavlja "na daljinu", a ne ambulantno.

* Kako je u drugim zemljama?

- Zvanične američke i evropske preporuke za telemonitoring pacijenata sa pejsmejkerima,recimo, pogotovo u svetlu najnovijih sredstava, "blutut" tehnologije i "pametnih" telefona, postoje od 2015, ali mnoge ekonomski napredne države ih ili još nisu implementirale u svoje zdravstvo, ili to rade ubrzano sada, od situacije sa kovidom-19. Kina je započela 2009, Indija 2007, a Australija I Novi Zeland još 2001. godine. Ista situacija je i sa nama: telemonitoring se sprovodi od pre sedam godina, ali samo sporadično i bez organizovane i zakonski regulisane procedure.

* Koji je po vašem mišljenju najveći rizik onlajn lečenja?

- Najveći rizik svakog lečenja, pa i onlajn, su nestručni i nemoralni lekari, a to su oni koji rade ono za šta nisu obučeni ili nedovoljno dobro umeju da rade svoj posao, koji se preterano samoreklamiraju, koji na pacijenta gledaju kao na stvar, a ne kao čoveka, i koji pate od kompleksa "tribunalizma", misleći da im je misija da i u današnje vreme budu zdravstveni narodni tribuni koji sve najbolje znaju i u sve se razumeju, pa bio to kovid -19 ili recept protiv starenja. Kada je reč o krađi i zloupotrebi podataka koji se prenose onlajn i mogu da budu predmet hakovanja neophodan je veliki oprez i odgovornost je tu na digitalnim klinikama.

* Da li se ista opasnost vezuje i za praćenje stanja pacijenta "na daljinu"?

- Kod "blutut" tehnologije za praćenje rada pejsmejkera putem "pametnih" telefona, sigurnost je dovedena do nivoa zaštite najvećih svetskih banaka. Nemoguće je da neko zlonameran "hakuje" nečiji pejsmejker, a još manje da mu onlajn pristupi i promeni rad, namerno ugrožavajući nečiji život.

KORIST I ZA ZDRAVSTVENI SISTEM

* Mogu li novi načini komunikacije u medicini da budu i neka vrsta zamki, naročito za pacijente?

- Ukoliko se telemedicina sprovodi u skladu sa preporukama glavnih svetskih lekarskih udruženja, vodeći računa i o etičkim aspektima (kriptogenost i zaštita podataka u odnosu na "treću" stranu), nema zamki nego samo korist, i to obostrana, i za pacijenta i za medicinare, a takođe i za zdravstveni sistem, kako u ekonomskom smislu (štednja zbog izbegnutog transporta), tako i zbog redukovanja gužvi i problema sa zakazivanjem i listama čekanja. Jer, digitalne klinike mogu da imaju i servis elektronskog zakazivanja za procedure u bolnicama.

I DIJAGNOSTIKA, I TERAPIJA

* Možda sada doživljava procvat, ali prenos podataka na daljinu postoji već dugo.

- Da, još od 1924. godinei korišćenje radija za medicinske konsultacije, a 1961.su Alanu Šepardu za vreme puta sa Zemlje telemetrijski monitorisani EKG i respiracije. Ipak, masovna primena telemedicine je počela devedesetih godina prošlog veka, od izuma Interneta, od kada ne služi samo slanju RTG, skenerskih, laboratorijskih i snimaka magnetne resonance, nego omogućava da pacijent ostane kod kuće, a istovremeno prima odgovarajući medicinski tretman, dijagnostički ili terapeutski.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije