Feljton

FELJTON - BALKANSKI SAVEZ PROTIV SRBIJE: Mladobosanci su radili po svome i nisu poslušali savet da odustanu

Др Миле Бјелајац

23. 08. 2021. u 20:00

FRANCUSKI istoričar Žan-Pol Bled je povodom stogodišnjice Velikog rata objavio dve knjige, jednu o nadvojvodi Francu Ferdinandu (2012) i drugu o agoniji Austrougarske 1914-1920. godine (2014). Insistira se da je u aneksionoj krizi samo Konrad bio ratoboran.

ФЕЉТОН - БАЛКАНСКИ САВЕЗ ПРОТИВ СРБИЈЕ: Младобосанци су радили по своме и нису послушали савет да одустану

Foto Arhiva

Upada u oči tvrdnja ovog francuskog istoričara da je "crna legenda, stvorena posle (?!)

Prvog svetskog rata u redovima Antante i uveliko raširena posle sloma Monarhije naročito u zemljama naslednicama, da je Franc Ferdinand bio ratoboran". Bled smatra da je to zasnovano na interpretacijama sastanka sa nemačkim carem u Konopištu, 12. i 13. juna 1914, tokom kojeg su "dva princa skovala đavolski plan protiv svetskog mira". Takođe, on smatra da ništa od toga ne stoji i da je u svim ključnim diplomatskim pitanjima tih godina Ferdinand bio pobornik mira, što ga odmah svrstava uz samog cara Franca Jozefa.

U interpretaciji sadržaja razgovora Ferdinanda i cara Vilhelma, posebno u vezi sa njihovim sastankom u Konopištu, neposredno pred atentat u Sarajevu, ostao je pri nekadašnjem stavu, po kojem je u centru pažnje bila Rumunija, dok je Srbija jedva pomenuta. On ponavlja da su legendu tokom rata i posle njega širili saveznici, bazično zarad propagandnih razloga. To ne stoji, "ali bilo je potrebno da Franc Ferdinand izgleda kao pristalica rata i to je imidž koji će još dugo zadržati".

FERDINAND je definisan suzdržano, tek kao "konzervativni reformator". To je samo blagi izraz za njegovu želju da obnovi stari neoapsolutizam iz vremena Leopolda I. Dualizam kakav je postojao posle 1867. morao je uzmaknuti pred obnovom jake i unitarne Austrije. Bio je ljuti protivnik liberalizma i partija, kao i opšteg prava glasa, ali samo kada je austrijski deo carevine u pitanju. Prošireno pravo glasa u mađarskom delu smatrao je dobrim, kako bi se Mađari ograničili. Ako je početkom veka i bio spreman da podrži stvaranje treće jedinice, od južnoslovenskih zemalja (dodajući Sloveniju i Dalmaciju Hrvatskoj i Slavoniji), posle rezolucija lokalnih političkih faktora u Rijeci i Zadru 1905. i hladnog prijema na koji je naišao prilikom posete Dubrovniku, 1906. godine, napustio je ideju trijalizma. Gajio je brojne predrasude, bio je manjkavog obrazovanja. Međutim, mada je, kako piše Bled, još uoči balkanskih ratova 1912. bio protivnik intervencije, do promene stava došlo je u decembru 1912. godine, posle brzih pobeda Srbije. Tada je "zahtevao vojnu akciju protiv Srbije". Bled smatra da je to bilo samo njegovo kratkoročno gledište i da se ipak vratio na polazišta iz prethodnog perioda. Zanimljivo je da, kada se osvrće na raport koji je 24. juna 1914. Berhtoldu podneo Franc fon Mačeko (Franz von Matscheko), Bled dolazi u izvesnu kontradikciju sa svojom osnovnom tvrdnjom o karakteru susreta i razgovorima u Konopištu.

PRAVDANjE FERDINANDA

NEMAČKI istoričar Holm Zundhausen (H. Sundhaussen) je u debatama 2014. ponovio da je Franc Ferdinand bio najistaknutiji protivnik eventualnog rata i da je upravo njegova smrt omogućila da "ratna strana" odnese prevagu. I Zundhausen, kao i Bled i neki drugi, piše da je Ferdinand često i oštro govorio protiv rata, osim u jednom slučaju, krajem 1912. godine. Dakle, i on izostavlja sve druge krizne situacije u kojima se Ferdinand upravo eksponirao kao pristalica vojnih mera, pa i epizodu u kojoj je bio duboko razočaran kada je 9. decembra 1912. nemački kajzer privremeno povukao podršku Austrougarskoj za rat.

BERTHOLD i Ferdinand u Konopištu, odmah posle Vilhelmove posete, postižu saglasnost da je "neophodno dati ofanzivniji tok spoljnoj politici. Konkretno takav cilj zahteva da se kao prioritet zacrta izolacija Srbije". Po povratku u Beč, Berhtold zadužuje svog saradnika Mačeka da sastavi raport, kako bi se istakle nove crte politike na Balkanu.

U samom Mačekovom referatu ističe se da Austrougarska treba da forsira stvaranje novog balkanskog saveza sa Rumunijom, Bugarskom i Grčkom, saveza koji će biti u orbiti Centralnih sila protiv interesa Srbije i Rusije. Bled misli da to ipak nije bilo izvodljivo, te da je evidentno zaoštravanje između Srbije i Austrougarske moglo da rezultira vojnim konfliktom, ali ne nužno, da nije bilo Sarajevskog atentata. Bled je eksplicitan u tvrdnji da je Ferdinand "od januara 1913. ponovo postao apostol mira, dok nasuprot njemu, Konrad nastavlja da se uporno zalaže za upotrebu ultima ratio".

SLIČNO ovim, sada produbljenim, zaključcima u odnosu na Bledovo ranije pisanje, smatra i zaključuje i nemačka istoričarka Alma Haning (Alma Hanning). U Ferdinandovoj biografiji ona ga vidi kao konzervativca koji je želeo povratak na staro, na prvom mestu slabljenjem i ograničavanjem mađarskog faktora. Od njegovog dolaska na tron mnogi su mogli pre da strepe nego da mu se raduju. Haningova je u svom radu osporavala Klarkove navode da je Franc Ferdinand hteo da se osloni na Slovene kao treći faktor u zajedničkim pravima. Naprotiv, bio je neprijateljski raspoložen prema Slovenima i Mađarima: "Ako bi Slovenima dao veća prava, mogli bi da se udruže sa Mađarima i da uslovljavaju carevu politiku." Dakle, pogrešno je tvrditi da je bio pristalica trijalizma.

Bled je propustio činjenicu, ili mu je promakla, da Franc Ferdinand direktnu akciju protiv Srbije nije zagovarao kao "kratkoročno gledište" samo u decembru 1912. godine. On je i kasnije, npr. 27. i 28. februara 1913, dao podršku generalu Hecendorfu da Srbiju treba napasti, ali samo da bi bila kažnjena i upozorena: "Može se izvesti neka akcija protiv Srbije, ali ni pod kojim uslovom ne anektirati ni jedan jedini njen kvadratni metar. U ta dva dana dva puta je ponovio isti stav. Takođe, nema, prema Konradovim dnevnicima, ni Ferdinandove izjave iz februara 1913. da je "naš glavni neprijatelj Italija protiv koje ćemo jednog dana morati da ratujemo da bismo povratili Veneciju i Lombardiju". Bled propušta da ukaže i na to kako je čvrsto britansko držanje 3. i 8. decembra 1912. uticalo na demontiranje ratne krize i na donošenje odluke na nemačkom ratnom savetu, 8. decembra posle podne, da se rat odloži za godinu i po dana. Kajzer je 9. decembra bio primoran da povuče saglasnost koju je dao vladi (i Ferdinandu) za podršku austrougarskom napadu na Srbiju. Slično će se desiti u maju 1913, povodom krize oko Skadra.

Istoričar Dejvid Stivenson (David Stevenson) i Oliver Janc, koji to od njega preuzima, navodi da je Dragutin Dimitrijević Apis strahovao od austrougarskog preventivnog napada i smatrao Franca Ferdinanda glavnim ratnim huškačem. U tome je pogrešio, pišu. Prestolonaslednik je po tom pitanju bio suzdržan. Ovi istoričari propuštaju da iznesu da je Apis na sugestiju svojih drugova, i "kada je bolje razmislio", pokušao da spreči atentat kako ne bi bio zloupotrebljen kao povod za akciju protiv Srbije. Mladobosanci su radili po svome i nisu poslušali savet da odustanu.

SUTRA: Carska zavera protiv Srbije

Preporučujemo

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
Tagovi

Drugi pišu

Pročitajte više

Komentari (0)

Ostavi komentar

Najnovije iz rubrike

Politika
Tenis
Fudbal
SRBIJA DOBILA NOVOG SELEKTORA! Terziću ugovor na četiri godine

SRBIJA DOBILA NOVOG SELEKTORA! Terziću ugovor na četiri godine