FELJTON - INFORMBIRO DONOSI NOVE NEDAĆE RUSIMA: Dva brata Petar i Nikolaj Serbov sreli su se ponovo kada je stigla Crvena armija
PRVA generacija srpskih Rusa zadržala je veliku distancu od boljševika koji su presekli njihovu vekovnu tradiciju. Stalno su sanjali dan kada će moći da se vrate u otadžbinu.
Neki nisu ni kupovali nekretnine, a neki se nisu ni ženili da bi lakše konjima odjahali do svoje Rodine, čije su zapadne granice bile odmah iza Rumunije, u današnjoj Ukrajini. Zato ih je bilo najviše u Vojvodini i Beogradu. Mnogi nisu želeli da čekaju crvenoarmejce, te su ponovo krenuli u izbeglištvo, pretežno ka Francuskoj i SAD. Ostali su oni koji su bili vezani udadbama i ženidbama, imali jugoslovensko državljanstvo ili su radili u lokalnoj i državnoj administraciji. Kada su došli crvenoarmejci, naši Beli Rusi su već bili stariji. Većinom su došli u svojim zrelim tridesetim i četrdesetim godinama, a 1944. godine su to već bili vremešni ljudi. Njihova deca su, kao kadeti, umetnici, profesori, arhitekte, uglavnom odlazila za poslom po celoj Jugoslaviji, potpuno su se adaptirala na novu sredinu.
Jedna anegdota mnogo govori o tome koliko su ta nesrećna politička previranja iz temelja promenila živote miliona Rusa. Petar Ivanovič Serbov, poznatiji kao: čika Pera Rus, otvorio je podrum u svojoj kući blizu doma patrijarha Rajačića u Sremskim Karlovcima da časti crvenoarmejce kada su ušli u grad. U grupi oficira ugledao je svog brata Nikolaja, od pomešane sreće i iznenađenja nije smeo odmah da mu se javi, gledali su se i plakali.
Taj, jedan od mnogobrojnih spojeva sudbine, ispričao mi je istoričar i karlovački hroničar Žarko Dimić, a on je čuo lično od čika Pere Rusa koji je bio prijatelj Žarkovih roditelja i često je dolazio u njihovu kuću.
SUKOB Tita i Staljina zadao je nove nedaće srpskim Rusima, pa i supruzi bivšeg političara Šuljgina - Mariji Dimitrijevnoj Šuljgin. Iako je bila ćerka visokog oficira Sedeljnikova i supruga istaknutog političara, ona je tokom rata živela na ivici egzistencije. Kod Alekseja Arsenjeva nalazimo njen opis života prvih godina posle oslobođenja. Ona navodi da su preostali Rusi u Sremskim Karlovcima živeli veoma teško, izuzetak su bili oni koji su radili u opštinskim službama ili su se snašli u nekom privatnom poslu. Takvi su imali jugoslovensko državljanstvo i nisu se mnogo razlikovali od lokalnog stanovništva. Jedan od takvih bio je ugostitelj Vasilije Fomič, nekadašnji radnik, „čovek iz naroda” koji je mobilisan i posle svih nedaća sa Vrangelovim oficirima stigao u Sremske Karlovce. Njegova kafana blizu Železničke stanice bila je posećena „jer se u njoj točilo kvalitetno karlovačko vino, nerazblaženo vodom”.
Zima 1947. godine bila je dosta hladna, pa je Marija kod bračnog para Fomić često išla da se ogreje i da gostima kafane proda nešto svojih stvari. Živela je od davanja časova francuskog i ruskog jezika, ali više „niko nije imao para za časove stranih jezika”.
Morala je da se snalazi, prala je veš, radila u šumi, u vinogradu. „Dešavalo se da mi to nije dovoljno da preživim. Tada bih otvarala orman ili neki od kofera, dugo prebirala i nalazila stvar koju sam morala prodati da se u kući nađe hleb i nešto namirnica”, navodi Marija u svom sećanju koje prenosi Arsenjev. Sve je to radila krijući od svojih najbližih da ih ne bi dodatno uznemirila.
OPISUJUĆI život karlovačkih Rusa, Marija Šuljgina navodi da su lošije živeli oni koji se „nisu snašli” ali je i među njima bilo onih koji su uspeli da se skuće i postanu uzorni domaćini. „Bivši vojnici Vrangelove armije, kubanski kozaci i običan svet iz raznih oblasti Rusije, zarađivali su radeći povremene fizičke poslove ili u vinogradima... Živeli su od prilično skromne zarade, nesposobni da se nečim pozabave za stalno. Ipak preživljavali su, imali porodicu i smeštaj, nisu se izdvajali po lošem odelu, pa ako i nisu stekli zemlju, već radili kao nadničari na tuđim imanjima ili u seči fruškogorskih šuma, nisu živeli bedno.”
Ovako kako su živeli karlovački Rusi, živeli su i oni u drugim gradovima. Druga generacija se već uklopila u normalan život i njihova karijera zavisila je uglavnom od ličnih sposobnosti, afiniteta, marljivosti i stručne spreme. Tome su doprineli brojni mešoviti brakovi, pa su se od ostalog stanovništva razlikovali samo po svom nacionalnom opredeljenju. Oni koji iz raznih razloga nisu imali jugoslovensko državljanstvo, posle Rezolucije Informbiroa, morali su da napuste Jugoslaviju, čak i sveštena lica.
NEKI primeri iz prakse govore o teškom položaju ruskih izbeglica još u prvim godinama od dolaska u Kraljevinu. U tim godinama posleratne obnove više su bili traženi zanati nego administrativni poslovi. Bilo je dosta oglasa u lokalnim novinama. Rusko-srpski komitet iz Pančeva obratio se „rodoljubivom građanstvu” preko lokalnog lista „Pančevac“ u martu 1921. godine, s molbom da se zaposle ruske izbeglice čija su imena i zanimanja precizno navedena, kao i posao koji bi prihvatili.
Navodi se da pojedine izbeglice prihvataju „bilo koji posao” iako imaju visoko obrazovanje i govore više jezika. Valerij Valter, koji govori francuski, nemački, engleski jezik prihvata „kakvo god mesto”, pukovnik Nikolaj Haborski, profesor vojne akademije, prihvata takođe „kakvo god mesto”. Ostali uglavnom traže posao prema svom zanimanju: knjigovodstvo, nastavnik stranih jezika, auto-mehaničar, šnajder, radnik u trgovini, bolničarka, učiteljica muzike, časovi klavira.
List „Pančevac“ 10. juna 1921. godine objavljuje sledeću vest: „U Pančevu se nalazi do dvadesetak ruskih invalida koji ne uživaju državnu potporu, jer je iscrpljena predračunom namenjena za to svota. Neki od njih trpe najveću nevolju i gladuju. Priloge prima i javno će da kvitira u Pančevu do 5. jula Obrad Davidović, sveštenik.”
Ovakvih primera bilo je mnogo u celom međuratnom periodu. Stanje je popravljeno otvaranjem domova za stare i siromašne u Beogradu, Pančevu, Beloj Crkvi, Novom Bečeju.
Najveći deo zahteva i molbi da se pomogne neka osoba ili podrži neki važan jubilej, rešavan je pozitivno, posebno od strane brojnih kulturnih ustanova i Dvora. Podatke o tome nalazimo u Arhivu Jugoslavije.
ARHIV Jugoslavije objavio je monografiju i organizovao izložbu „Ruska emigracija u pismima Dvoru i Vladi Kraljevine Jugoslavije 1920- 1939” u Beogradu i Moskvi 2003. godine. U izloženim dokumentima nalaze se pisma, zahvalnice, fotografije, s molbom da se pomognu istaknuti pojedinici, profesori i umetnici koji su na ivici egzistencije, strukovna udruženja ili obeležavanje važnih događaja. Sve te molbe odražavaju sudbine pojedinih istaknutih ljudi, tadašnje prilike, kao i spremnost ruskih emigranata da doprinesu razvoju nove domovine. Primetan je veoma predusretljiv odnos Dvora i Vlade prema ruskim izbeglicama. Dvor i Vlada su skoro u potpunosti odgovarali pozitivno na sve molbe i zahteve, pomagali su obične ljude, naučnike, penzionisane oficire, profesore i njihove porodice, kao i udruženja, o trošku Dvora sahranjivane su neke zaslužne ličnosti.
POMOĆ ZA SIROMAŠNE
TEŽAK materijalni status jednog dela izbeglica inicirao je veliki broj molbi nadležnim telima i institucijama da se pomognu siromašni, invalidi, bolesni, i podrži obeležavanje nekih važnih događaja. Primera radi, Uprava Pančeva je na molbu Dobrotvorne zadruge „Srpkinja pančevačkih” odobrila stalnu novčanu pomoć štićenicima Doma za stare i siromašne izbeglice u iznosu od 2.000 dinara, počev od januara 1924. godine.
SUTRA: RUSKI GENERALI SU POSTAJALI OBUĆARI
ILON MASK PODELIO SNIMAK ISTINE: "NATO je bombardovao Beograd kako bi rasparčao Srbiju" (VIDEO)
MILIJARDER Ilon Mask, vlasnik Tesle, "Spejs Iksa", društvene platforme Iks, podelio je na svom profilu govor u kojem Džefri Saks priča o nelegalnom bombardovanju Srbije od strane NATO-a.
12. 11. 2024. u 15:47
"GLAVNA TEMA JE DA LI ĆE MOSKVA BITI GAĐANA" Veliko upozorenje Vučića: Svet se kreće po ivici ambisa!
PREDSEDNIK Srbije Aleksandar Vučić obratio se javnosti posle govora na Samitu KOP29 u Azerbejdžanu.
12. 11. 2024. u 12:33
NAJVEĆI JATAK "ZEMUNACA" Ona je bila poslednja linije odbrane klana - u kući krila kilograme kokaina, a onda im presudila
POSLE ubistva Đinđića, ona se predstavljala kao Zorica Vesić i kupila je salaš u mestu Putinci, gde se jedno vreme skrivao vrh zemunskog klana.
13. 11. 2024. u 10:23
Komentari (0)