FELJTON - SRBI U PAUKOVOJ MREŽI NOVOG SVETSKOG PORETKA: Osuđeni smo da umremo y paukovoj mreži jednog nepravednog svetskog poretka

Dejan Medaković

26. 07. 2023. u 18:00

PREMALO je kod nas istraženo razdoblje austrougarske okupacije Srbije.

ФЕЉТОН - СРБИ У ПАУКОВОЈ МРЕЖИ НОВОГ СВЕТСКОГ ПОРЕТКА: Осуђени смо  да умремо y пауковој мрежи једног неправедног светског поретка

Kralj Petar I bio je proteran iz školskih čitanka, Foto "Vikipedija"

Ono što je poznato opterećeno je uopštavanjem koje je zamutilo istinitu i verodostojnu sliku o ovim teškim i sumornim danima srpskoga naroda. Osvojena i razorena zemlja, čiji su legitimni predstavnici izbegli y inostranstvo, bila je upućena na milost i nemilost pobednika.

U razorenom Beogradu nastupio je 7. januara 1916. feldmaršal lajtnant grof Salis-Seewies na dužnost general-guvernera. Jedva se zna da je ovaj aristokrata želeo da y okupiranoj Srbiji primeni što manji pritisak na iscrpljeno stanovništvo, zbog čega je jedno vreme naredio da se obutavi čak i prikupljanje poreza. Isto tako, malo se zna da je 4. juna 1916. okupirano područje Srbije, i to tri severozapadna dela Guvernmana, posetio mađarski ministar predsednik grof Ištvan Tisa. On tada nije bio zadovoljan upravom grofa Salis-Sevisa, koga je y svom izveštaju caru Franji Josifu optužio da je njegova vladavina suviše srbofilska  zahtevajući da se odmah smeni. Već y julu car Franja Josif poslušao je zahtev grofa Tise, smenio grofa Salis-Sevisa, a za novog generalnog guvernera postavio pešadijskog generala Adolfa Frajher fon Remena. Promena je bila i brza i uočljiva...  

NOVI generalni guverner Srbije uvodi tada razne statistike i brojanje naroda. Ovo popisivanje nije ograničeno isključivo na ljude, već je njime obuhvaćena i stoka. Na osnovu popisa stanovništva utvrdilo se da su gubici y stanovništvu od početka rata bili 360.000 ljudi. U nekim delovima zemlje nestalo je skoro osamdeset posto muškaraca. Zahvaljujući velikom naporu ženske radne snage, Srbija je ostvarila i poljoprivredne viškove, koji su delimično odneti iz zemlje. Od svih okupiranih područja Srbija je proizvodila i najviše mesa. Do sredine 1917. godine savesno urađene austrijske statistike zabeležile su izvoz 170.000 volova, 190.000 ovaca i 50.000 svinja. U vremenima koja su nastupila posle okončanja Prvog svetskog rata iščezavao je ili se ublažavao sav užas koji stoji iza ovih i sličnih brojeva. Posle ovakvih strahovitih ratova zaprepašćuje upravo taj novonastali proces sve tišeg i nevoljnijeg saopštavanja žrtava.

Odjednom kao da se pobednička strana prepala zbog sopstvenih uspeha, a zatim, skoro zastidela da sabere i saopšti svoje žrtve.

Prilikom ulaska y novu zajednicu nije izveden takav bilans. Pokazalo se da je to bila greška, veliki propust koji je našoj zapadnoj braći blagoslovio blaženu neobaveštenost.

Tako se i moglo desiti da nigde, ni y jednoj školskoj čitanci nije štampana naredba kralja Petra I, izdana y Nišu 5. oktobra 1912, koju su, sem kralja, potpisali i Nikola Pašić, Lazar Paču i pukovnik Živojin Mišić. A trebalo je da je već deca y osnovnoj školi uče napamet, jer je ona izdata narodu povodom ulaska srpske vojske y oslobođenu Makedoniju. U poslednjem pasusu ove naredbe stoji: „Moja će vojska y Staroj Srbiji pored hrišćana zateći i muslimane, koji su nam isto tako dragi, a sa njima i Arnaute hrišćane i muslimane, s kojima naš narod živi već hiljadu i tri stotine godina odlično, deleći sreću i nesreću. Mi tim narodima nosimo slobodu i jednakost y svemu sa Srbima.”  Kako se razlikuju ove plemenite reči od onih koje su se čule y Austriji kada je 1914. napadnuta Srbija.

I U RATU i y miru na jednak način se nastavlja nizanje raznih nepravdi prema mome narodu. Radi zadovoljenja drugih koje su naše žrtve mogle da povrede, koji su se užasavali na sva naša dobročinstva, mi smo kao narod skoro dobrovoljno pristajali na uzmak, povlačenje, zaborav i ćutanje. Desilo se to i posle Prvog svetskog rata, ponovilo i posle Drugog. Titovska epoha je za ovakvo svoje postupanje našla i dovoljno snažne ideološke razloge i opravdanja. Teško je propuštala da se na svim mestima na kojima se desio zločin, ovakvo sveto, mučeničko mesto i obeleži kako bi se sačuvalo pamćenje.

Svedoči o tome i skromni spomenik na kojem piše: „Narod sreza i grada Bihaća podiže ovaj spomenik kao trajnu uspomenu na 12.000 nevino i zvjerski ubijenih Srba od strane ustaških zlikovaca y vremenu od juna 1941. godine do oktobra 1941. godine. Garavica 27. VII 1949. godine”.

Bilo je potrebno da prođe čak četiri godine od završetka rata da se preostali narod osmeli da obeleži strašno stradanje svoje braće. Zamišljam razne komitete i lokalne moćnike koji su se isprečili da onemoguće podizanje ovog belega koji glasno i bez patetike optužuje upravo svojim tihim svedočenjem. A šta reći za ona mesta na kojima se ni do danas nije podigao bilo kakav beleg, koja su osuđena na ćutanje? Skrušeno posmatram staru fotografiju sa ovim seljačkim spomenikom kojim su se meštani suprotstavili zaboravu, tom krvnom neprijatelju krhkog ljudskog pamćenja. Stid me je štosam savremenik ovakvog događaja i pokušavam da shvatim kako su uopšte to dozvolile nebeske sile. Kako im je moglo promaći? Bunim se protiv ovakvih nepravdi svim svojim bićem, osećajući da mi ovakve i slične misli ozbiljno narušavaju unutrašnju ravnotežu. Ovakav spomenik golemog ljudskog bola ukazuje i na pravu etičku katastrofu koja se desila na ovom našem prostoru. Ono što je ovde porušeno i razoreno zadire y same temelje i najvažnijih tokova evropske civilizacije. Poremećaji koji su se desili ubogaljili su mnoge generacije koje tek dolaze naovako okužene prostore. Kakvi će sve duhovni napori biti potrebni,kakva nova podvižništva i askeze, kako bi se smirila krv nevinih koja y nebo vapije?

TEŠKO je oteti se utisku y kojoj meri je život današnjeg čoveka ispunjen čekanjem na ubicu. Čak ako se i desi da se on ne pojavi, ipak, već samo ovo čekanje neprekidno umnožava osećanje da je smrt sasvim blizu i da već vreba svoju žrtvu. Osuđeni smo da umremo y paukovoj mreži jednog nepravednog svetskog poretka. Osuđeni smo da neprekidno osluškujemo korake naših ubica.

Razmišljajući o ratovima na našem prostoru dolazim do zaključka da su svi isprepleteni, međusobno povezani, kao da poslednji predstavlja samo nastavak onog prethodnog. I tako unazad sve do prvog boja naših predaka kada su svoje privremeno stanište odabrali za trajno ostajanje. Idući po krvavom tragu naših ratova kao da y ruci držim Arijadnino klupko  dok y lavirintu ljudskog bezumlja i beskonačnih obračuna iščezavam. Kao  uhoda šunjam se za praizvorom, za onom ishodišnom tačkom koja označava početak našeg nepomirljivog ubijanja. Prepliću se neizmerna zla, pretaču i ugrađuju, spajaju manja y veća, a ova, opet, y prave kataklizme. Nastavlja se nezaustavljivo vrzino kolo y koje uskaču uvek novi igrači. Svi oni odigraju svoj deo ovog krvavog plesa, a zatim iščezavaju ko zna y kojoj pomrčini. Oni to čine pokoravajući se nekoj unutrašnjoj sili koja ih goni da prihvate i sve zakone ove bezobzirne igre. Oni to čine bez nekog  većeg unutrašnjeg otpora, bez ikakve sumnje y bilo kakav smisao svih poruka kojima se služe izazivači ljudskoga zla, pravdajući se najčešće verom y neko više, skoro božansko poslanje. Sve same varalice i korisnici ljudske gluposti!

VRZINO KOLO

ODAVNO  smo uskočili y jedno vrzino kolo iz koga ne možemo izaći. Oko nas rastu nesporazumi, svakodnevno se povećava naša raslabljenost. Gde smo pogrešili da se sa nas ne skidaju ni kletve ni čini? Zar je moguće da će drugi oko nas moći da kao bezgrešni ostvare svoju sreću hraneći se isključivo na našem lešu? Dok smo živi, smetamo mnogima, dovoljnom broju onih koji nam ponovljeno donose zlo i patnju.

SUTRA: LAVINA MRŽNjE VELIKIH SILA JE NEZAUSTAVLjIVA

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
pogledaj sve

Komentari (1)

SA NJIM JE NEMOGUĆE BITI PRIJATELJ, ALI NISMO NI NEPRIJATELJI: Đoković šokirao svet pričom o Rafi Nadalu