Feljton

FELJTON - INFORMBIRO DONOSI NOVE NEDAĆE RUSIMA: Dva brata Petar i Nikolaj Serbov sreli su se ponovo kada je stigla Crvena armija

Piše: Drago Delić

20. 03. 2024. u 18:00

PRVA generacija srpskih Rusa zadržala je veliku distancu od boljševi­ka koji su presekli njihovu vekovnu tradiciju. Stalno su sanjali dan kada će moći da se vrate u otadžbinu.

ФЕЉТОН - ИНФОРМБИРО ДОНОСИ НОВЕ НЕДАЋЕ РУСИМА: Два брата Пeтар и Николај Сербов срели су се поново када је стигла Црвена армија

Spomenik "Ruska slava" u Beogradu,Foto Zavod za spomenike u Beogradu

Neki nisu ni kupovali nekretnine, a neki se nisu ni ženili da bi lak­še konjima odjahali do svoje Rodine, čije su zapadne grani­ce bile odmah iza Rumunije, u današnjoj Ukrajini. Zato ih je bilo najviše u Vojvodini i Beogradu. Mnogi nisu želeli da čekaju crvenoarmejce, te su ponovo krenuli u izbegli­štvo, pretežno ka Francuskoj i SAD. Ostali su oni koji su bili vezani udadbama i že­nidbama, imali jugoslovensko državljanstvo ili su radili u lokalnoj i državnoj admini­straciji. Kada su došli cr­venoarmejci, naši Beli Rusi su već bili stariji. Većinom su došli u svojim zrelim tri­desetim i četrdesetim godi­nama, a 1944. godine su to već bili vremešni ljudi. Njihova deca su, kao kadeti, umetnici, profesori, arhitekte, uglav­nom odlazila za poslom po ce­loj Jugoslaviji, potpuno su se adaptirala na novu sredinu.

Jedna anegdota mnogo govori o tome koliko su ta nesrećna politička previranja iz teme­lja promenila živote miliona Rusa. Petar Ivanovič Serbov, poznatiji kao: čika Pera Rus, otvorio je podrum u svojoj ku­ći blizu doma patrijarha Raja­čića u Sremskim Karlovcima da časti crvenoarmejce kada su ušli u grad. U grupi ofici­ra ugledao je svog brata Niko­laja, od pomešane sreće i iz­nenađenja nije smeo odmah da mu se javi, gledali su se i pla­kali.

Taj, jedan od mnogobroj­nih spojeva sudbine, ispričao mi je istoričar i karlovački hroničar Žarko Dimić, a on je čuo lično od čika Pere Rusa koji je bio prijatelj Žarkovih roditelja i često je dolazio u njihovu kuću.

SUKOB Tita i Staljina zadao je nove nedaće srpskim Rusima, pa i supruzi bivšeg političara Šuljgina - Ma­riji Dimitrijevnoj Šuljgin. Iako je bila ćerka visokog oficira Sedeljnikova i su­pruga istaknutog političa­ra, ona je tokom rata živela na ivici egzistencije. Kod Alekseja Arsenjeva nalazimo njen opis života prvih go­dina posle oslobođenja. Ona navodi da su preostali Rusi u Sremskim Karlovcima ži­veli veoma teško, izuzetak su bili oni koji su radili u opštinskim službama ili su se snašli u nekom privatnom poslu. Takvi su imali jugoslo­vensko državljanstvo i nisu se mnogo razlikovali od lo­kalnog stanovništva. Jedan od takvih bio je ugostitelj Vasilije Fomič, nekadašnji radnik, „čovek iz naroda” ko­ji je mobilisan i posle svih neda­ća sa Vrangelovim oficirima stigao u Sremske Karlovce. Njego­va kafana blizu Železničke sta­nice bila je po­sećena „jer se u njoj točilo kvali­tetno karlovačko vino, nerazbla­ženo vodom”.
Zima 1947. go­dine bila je do­sta hladna, pa je Marija kod brač­nog para Fomić često išla da se ogreje i da gosti­ma kafane pro­da nešto svojih stvari. Živela je od davanja časova francuskog i ru­skog jezika, ali više „niko nije imao para za ča­sove stranih jezika”.

Morala je da se snalazi, prala je veš, radila u šumi, u vinogradu. „Dešavalo se da mi to nije do­voljno da preživim. Tada bih otvarala orman ili neki od kofera, dugo prebirala i na­lazila stvar koju sam morala prodati da se u kući nađe hleb i nešto namirnica”, navodi Marija u svom sećanju koje pre­nosi Arsenjev. Sve je to radila krijući od svojih najbližih da ih ne bi dodatno uznemirila.

OPISUJUĆI život karlo­vačkih Rusa, Marija Šuljgina navodi da su lošije živeli oni koji se „nisu snašli” ali je i među njima bilo onih koji su uspeli da se skuće i posta­nu uzorni domaćini. „Bivši vojnici Vrangelove armije, kubanski kozaci i običan svet iz raznih oblasti Rusije, zarađivali su radeći povre­mene fizičke poslove ili u vinogradima... Živeli su od prilično skromne zarade, nesposobni da se nečim poza­bave za stalno. Ipak preži­vljavali su, imali porodicu i smeštaj, nisu se izdvajali po lošem odelu, pa ako i nisu stekli zemlju, već radili kao nadničari na tuđim imanji­ma ili u seči fruškogorskih šuma, nisu živeli bedno.”

Ovako kako su živeli kar­lovački Rusi, živeli su i oni u drugim gradovima. Druga generacija se već uklopila u normalan život i njihova ka­rijera zavisila je uglavnom od ličnih sposobnosti, afi­niteta, marljivosti i stručne spreme. Tome su doprineli brojni mešoviti brakovi, pa su se od ostalog stanovništva razlikovali samo po svom nacionalnom opredeljenju. Oni koji iz raznih razloga nisu imali jugoslovensko državljanstvo, posle Rezolucije Informbiroa, morali su da napuste Jugoslaviju, čak i sve­štena lica.

NEKI primeri iz prakse govore o teškom položaju ru­skih izbeglica još u prvim godinama od dolaska u Kra­ljevinu. U tim godinama po­sleratne obnove više su bili traženi zanati nego admini­strativni poslovi. Bilo je dosta oglasa u lokalnim novi­nama. Rusko-srpski komitet iz Pančeva obratio se „rodo­ljubivom građanstvu” preko lokalnog lista „Pančevac“ u martu 1921. godine, s molbom da se zaposle ruske izbeglice čija su imena i zanimanja pre­cizno navedena, kao i posao koji bi prihvatili.

Navodi se da pojedine iz­beglice prihvataju „bilo ko­ji posao” iako imaju visoko obrazovanje i govore više jezika. Valerij Valter, koji govori francuski, nemač­ki, engleski jezik prihvata „kakvo god mesto”, pukovnik Nikolaj Haborski, profe­sor vojne akademije, prihva­ta takođe „kakvo god mesto”. Ostali uglavnom traže posao prema svom zanimanju: knji­govodstvo, nastavnik stranih jezika, auto-mehaničar, šnaj­der, radnik u trgovini, bol­ničarka, učiteljica muzike, časovi klavira.

List „Pančevac“ 10. juna 1921. godine objavljuje slede­ću vest: „U Pančevu se nalazi do dvadesetak ruskih inva­lida koji ne uživaju držav­nu potporu, jer je iscrpljena predračunom namenjena za to svota. Neki od njih trpe najve­ću nevolju i gladuju. Priloge prima i javno će da kvitira u Pančevu do 5. jula Obrad Da­vidović, sveštenik.”

Ovakvih primera bilo je mnogo u celom međuratnom periodu. Stanje je popravljeno otvaranjem domova za stare i siromašne u Beogradu, Panče­vu, Beloj Crkvi, Novom Bečeju.

Najveći deo zahteva i molbi da se pomogne neka osoba ili podrži neki važan jubilej, rešavan je pozitivno, poseb­no od strane brojnih kultur­nih ustanova i Dvora. Podat­ke o tome nalazimo u Arhivu Jugoslavije.

ARHIV Jugoslavije objavio je monografiju i organizovao izložbu „Ruska emigraci­ja u pismima Dvoru i Vladi Kraljevine Jugoslavije 1920- 1939” u Beogradu i Moskvi 2003. godine. U izloženim dokumentima nalaze se pisma, zahvalnice, fotografije, s molbom da se pomognu istak­nuti pojedinici, profesori i umetnici koji su na ivici egzistencije, strukovna udru­ženja ili obeležavanje važnih događaja. Sve te molbe odraža­vaju sudbine pojedinih istak­nutih ljudi, tadašnje prilike, kao i spremnost ruskih emi­granata da doprinesu razvoju nove domovine. Primetan je veoma predusretljiv odnos Dvora i Vlade prema ruskim izbeglicama. Dvor i Vlada su skoro u potpunosti odgovara­li pozitivno na sve molbe i zahteve, pomagali su obične ljude, naučnike, penzionisane oficire, profesore i njihove porodice, kao i udruženja, o trošku Dvora sahranjivane su neke zaslužne ličnosti.

POMOĆ ZA SIROMAŠNE

TEŽAK materijalni status jed­nog dela izbeglica inicirao je veliki broj molbi nadležnim telima i institucijama da se pomognu siromašni, invalidi, bolesni, i podrži obeleža­vanje nekih važnih događaja. Primera radi, Uprava Pančeva je na molbu Dobrotvorne za­druge „Srpkinja pančevačkih” odobrila stalnu novčanu pomoć štićenicima Doma za stare i siromašne izbeglice u iznosu od 2.000 dinara, počev od janu­ara 1924. godine.

 SUTRA: RUSKI GENERALI SU POSTAJALI OBUĆARI 

Preporučujemo

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
Tagovi
pogledaj sve

Drugi pišu

Pročitajte više

Komentari (0)

Ostavi komentar

Najnovije iz rubrike

Politika
Tenis
Fudbal
ODRŽIVA ARHITEKTURA: Važnost energetske efikasnosti

ODRŽIVA ARHITEKTURA: Važnost energetske efikasnosti