TRILOGIJA O KARAĐORĐU I PRVOM SRPSKOM USTANKU: Za Stojana knjaz Miloš i Vujica Vulićević su učinili najteži zločin u našoj istoriji

U BORDOU, gde je godinu i po dana službovao u jugoslovenskom konzulat, završio je roman o Karađorđu.

VELIKI TIRAŽ Roman "Karađorđe" u izdanju Gece Kona, Foto Ariv porodice Živadinović

Već sredinom februara 1930.  godine obratio se izdavaču Svetislavu Cvijanoviću ponudivši mu ovaj voj rukopis. Do dogovora sa Cvijanovićem nije došlo, pa je Živadinovićev roman prihvatio drugi beogradski izdavač Geca Kon. Roman je štampan u julu u velikom tiražu od 3.800 primeraka, od toga 800 numerisanih primeraka na velikom kvart formatu u luksuznom povezu. Sačuvalo se i jedno pismo, upućeno istoričaru, akademiku Stanoju Stanojeviću gde ga Živadinović moli da ode u knjižaru Gece Kona i preuzme jedan primerak romana ''Karađorđe''.  Pošto nije u prilici da mu napiše posvetu na knjizi, nego na komadiću papira, pa moli Stanojevića da sam taj papir nalepi na knjigu koja će mu biti uručena.

Sredinom maja 1931. godine Živadinović je unapređen u zvanje konzula i upućen na novu dužnost u jugoslovenski konzulat u Diseldorfu, u Nemačkoj. Diseldorf je bio poslednje mesto njegovog službovanja u diplomatskoj službi u kome je najduže ostao i gde  se suočio sa velikim nevoljama kao što su  Albertinina bolest i težak sukob sa pretpostavljenima. Tamo mu je stigla vest o smrti brata Miodraga. U Diseldorfu je početkom novembra te 1931. godine završio roman ''Hajduk Veljko'', koji je u izdanju Geca Kona izašao iz štampe iduće 1932. godine.

U OVOME gradu 31. avgusta te 1932. godine dovršio je roman ''Vujica Vulićević'', čime je završio trilogiju istorijskih romana o Karađorđu. U predgovoru je sažeo kratku poruku svoje trilogije: ''Ubistvo Karađorđevo je kamen koji je Miloš Obrenović bacio u istoriju; kamen koji je dugo lutao kroz vasionu i vratio se da padne na poslednje izdanke Obrenovića. Oruđe Miloševo, istorijska budala, jedan od najtežih zločinaca u našoj celokupnoj istoriji, vlastoljubivi slabić, s nečim neprirodno ropskim čak i za čoveka koji je zapamtio vreme pre Prvog ustanka, Vujica je jedino sa svoga zločina ostao da se pominje uz Karađorđa i Miloša. Ubistvo Karađorđevo ga izvuklo iz mraka u kome bi se nesumnjivo izgubio i stavilo ga pod krvavu svetlost zločinaca.'' U predgovoru se zahvalio i svom izdavaču: '' Ova knjiga završava trilogiju o Karađorđu i Prvom ustanku. Gospodin Geca Kon, vredni i najugledniji izdavač srpske knjige, učinio je vrlo veliki materijalni napor i doprineo da ovo delo uspe. Pisac mu iskazuje svoju veliku zahvalnost i ukazuje na njegovo požrtvovanje svima onima koji vole srpsku knjigu.'' Ovaj roman je posvetio ''neprežaljenome bratu Miodragu na spomen''. Knjiga je štampana u leto 1933. godine.

Tada je pripremio i zbirku pripovedaka koju mu je objavila Srpska književna zadruga. U Arhivu Srpske književne zadruge sačuvana je recenzija Velimira Živojinovića o dvema zbirkama pripovedaka  Živadinovića koje je on ponudio Srpskoj književnoj zadruzi.

Mišljenje Velimira Živojinovića bilo je negativno. Referat je bez datuma, ali ipak pretpostavljamo da je u pitanju zbirka koju je pod naslovom ''Pripovetke'' u ediciji ''Savremenik'' 1934. godine objavila Srpska književna zadruga.

GODINE 1934. Živadinović je uporno radio. Napisao je novi roman sa socijalnom tematikom pod naslovom ''Lisičije gnezdo'' koji je 19. maja 1934. godine ponudio Srpskoj književnoj zadruzi za objavljivanje u redovnom kolu. O tom romanu, koji nije štampan, ili se bar nije pojavio pod ovim naslovom, sačuvalo se još građe. Već  5. januara iduće 1935. godine  Živadinović je uputio pismo Svetislavu Petroviću moleći ga da njegov roman ne daje na recenziju Veljku Petroviću, jer je unapred bio ubeđen da će njegovo delo ''sigurno biti rđavo ocenjeno''.  Svetislav Petrović je uvažio ovaj zahtev. Živadinovićev roman, po zahtevu Srpske književne zadruge,  dat je na referisanje Marku Caru, koji je ovom delu dao pozitivnu ocenu uz izvestan broj primedbi: ''Roman g. Živadinovića nije delo bez mana, ali su te mane posledica i plod jednog temperamenta koji je sam po sebi simpatičan. Pisac u svom stvaranju gubi često iz vida gledište na kome treba uvek da stoji umetnik koji je u piscu, i u tom slučaju njegovo kazivanje hoće pomalo da pređe u čisto reporterstvo. Ima, kraj toga, mesta u kojima brzopleto delanje njegovih junaka nije dovoljno motivisano, ni psihološki opravdano, a da već i ne govorimo o nekim čudnim naivnostima u primedbama i u izrazima pomenutih lica. Ali, i pokraj svih tih defekata, a možda čak i blagodareći tim defektima, prosečan čitalac, koji od pisca niti zahteva, niti očekuje  neke naročite trajne kvalitete, može ipak da ovoga pripovedača prati sa uvek živim interesom i uvažavanjem. On je sa kraja na kraj zanimljiv, a često puta uzbudljiv.“ Dizeldorfske godine bile  teške za Stojana Živadinovića. Albertina je bolovala je od raka dojke. Morala se lečiti kod nemačkih lekara. Pred polazak u Beograd Albertinu su operisali nemački lekari. Naložili su joj da nabavi skup električni aparat za zračenje rane. I Stojan je bolovao je od šećerne bolesti.

POVRH toga Živadinović se nije slagao sa generalnim konzulom u Dizeldorfu, Dušanom Pantićem. Iz jugoslovenskog konzulata u Dizeldorfu krenule su žalbe,  upućene Upravnom odeljenju Ministarstva. Prvi je počeo da se žali Živadinović. Sačuvalo se  pismo u kome Živadinović optužuje Pantića da u konzulatu često priređuje gozbe na kojima se na balkanski način sa stranim gostima ispijaju šljivovice i mezeti užička pršuta.

Živadinović je smatrao da takvi postupci krnje ugled jugoslovenske diplomatije i tražio da Pantića sklone sa toga mesta. Pantićje imao mnogo bolju poziciju u Ministarstvu.

Pisane pritužbe došle su mu u ruke i on je Živadinoviću vrati milo za drago. U februaru 1935. on je sačinio novi raspored rada činovnika. Pored posla računopolagača, držanja kase, Živadinoviću je dodeljeno pasoško odeljenje i obaveza da prima stranke i da radi sa njima. Stojan nije bio zadovoljan novim statusom, i između njih dvojice izbijali su sukobi.

Vrhunac tih nesporazuma između generalnog konzula Dušana Pantića i vicekonzula Stojana Živadinovića bilo je pismo, pod oznakom ''strogo poverljivo'' koje je Pantić 3. oktobra 1935. godine uputio Upravnom odeljenju  Ministarstva inostranih poslova. To pismo – tužba imalo je naslov: ''Ispadi konsula gospodina Živadinovića, njegovo odricanje poslušnosti i pokoravanju naredbama šefa konsulata''.  U tom pismu Živadinović je optužen da neredovno dolazi na posao, da na poslu u vreme radnog vremena piše književna dela i pisma,  da trenutno na radnom mestu piše novi roman ''Ubistvo Ilije Nakića'', da je nabusit i agresivan prema strankama i da ponekada upućuje stranke da ga traže u kafani, a ne na radnom mestu, da ne dozvoljava da se kontroliše kasa konzulata.

Za to je navodio i neke konkretne slučajeve.  Tražio je da se iz Ministarstva pozove kontrola koja bi ispitivala finansijsko poslovanje za koje je Živadinović bio zadužen.

Svoju tužbu završio je ovim rečima: ''Čast mi je izneti mišljenje da je konsul, gospodin Stojan Živadinović, za službu našega Ministarstva i naše struke potpuno deplasiran, kao nepuzdan i nemoguć čovek''.

Sve se posle odvijalo munjevitom brzinom. Ministarstvo Inostranih poslova odlučilo je da Živadinovića povuče iz Diseldorfa u Beograd. Prethodno su službenici Odseka računovodstva i ekonomata Upravnog odeljenja Ministarstva inostranih poslova pregledali stanje kase konzulata u Diseldorfu i o tome 13. novembra sačinili izveštaj.

Suočen sa neminovnošću brzog odlaska iz Dizeldorfa, Živadinović je uz odobrenje nadležne službe iz Beograda  iz kase konzulata pozajmio hiljadu maraka i za taj novac je kupio ''skupe električne aparate za zračenje rane njegove supruge''. Pri tome je izjavio da će novac uzet iz kase vratiti odmah po povratku u Beograd, do kraja toga meseca, i da već ima dozvolu Ministarstva finansija da taj novac iznese iz zemlje. Ako se izuzme ovaj slučaj o pozajmici novca, u dosijeu Stojana Živadinovića nismo našli ni jedan podatak o tome  da je on kao računopolagač u konzulatu napravio ikakav prekršaj. Živadinović se pripremio za seobu i prebacio u Beograd svoju biblioteku i nameštaj. 

U ĐAVOLOVIM KANDžAMA

PREDAH posle završene knjige o vođi Prvog srpskog ustanka  Karađorđu i novog istorijskog dela iz zamišljene istorijske trilogije ''Hajduk Veljko'', Živadinović je iskoristi za pisanje novog romana u ''Đavoljim kandžama''. Posao je započeo u Bordou u septembru  1930. godine, a krajem te 1930. godine Živadinović je imenovan za vicekonzula u jugoslovenskom konzulatu u Đenovi. Na dužnost je stupio 18. decembra te iste godine . Na toj dužnosti zadržao se pola godine. U međuvremenu u Đenovi je u martu 1931. godine završio roman u '' U Đavoljim kandžama'' koji je  uskoro objavila beogradska Narodna knjižnica. 

 SUTRA: DIPLOMATA POSTAJE HONORARNI KOREKTOR 

Preporučujemo

Feljton

0 0

MAŠTOVITI PISAC OSVAJA SRPSKU KNjIŽEVNU SCENU: Avgusta 1925. Živadinović je upućen u prvu diplomatsku misiju, u konzulat u Pečuju u Mađarskoj

12. 02. 2025. u 18:00

Feljton

0 0

NESUĐENI MUZIČAR U RATNOM METEŽU POSTAJE KNjIŽEVNIK: Kao vojnik Timočke divizije, koja je ratovala na Ceru, preživo je albansku golgotu

11. 02. 2025. u 18:00

Feljton

0 0

DRŽAVA POSLE TIMOČKE BUNE UNESREĆILA MNOGE PORODICE: Posle propasti Timočke bune sledila je odmazda - vlast je pljačkala sve živo

10. 02. 2025. u 18:00

Feljton

0 11

NISKI NAGONI ZLA U SRPSKIM ČARŠIJAMA: Bio je jedan od najtiražnijih srpskih pisaca, a knjige su objavljivale najuglednije izdavačke kuće

09. 02. 2025. u 18:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije