FELJTON - NASELJAVANJE KOSOVA I METOHIJE: Doseljenici su dobijali neobradivo zemljište, pašnjake i šume

JAKOV Ignjatović (1822-1889), poznati romanopisac, bio je potomak jednog od učesnika Velike seobe Srba pod Arsenijem III Čarnojevićem iz 1690. godine. I sam je bio obuzet tugom izgubljenog zavičaja tih svojih predaka, snivao njihove snove o povratku.

Adam Pribićević je na Kosmet došao sa Banije, Foto Vikipedija

"Svaki Srbin", pisao je Jakov "sanja Dušanovo carstvo", ali ih je smrt "redovno preticala". I njega je večni počinak pretekao.

Što nisu uspele, iz više pokušaja, hrišćanske kraljevine i carevine, jeste posle 222 godine, vojska male Srbije. Ona je 1912. godine smogla snage da protera tursku silu iz Evrope, da oslobodi Staru Srbiju!

Tek negde peta-šesta generacija dosanjala je taj san i rado krenula u zagrljaj zavičaju predaka. Među prvima su pristigli sveže proterani, oni što su tu sudbinu doživeli posle srpsko--turskog rata iz 1878. godine, a njih je bilo oko 150.000. Najviše iz Crne Gore. U predahu između balkanskih i Velikog rata, Srbi su uzvratili osvetom, proterali su Albance koje su Turci prethodno naselili. Kako su već tada bili brojniji, Albanci se nisu dali, organizovali su se i naoružali. Najistaknutiji predvodnik im je bio Isa Šalja (1864-1916) sa svojim kačacima. Najviše je Isa harao u Metohiji. Lako mu je bilo kad je imao potpunu zaštitu novih okupatora. Šalja se dodatno razbesneo posle Mirovne konferencije u Londonu 1913. kad je Albanija proglašena državom, ali bez KiM. To nije mogao da podnese. Srbi su mu, na kraju, došli glave. Namamili su ga, sa sinovima, u Podgoricu i tu ih lišili života. Držali su se one stare: lud je onaj ko ubije oca, a ostavi mu sina!

NOVOSTVORENA Kraljevina SHS je od 1920. godine preuzela brigu nad naseljavanjem Stare Srbije i KiM na kome je i dalje vrilo, ubijalo se i progonilo. Šiptari i Albanci živeli su u paničnom strahu, uplašeni da ih Srbi potpuno ne nadvladaju. Već 1920. godine kraljevska Vlada je usvojila strategiju i pravno, zakonski sve regulisala. Strategija je podrazumevala, kao prvo - povratak Srba i drugih hrišćana na KiM i sa ciljem uspostavljanja etničke ravnoteže. Ne, dakle, prisilnog iseljavanja nehrišćana.

Ko se mogao naseliti na KiM? Srbi iz pasivnih krajeva Kraljevine, iz Crne Gore, BiH, Dalmacije, Raške oblasti, Vojne krajine u Hrvatskoj, Srbi iz Vojvodine iz Ugarske, potomci ranije proteranih Srba... Oduzimanje zemlje od tamošnjih vlasnika bilo je zabranjeno, čak i od onih koji su imali pseudopravo, koji nisu mogli da dokažu vlasništvo nad zemljom.

Šta je doseljenicima bilo ponuđeno? U početku su dobijali neobradivo zemljište - pašnjake, proplanke, neobradivo i napušteno zemljište, kao i šume. U tom prvom talasu, u posedima koje su dobili bilo je samo pet odsto obradivog zemljišta. Morali su sami da krče i sade.

DOK SU geometri premeravali i u katastar upisivali nove vlasnike, buktali su suparništvo i netrpeljivost između novih i starih doseljenika. Stari su ulivali strah novim komšijama, a ovi su se opet oslanjali na zaštitu države, na policiju i vojsku. Kako je ta zaštita sve više kasnila i izostajala, i Srbi su krenuli istim putem, samoorganizovali su se i naoružavali. Formirali su svoje čete, četnike i četovođe.

Oglasilo se njih više, a prva na glas je izbila ona četa koju je predvodio Kosta Pećanac (1879-1944), koji je poticao iz sela Dečani kod Peći. Prilikom jednog od napada na manastir Visoki Dečani, Arnauti su Kosti ubili oca i brata. Imao je toliko godina da je osetio bol koji ga je celog života podsticao na osvetu. U osveti mu je i život protekao, od mladog komite, preko borca sa Solunskog fronta, do četničkog vojvode u Drugom svetskom ratu, kad ni Draži Mihailoviću nije dao ispred sebe. Svetio se ovaj Pećanac i od osvetničke, četničke, ruke okončao je život.

Kolonizacija KiM odvijala se u dva talasa, do 1929. prvi i do 1941. godine drugi. Koliko ih se doselilo? U vremenu od 1912. do 1941. godine na KiM ih je pristiglo između 60.000 i 65.000. Po nacionalnosti: 49.000 Srba, 4.500 Hrvata, 450 Slovenaca i među ostalim bili su: Vlasi, Rusini, Nemci, Albanci... Kako su naseljavali čiste prostore, ničije, kolonisti su podizali čitava naselja i davali im svoja imena - Kosovo Polje, Obilić, Devet Jugovića... Hrvati su svoju najveću naseobinu krstili Janjevo. Impresivan je bio radni elan ovih ljudi. Bili su organizovani u zadruge. Radili su i kućili se kao da se nikada više neće seliti. Podigli su 330 manjih i većih naselja sa 12.000 kuća. Istovremeno, podigli su i 46 škola, 32 crkve, javne zgrade.

POSLE više traumatičnih godina niko nije bio zadovoljan ostvarenim, ni država, ni doseljeni, a najmanje tamo zatečeni. Država nije uspela da uspostavi red i zakon. Samo u prvih deset godina u Kraljevini su bila čak 23 ministra pod čijim resorom se nalazila ova kolonizacija. Preko agrarnog zakona, iz 1931. godine, država je pokušala da ograniči posede, kako novih tako i starih doseljenika. Novima je data prednost. Mogli su posedovati najviše osam hektara obradive zemlje, dok su stari imali 0,4 hektara po članu domaćinstva. Tako je porodica od deset članova mogla da ima najviše četiri hektara. Ta ograničenja su imala za cilj da oslabe moć pre svega Šiptara i da se tako usmeravaju na dobrovoljno iseljenje. Mnogo mera i namera, a učinak slab.

Događaji na KiM sve više su izmicali državnoj kontroli, što je najviše pogađalo Srbe.

Sve su ih više obuzimali strah i crne slutnje.

JEDAN od novodoseljenih Srba, Adam Pribićević (1890-1957), poznavao je dobro sebe i poželeo je i da upozna ranije doseljenog komšiju. A i da li je on bio Arnaut, Šiptar ili Arbanas kako su se izjašnjavali i drugi ih krstili, Adamu nije bilo važno. Bio je jedan od četvorice čuvene braće sa Banije; Svetozara - političara, Milana - vojnika i Vasilija - paroha. A Adam je bio obuzet savremenim agrarom i pisanjem. Pisao je dosta, ali mu je najpoznatije biografsko delo - "Od gospodina do seljaka". Dao je i sud o sebi i braći i gde su pogrešili u profesiji: Svetozar je trebalo da bude - vojnik, Milan - političar, Vasilije - pisac, a on - pop. Adam se, inače, među prvima doselio na Kosovo, u selo Svrčak. Dobio je ledinu koju je sam krčio i zasadio voće, podigao kuću. Kako je živeo sa komšijama najbolje su predstavljala njegova kumstva sa nesrbima. Mukotrpno je radio na posedu i dosta pisao. Prozvali su ga i najboljim "seljačkim novinarom" u Kraljevini.
Šta je na ovog Banijca uticalo, mukotrpni a nenagrađeni seljački trud ili ratne bure koje su počele duvati, da napusti Kosovo i pređe u Srem, u Batajnicu? Po njemu samom, vratio ga je posao od koga nije mogao živeti.

SUTRA: Ovnovi za kralja, a tepih za Tita

Preporučujemo

Feljton

2 11

FELjTON - TOPOVSKI POZDRAVI ZA SRBE: U Srbiji je plakalo pola miliona dece koja su ostala bez roditelja

12. 06. 2022. u 18:00

Feljton

1 2

FELjTON - DEČIJI VAPAJ ZA KOROM HLEBA: Zagrljaj morskih dubina večno sastajalište jedne mladosti

11. 06. 2022. u 18:00

Feljton

0 2

FELjTON - UDARIO GOLIJAT NA DAVIDA: Svaki Srbin u svom životu se bije - "sa dve svoje istorije"

10. 06. 2022. u 18:00

Feljton

1 0

FELjTON - STVARALAŠTVO OBAVIJENO TUGOM: Izbegli Srbi nisu imali pravo da se školuju i uključuju u kulturni život

09. 06. 2022. u 18:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije