FELJTON - KNJAZ LIKVIDIRA SVE UMNE LJUDE U CRNOJ GORI: Stevanovi egzekutori pop Jovo Kusovac i izvesni Andrija Smokovac

Piše: Milan Stojović

12. 11. 2023. u 18:00

OSVETOLjUBIVI i na zlo brz knjaz Danilo nije poštedio ni Njegoševog sestrića, Stevana Perovića Cucu, pošto je „smakao“ njegovog oca - serdara Andriju.

ФЕЉТОН - КЊАЗ ЛИКВИДИРА СВЕ УМНЕ ЉУДЕ У ЦРНОЈ ГОРИ: Стеванови егзекутори поп Јово Кусовац и извесни Андрија Смоковац

Stevan Perović Cuca, Njegošev sestrić, Foto "Vikipedija"

Veoma je ličio na svoga velikog ujaka i za svoje vrijeme bio izuzetno obrazovan.Njegoš ga je školovao u Beogradu i Dubrovniku, a jedno vrijeme njegov mecena je bio  tamošnji ruski konzul  Jeremije Gagić u čiju kćerku Valeriju je bio zaljubljen. Ostalo je zapisano da je  poslije Beograda svojevoljno pošao u Kragujevac na vojnu školu, jer ga je vojni poziv kao izuzetno hrabra i zdrava mladića privlačio.

„Bio je pje­snik i um­nik, je­dan od naj­ljep­ših i naj­ško­lo­va­ni­jih Cr­no­go­ra­ca svo­ga do­ba. Bio je se­na­tor i za­po­vi­jed­nik cr­no­gor­ske voj­ske. On­da emi­grant i lju­ti pro­tiv­nik knja­za Danila, svog bra­ta od uja­ka. Ti­me je pot­pi­sao svo­ju smrt­nu pre­su­du i gla­vu mu vi­še ni­je mo­glo sa­ču­va­ti ni jed­no po­kaj­nič­ko pi­smo, to što je svo­me bra­tu i go­spo­da­ru pru­žio ru­ku po­mi­re­nja. Čak u Ca­ri­gra­du ga je sti­gla ne­mi­lo­srd­na ru­ka Da­ni­lo­ve osve­te“, zapisuje  Budo Simonović u svoj knjizi "Zeko Mali".

I NjEGOV otac serdar Andrija Perović - Cuca, jedan od najuticajnijih ljudi u Crnoj Gori u Njegoševo vrijeme  je , po svemu sudeći, ubijen po nalogu knjaza Danila. On se među prvima svrstao na stranu svoga šure Pera Tomova, pa je to bio, tvrde pojedini istoričari, jedan od razloga i za emigraciju trojice ponajviđenijih i ponajuticajnijih crnogorskih prvaka toga vremena Andrije Perovića, Pera Tomova Petrovića i Mila Martinovića. Oni se, pri tom, uglavnom oslanjaju na zapise Vuka Vrčevića iz knjige „Ogranci za istoriju Crne Gore“, koji tvrdi da je knjaz Danilo „poslije vojevanja serašćera Omer-paše na Crnu Goru“ odabrao grupu najpovjerljivijih i najpouzdanijih perjanika i poslao ih u Cuce da uhvate serdara Andriju i mušketaju ga pred cuckom crkvom, a potom da nad njim mrtvim „kolo ufate“. Tu im se, kako tvrdi Vrčević, i zakleo:

„Svršite li posao, svakojega ću darovati i do moje smrti ljubiti mimo sve ostale moje pouzdane perjanike.“
Ovu priču Vuka Vrčevića kao pouzdanu i tačnu, pored ostalih, prihvata i grupa autora „Istorijskog leksikona Crne Gore“. Oni tvrde da je serdar Andrija Perović zbog navodnog učešća u pripremanju zavjere i ubistva knjaza Danila, zajedno sa Perom Tomovim Petrovićem i Milom Martinovićem najprije izbačen iz Senata, a potom po naredbi knjaza Danila strijeljan.

STEVAN po­tom bje­ži iz Du­brov­ni­ka i skla­nja se pod skut mladog ali moćnog beč­kog ca­ra Fra­nja Jo­si­fa. No, lu­ka­vi i osve­to­lju­bi­vi Da­ni­lo ga ni tu ne osta­vlja na mi­ru. Zna da u Be­ču ni­je la­ko do­ći do Ste­va­na, tim pri­je što je i sam car iz­ra­zio na­klo­nost pre­ma nje­mu.

Sto­ga pri­bje­ga­va lu­kav­stvu i umje­sto dže­la­ta za Ste­va­nom ša­lje po­ru­ku da se vra­ti na Cetinje, jer že­li da ga po­sta­vi za se­na­to­ra i glav­no­ko­man­du­ju­ćeg cr­no­gor­ske voj­ske. Da sve bude uvjer­lji­vi­je, on je o toj na­mje­ri  iz­vi­je­stio i sa­mog ca­ra, a ovaj mu je, ka­ko pi­še Iso Ka­lač, sa­vje­to­vao na opro­šta­ju: „Bu­di vje­ran, vje­ro­va­ti ne­moj…“

Po­vje­ro­vao  je, ipak, da su pri­ja­te­lji pre­tje­ra­li i da su upo­zo­re­nja bi­la bez­raz­lo­žna ka­da je sti­gao na Ce­ti­nje i uvi­dio da je knjaz odr­žao ri­ječ: po­stao je se­na­tor i za­po­vi­jed­nik voj­ske.

NEKO vri­je­me je sve išlo ka­ko va­lja i Ste­van se po­na­dao da je rat­na sje­ki­ra iz­me­đu nje­ga i knja­za za­na­vi­jek za­ko­pa­na, da je kraj nje­go­vom stran­stvo­va­nju i po­tu­ca­nju po tu­đi­ni, da će ubu­du­će mo­ći sav da se po­sve­ti otadž­bi­ni i po­e­zi­ji.

Međutim, knjaz Danilo, u stvari, najviše zazirao upravo od Stevana pogotovu otkad je saznao za navodnu kombinaciju Pera Tomova Petrovića, Stevanovog ujaka, da posini svog uglednog i darovitog sestrića i da mu tako  obezbijedi legitimitet i pravo na tron pod Orlovim kršem.

Uvi­đa­ju­ći da im je gla­va u tor­bi, Pe­ro To­mov, Ste­van Pe­ro­vić i Mi­lo Mar­ti­no­vić „sa 26 članova svojih po­ro­di­ca­“, u je­sen, u noći između 17. i 18. novembra 1853. go­di­ne, bje­že iz Cr­ne Go­re i skla­nja­ju se na austrij­skoj te­ri­to­ri­ji.

Knjaz Da­ni­lo je to je­dva i do­če­kao i umio is­ko­ri­sti­ti da ih, pr­vo, ocr­ni i ras­krin­ka i pred svo­jim na­ro­dom i pred me­đu­na­rod­nim fak­to­ri­ma. Pre­su­da je bi­la su­ro­va i bez­du­šna: kao „jav­ni iz­daj­ni­ci svo­ga go­spo­da­ra i ote­če­stva“ ni­ka­da vi­še ne mo­gu stu­pi­ti na tlo Crne Go­re, a ako se upr­kos to­me, usu­de da pre­ko­ra­če cr­no­gor­sku gra­ni­cu i po­ku­ša­ju se vra­ti­ti, če­ka ih ne­iz­bje­žna smrt.

Rastužen što je morao da bježi sa Cetinja, uviđajući, valjda, da se pod Orlov krš više nikada neće ni vratiti, Stevan se obreo u Carigradu  i tu je ubijen od strane ubica koje su poslate sa Cetinja. Kao egzekutori u su označeni  pop Jovo Kusovac i izvjesni Andrija Smokovac.

KAKO se knjaz Da­ni­lo opre­di­je­lio i na­go­vo­rio po­pa Jo­ka Ku­sov­ca da se pri­hva­ti tog ne­vi­te­škog či­na i ka­kva ga je po­tom sud­bi­na sti­gla ob­ja­vlje­no je u An­to­lo­gi­ji cr­no­gor­skih aneg­do­ta ko­ju je pri­re­dio Ra­do­sav Me­de­ni­ca (iz­da­nje „Gra­fič­kog za­vo­da” iz Ti­to­gra­da, 1967. go­di­ne):

„Knjaz Da­ni­lo je znao za tvr­di ka­rak­ter i od­luč­nost ju­nač­kog po­pa Jo­ka Ku­sov­ca.

- Po­pe Jo­ko, bi li ti sve iz­vr­šio što bih ti ja na­re­dio?

- Bih, go­spo­da­ru!

- Bi li ti žr­tvo­vao svo­ju gla­vu za do­bro svo­ga go­spo­da­ra i Cr­ne Go­re?

- Bih, da ih imam de­set.

- E kad bi, odr­ži svo­ju ri­ječ: imaš da ubi­ješ čo­vje­ka.

- Va­la, go­spo­da­ru, kad sam se iz­re­kao, ne­mam ku­da na­trag, pa da mi re­češ da ubi­jem sa­mo­ga se­be ili svo­ga ro­đe­no­ga bra­ta, ne vra­ćam svo­ju ri­ječ.

- Ni te­be, ni bra­ta, ne­go mo­ga du­šma­ni­na, Ste­va­na Pe­ro­vi­ća.

- A što me na­gr­di, go­spo­da­ru, od vi­šnje­ga bo­ga pla­tio, a da li ne znaš da mi je Ste­van škol­ski drug i pri­če­sni po­bra­tim?

- Ako ćeš la­ga­ti ja te ne­ću tra­ga­ti.

- Ni ja ni iko moj od Ko­so­va do da­nas ni­je la­gao. Odr­žat ću ti ri­ječ, pa ma­kar bez gla­ve ostao, kao što ću bez du­še.

Sa po­pom Jo­kom do­šli su jed­no­ga da­na u Ca­ri­grad, gdje je Pe­ro­vić stal­no bo­ra­vio, i An­dri­ja Smo­ko­vac i Kr­sto Pri­mo­rac iz Spi­ča. Du­go su vre­ba­li dok su uspje­li da Pe­ro­vi­ća ubi­ju. Kad se vra­ti pop Jo­ko na Ce­ti­nje, knjaz Da­ni­lo ga upi­ta:

- Ubi li, po­pe Jo­ko, Ste­va­na Per­o­vi­ća?

- Ubih, go­spo­da­ru, svo­ga po­bra­ti­ma i svo­ju du­šu.

- Za to ću ti da­ti ser­dar­stvo.

- Ser­dar­stvo mi mo­žeš da­ti, ali se ja s njim ne mo­gu zo­ri­ti, jer si mi oba oka za­tvo­rio.

Zna se da pop Jo­ko vi­še ni­kad ni­je iz­la­zio iz svo­je ku­će do go­di­ne 1858, za vri­je­me bit­ke na Gra­ho­vu. Ta­da je na­ro­či­to po­šao da po­gi­ne u bo­ju. Zr­no mu je pre­bi­lo no­gu. Nje­gov ju­riš slje­do­va­li su i nje­go­va bra­ća. Ivo Mić­kov Ku­so­vac po­sje­kao je tom pri­li­kom pa­šu. I posli­je gra­hov­ske bit­ke pop Jo­ko je sa­mog se­be za­tvo­rio u ku­ću. Na sa­mr­ti je re­kao:    

- Osra­mo­ti me knjaz Da­ni­lo, da­bog­da umro od iste ča­še od ko­je i Ste­van.

Ta­ko je i bi­lo.“

POZIV NA DVOBOJ

STEVAN Perović je bio ve­o­ma hra­bar i ni­je se nikog plašiopa ni knjaza Da­ni­la. Po­zna­to je, re­ci­mo, ka­ko je 1853. go­di­ne, kao glav­no­ko­man­du­ju­ći cr­no­gor­ske voj­ske, iza­zi­vao na dvo­boj Der­viš-pa­šu. „Ja te zo­vem", pi­sao je Ste­van moć­nom tur­skom zu­lum­ća­ru "a ti izi­di, ako že­na ni­je­si! Nek osu­di svi­jet hra­brost i slo­bo­du ili strah i ne­va­ljal­stvo mo­je ili tvo­je… Do­vi­jek su se kla­li mo­ji đe­do­vi s tvo­ji­ma, pa i ja i ti da se oku­ša­mo, je­smo li si­no­vi oni ota­ca slav­ni.“

SUTRA: LjUBOMORNI KNjAZ SEKAO GLAVE ZBOG SVOJE NEVESTE

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
pogledaj sve

Komentari (0)

ODRŽIVA ARHITEKTURA: Važnost energetske efikasnosti