FELJTON - SRPSTVO U EGZILU OSTAJE BEZ SVOJIH PREDVODNIKA: Nemci i Mađari su potcenjivački pristigle Srbe smatrali za "doskitali" narod

SVEŠTENIČKA karijera i spisateljstvo Gavrila Stefanovića Venclovića započinju u prvim decenijama 18. veka kada su pristigli Srbi sa izuzetkom malobrojne vlastele bili ne samo siromašni, već i potcenjivački smatrani od strane Nemaca i Mađara za "doskitali" narod iako su vekovima pre toga Srbi u velikom broju živeli na tlu austrijskog carstva .

ФЕЉТОН - СРПСТВО У ЕГЗИЛУ ОСТАЈЕ БЕЗ СВОЈИХ ПРЕДВОДНИКА: Немци и  Мађари су потцењивачки пристигле Србе сматрали за доскитали народ

UGLED Pera Segedinac je na molbu naroda 1736. stao na na čelo ustanka u svojoj 80. godini, Foto "Vikipedija"

( Srbi su i pre Kosovske bitke naseljavali Panonske prostore, a nakon nje su talasi većih i manjih srpskih migracija ka Sremu, Slavoniji, Baranji, Bačkoj i Banatu bili sve češći, a započeli su kao masovni i organizovani još u vreme vladavine Stefana Lazarevića koji je i sam slovio za jednog od najimućnijih ugarskih feudalaca zadobivši posede od Istočne Bosne do Banata.)

Njihov položaj je u tom vremenu svakako otežavalo i to što su prečesto bili obezglavljeni kao narod  i Božjom i tuđom voljom.  Naime, tada je srpstvo u egzilu, ili da upotrebimo Venclovićev izraz "nesmešten nigde"  narod, za samo pet godina ostalo bez trojice svojih velikih predvodnika.  U Beču je 1706. umro  vođa Velike seobe, patrijarh Arsenije Čarnojević, nakon toga je 1708. u istom gradu otrovan njegov naslednik mitropolit Isaija Đaković, a  odlukom srpskog narodno-crkvenog sabora proglašeni vrhovni svetovni vođa grof Đorđe Branković je preminuo u Hebu 1711. dovršivši time svoje doživotno zatočeništvo.  Kako je pred svoju tragičnu smrt pisao mitropolit Isaija Đaković Srbima u Komoranu, Srbi su u Austriji bili ovisni "o tuđem gospodarstvu", sa formalno dobijenim pravima, a praktično obespravljeni (što se u potpunosti odnosilo i na malobrojno srpsko plemstvo kome je vlast priznala aristokratski status)... Da to nije bila tek prva, nagonska reakcija stanovništva Austrije  na veliki srpski migrantski priliv na njeno tlo nego i svojevrsna politička strategija koja je kao praksa dugo živela i proizvodila po Srbe veoma loše posledice, pokazuju i Venclovićevi zapisi i hronike iz toga doba.

OSTAJE zabeleženo da  "godine 1732. peštanski magistrat  ne prima u svoju skupštinu i odbor srpske građane i zabranjuje im dalje doseljavanje. Godine 1743. Srbima po gradovima je zabranjivano da po svojoj volji prave testamente, u Budimu im se čine smetnje prilikom otvaranja radnji i stvaranja esnafa, na spahilucima se plaća svadbarina, srpski vojnici se nagone da uz Dunav i Savu vuku lađe, a na dalekim ratištima sahranjuju ih po zapadnom obredu. U Egri su Srbi isključeni iz opštinskih poslova, zabranjeno im je doseljavanje i kupovina kuća, a 1744. žale se Saboru da se s njima postupa kao s robovima. U Ostrogonu, Srbima nisu priznata građanska prava, zabranjivana im je kupovina nepokretnih imanja i prodaja vina. U tom trenutku, 1748.  u Ostrogonu nema više od pet do šest srpskih kuća, a bile su tako osiromašile da nisu mogle da izdržavaju pravoslavnog paroha. Godine 1734. vlasti izdaju naredbu da pravoslavni Srbi moraju priznavati katoličke praznike i da bez naročitog dopuštenja ne smeju dizati nove crkve. U Đuru, srpski popovi ne smeju da prate mrtvaca na groblje ni da ga opojavaju..." .

Primera radi, iako je Iliji Jakšiću kao potomku srpske plemićke porodice i kasnije austrijskom kapetanu 1717. bila priznata plemićka titula i dato mu pravo građanstva, njegovom sinu Mihailu pravo građanstva je kasnije uskraćeno sa obrazloženjem Beča da to pravo mogu dobiti samo rimokatolici. Na Srpskom narodno-crkvenom saboru 1735. iznet je slučaj kapetana Manojla Pačića koji je posle Bečkog rata zbog svojih velikih zasluga dobio pravo građanstva i čak postao član gradske uprave u Pešti, da bi nakon izmene statuta magistrata u Pešti po kojoj "cigani, židi i raci" ne mogu biti članovi gradske uprave niti imati pravo građanstva,  iz nje bio izbačen. Tom odlukom je Srbima onemogućavano da kupuju kuće u gradu, čak i kada bi davali veću cenu od tražene. Ovakvo stanje se održalo sve do odluke Ugarskog sabora iz 1791. kada su Srbima data "prava građanstva, sticanja i posedovanja imovine i pravo na javne službe" .  

DA BI stvar po Srbe bila gora oni u tim prvim decenijama osamnaestog veka konačno shvataju da nema ništa od povratka na napuštena ognjišta u starom zavičaju, da njihovo preseljenje u Austriju nije bilo tek privremeno sklanjanje od turskog pogroma već trajno rešenje...Sa pravom bi se moglo reći da je najveći prijatelj Srba u Austriji bio car Leopold Prvi dok je katolički kler od prvog dana seoba vodio hajku protiv „šizmatika iz Rascie“ neprekidno naglašavajući da su oni u Austriji samo privremeno i da će jedan dan morati otići nazad odakle su došli, što će vremenom postati ideološkim temeljom svake antisrpske politike na tlu tadašnje Austrije, a kasnije Austrougarske, NDH i Hrvatske. To vreme i taj odnos vlasti i velikog broja starosedelaca prema Srbima   našli su odgovarajući odraz i u Venclovićevim zapisima. Iz njegovog dela izbija zebnja i osećanje ugroženosti celog njegovog naroda, rasejanog po raznim carstvima u kojima  "skrivaju u miru lovci adovi na nas, kako na ptice, mreže i sklepe".

TAKVO postupanje prema Srbima je izazivalo njihov revolt koji se pretvarao u neuspešne, iako česte i ponekad veoma masovne bune i Mađara i  Srba širom Ugarske, pa i u Venclovićevom Sremu. Sa vođama pobune, naročito ako su bili Srbi,  vlast se brutalno obračunavala o čemu svedoči zapis da je 1736. godine u Budimu izvršena "svirepa smrtna kazna" nad srpskim graničarskim kapetanom Petrom Jovanovićem, alijas Perom Segedincem i njegovim saradnicima na podizanju tzv. Bekeškog ustanka 1735. U tom ustanku su sem Srba učestvovali zbog nepodnošljive bede, koja ih je isto mučila, i Mađari i Rumuni, dok je motiv pobunjenih Srba  bio i religijsko-politički, a ne samo socijalni.

Oni su u toj buni masovno učestvovali pre svega zbog politike austrijskog cara Karla Šestog koji je podržavao nasilno prevođenje pravoslavaca u katoličanstvo. Iako je broj ustanika bio veliki, carska vojska je porazila ustanike, a njihovog vođu Peru Segedinca vlast je u Budimu surovo javno mučila na trgu do smrti. Nakon što mu je živom izvađena utroba  rastrgnut je na točku, telo mu je raskomadano na četiri dela koja su kao opomena uzavrelom narodu odneta da vise na trgovima u četiri grada:   Aradu, Velikom Varadinu, Šarkadu i Bekešsentandrašu, kao i u njegovom rodnom mestu Pečkoj.

Pri tom, Pera Segedinac nije bio "pridošlica". Rođen je u uglednoj i imućnoj srpskoj oficirskoj porodici 1655.  u mestu Pečka, punih 35 godina pre Velike seobe Srba. Kao oficir je verno služio cara, ali i Srpsku pravoslavnu crkvu pa je tako učestvovao i na  buntovnom Srpskom narodno-crkvenom saboru u Sremskim Karlovcima 1726. godine, koji se sastao protiv volje državnih vlasti, a na kome su Srbi izneli brojne žalbe zbog previsokih nameta i uputili predstavku caru, na koju im nije odgovoreno .  O Segedinčevom ugledu dovoljno govori činjenica da su Srbi u tom vremenu doživljavali crkveno-narodne sabore  kao instituciju od "najvišeg autoriteta". Na čelo ustanka Segedinac je stao u svojoj 80. godini na molbu naroda.

SLAVNA VEŠTINA

GAVRIL Stefanović Venclović bio je nesumnjivo i vrstan ilustrator, tačnije "slikar-minijaturista"  koji je svoje tekstove ukrašavao osobenim inicijalima i vinjetama, čime je minijatura u rukopisnim knjigama kao osobena grana srednjovekovne srpske umetnosti produžila svoj vek trajanja do u prvu polovinu 18. veka. Sa njegovim nestankom i pojavom bakrorezne Žefarovićeve knjige 1741. godine izumrla je i ta „nekada slavna veština“ .

 SUTRA: AUSTRIJA SE PROTIVI VELIKOJ SEOBI SRBA 

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News

Komentari (0)

EVO KAKO DO KARATA ZA VEČITI DERBI: Crvena zvezda poslala obeveštenje pred meč sa Partizanom