ROMANI I PRIPOVETKE PISANI S PUNO LJUBAVI: Živadinović je prvi značajniji srpski pisac koji se ambiciozno okrenuo nacionalnoj prošlosti

MEĐU knjigama koje je 1923. godine u svom redovnom dvadeset šestom kolu, pod brojem 172, objavila Srpska književna zadruga, našao se i roman Do poslednjeg daha, do tada gotovo nepoznatog pisca Stojana Živadinovića.

U rodnoj kući Stojana Živadinovića u Sokobanji je danas Zavičajni muzej , Foto iz knjige "Blesak i zaborav"

Ova knjiga, koja je u stvari i lični piščev dnevnik o njegovoj porodici i njegovoj kući u Sokobanji, u kome ništa nije izmišljeno i gde se i likovi javljaju pod stvarnim imenima, takođe je podelila književne kritičare. Jedni su je nazivali sentimentalnom  početničkom pričicom koja nije smela biti objavljena u tako značajnoj ediciji tako važne nacionalne izdavačke kuće, dok su drugi nalazili i njene vrline.

Kritičar levičarskog usmerenja Milan Bogdanović dočekao je prvih nekoliko knjiga Stojana Živadinovića čak i sa izvesnim simpatijama, a pre svih  1924. Živadinovićev prvenac „Do poslednjeg daha“. Bogdanović, pored izvesnih zamerki gde se ukazuje na početničke greške, kaže da „ima u isto vreme u ovome romanu nešto što je simpatično, nešto čestito, srdačno, prosto i krotko. On je jedna dobra  knjiga onako kao što se može biti dobar čovek; i kao što dobar čovek ne mora biti ni lep niti raspolagati prirodnom inteligencijom pa da njegova dobrota ipak dozrači do vas, tako i ova knjiga sa svim svojima vidnim nedostatcima osvaja simpatije. Ima u njoj toliko ljubavi i suza, i ona je tako nesumnjivo otkinuti komad jednog živoga srca, da je nemogućno ne zavoleti je. Ovo preturanje po uspomenama u jednom trenutku kada su čoveku uspomene doista mogle da budu nešto najdraže na svetu, i ovo izgrađivanje iz hudih sećanja čitave jedne prošlosti koju smo izgubili, ima zacelo jedan naročiti značaj za svakoga koji je bio brodolomnik. Značaj je utoliko širi ukoliko knjiga tumači trenutak kada je čitava jedna generacija imala svoj brodolom“.

Slično mišljenje o Živadinovićevom prvencu izneo je i M. M. Pešić: „Roman `Do poslednjeg daha` predstavlja zanimljivu knjigu ‘sa mnogo pogrešaka’. Strogo uzevši ovo delo i nije roman već sentimentalno žitije mene Stojana V. Živadinovića. Iako pisana napregnuto, ali bez linije, bez problema, bez dubljeg slikanja života, povesnica je zbilja nepovezana i u osnovi naivna. S druge strane, sirovi tipovi, izvesni scenski odlomci, specialno opisi prirode, idu u najlepše opisane stvari posle rata. Na pr. XVI glava romana, u kojoj su prikazana dedina stradanja u praznoj kući, kao i smrt iz očajanja, po ekspresiji izlaganja i jezovitosti, može se porediti sa sličnim mestima Čehovljevog Višnjara. Dalje, momenti čežnje za snagom, jedrim životom, borbom i letom kroz etar; zatim samilost prema potištenima, nemoć i stradanja, detinjstvo i život porodice – opisani su toplo i perom majstora. Uopšte, roman Do poslednjeg daha nije van književnosti. On će uvek imati svoju publiku, naročito među omladinom, jer je pisan sa puno ljubavi u danima kad pero ‘ispada iz ruku pod hladnoćom koja ledi kosti...“

KNjIŽEVNA kritika bavila se i prvim dvema zbirkama pripovedaka Stojana Živadinovića „ Ispod Ozrena“ i „Događaji i ljudi“. Tako, na primer, Milan Bogdanović već 1923. godine, pišući o knjizi „Ispod Ozrena“ poredi pripovedača Stojana Živadinovića sa Borom Stankovićem, gde su Živadinovićevi likovi „rođaci onih božjaka i prosijaka“ Bore Stankovića, ali navodi i razlike između ta dva pisca, gde Živadinović ne traga za zavičajnim tipovima, nego za likovima „mračne jezovite i tragične sudbine“ koje nalazi svuda i u Sokobanji i Tulonu. Bogdanović je tada primetio  da se Živadinović  „ne zadovoljava samo slikanjem odabranih tipova, ne ograničava da ih samo prikaže u njihovoj ispoljenoj suštini, već se trudi  da uđe u njih, da ih protumači.

On pokušava da prodre u zagonetku pomračenih umova i pomućenih psihologija svojih tako po izuzetku biranih tipova, ne ograničava se da ih samo prikaže u svojoj ispoljenoj suštini, već se trudi da uđe u njih, da ih protumači. On pokušava da prodre u zagonetku pomračenih umova i pomućenih psihologija svojih tako po izuzetku biranih tipova. I mestimično, kao na primer u „Padavičaru“ , ili bolje još u „Grobaru“ ima tumačenja koja padaju u oči. Živadinović, uza sve to, ima u znatnoj meri još jednu za pripovedača značajnu osobinu. On ume da pripoveda, ume da se načini zanimljivim. Njegove stvari se bez umora čitaju. To dolazi dobrim delom i otuda što on vrlo lako piše. Ali pre svega to je rezultat živoga slikanja ljudi i prilika. Živadinović vešto odabira detalje i lepo ih slaže, i na taj način živopisno zabavlja. Njegova metafora ako i nije uvek baš originalna, skoro nikad nije banalna“.

Velibor Gligorić je sa krajnjim nipodaštavanjem pisao i o Živadinovićevoj knjizi pripovedaka Pod Ozrenom gde kaže: „Živadinovićevi ljudi su pećinski, nedruževni, kao nestvarni za našu geografiju, tipovi za planine sa većom cifrom u visinama, za primitivnije i egzotičnije predele no što je Ozren. On njima  ili da nemogućnost opštenja usled neke bolesti, nedostatka u telesnoj konstrukciji, kao u „Mati“ i „Padavičaru“, „Petru Joviću“ ili ih unakazi kao u „Kazanovi“ i „Grobaru“. A sve ih oživotinji i ostavi. I kad hoće da pokaže neku duševnost kod njih, g. Živadinović upropasti pripovetku jer se oseti da je duševnost ubačena. Grobar koji se medveđe povukao u pećinu na groblju ne stiče nikakvo saučešće kod čitalaca mada pisac kao da traži samilost za njega...Zbirka g. Živadinovića je bez srca, knjiga muskula, proslavljanje prirode i to u njenim najgrubljim pojavama“.

DVE GODINE posle Gligorića M. M. Pešić, pišući o dvema Živadinovićevim zbirkama pripovedaka „Pod Ozrenom“ i „Događaji i ljudi“, iznosi drugačiji, suprotan sud o pripovedačkom radu ovoga pisca, svrstavajući ga među najbolje prozne pisce toga vremena kao što su Dragiša Vasić, Ivo Andrić, Milan Kašanin, Miloš Crnjanski, Sibe Miličić.

O ovim dvema zbirkama on piše: „Najbolje pripovetke G. Živadinovića imaju tipsko obeležje. Uostalom, on je prvenstveno portretista. Najuspelije su mu: „Braća“, „Pariski portreti“, „Pukovnik“ i „Grobar“. Za ovim bi došle pripovetke psihološkog karaktera:

„Moja bolest“, „Priča osuđenoga na smrt“, u kojoj je naslikana moć nasledstva sa vanrednim opisom divlje strasti, i „Padavičar“, kao psihološki portret... G.

Živadinović u svojim pripovetkama je realista evropskog žanra. Intuitivan, sposoban da kao Skrjabin, ili Flober, fiziološki oseti život, naturalista prve vrste, on predstavlja pripovedača koji ima invencije. Posmatralac, psiholog, individualista, on u našu književnost unosi portret, surovu poeziju ličnosti,  i ulazi u literaturu kao autor umetničkih miniatura... “.

Književna kritika nije, ili mi nismo došli do takvog podatka obratila neku veću pažnju na sledeća dva Živadinovićeva dela, autobiografski roman „Gospođa zagonetka“ (1925) a ni istoriografsko esejističko delo „Delic de Sarajevo, en collaboration avec J. Almira“, objavljeno u Parizu 1927. godine. Oba dela Živadinović je napisao u inostranstvu, gde je radio kao diplomata.

Najveću pažnju književne kritike izazvala su tri Živadinovićeva romana o Prvom srpskom ustanku („Karađorđe“, „Hajduk Veljko“ i „Vujica Vulićević“) koja su se pojavila u vremenu od 1930. do 1933. godine u izdanju najpoznatijeg srpskog izdavača Gece Kona.

Knjige su štampane u za ono vreme velikom tiražu, a jedan deo knjiga bio je luksuzno opremljen i namenjen bogatijim kupcima. Očigledno je da je prva knjiga iz ove trilogije „Karađorđe“, objavljena 1930. bila dobro primljena, od čitalaca, što je izdavača ohrabrilo da u naredne tri godine objavi i preostala dva romana. Za ovaj posao, koji predstavlja prekretnicu u njegovom književnom radu Živadinović se dugo spremao.

HAJDUK VELjKO I USTANICI

U RODNOJ Sokobanji i sokobanjskom kraju u vreme Prvog srpskog ustanka ratovao je Hajduk Veljko Petrović. Za njegovo ime, ali i za konkretna bojišta i mesta gde je boravio, vezana su brojna predanja. Nije isključeno da je neko od Živadinovićevih predaka bio među Hajduk Veljkovim ustanicima. Pred Stojanom Živadinovićem našao se izuzetno krupan istorijski događaj koji je on pokušavao na umetnički način obraditi. On je, koliko nam je poznato, prvi srpski pisac između dva svetska rata koji se usudio da se uhvati u koštac sa tako izazovnom temom. Živadinović je, koliko nam je poznato, prvi značajniji srpski pisac koji se tako ambiciozno okrenuo nacionalnoj prošlosti. Tek kasnije će njegovim stopama, svako na svoj način, krenuti Miloš Crnjanski i Ivo Andrić.

 SUTRA: KRAĐORĐE I HAJDUK VELjKO HEROJI BEZ MANE I STRAHA  

Preporučujemo

Feljton

0 1

DIPLOMATA POSTAJE HONORARNI KOREKTOR: Stojan Živadinović se nije politički deklarisao, pokazivao je neutralan odnos prema partijama

14. 02. 2025. u 18:00

Feljton

0 1

TRILOGIJA O KARAĐORĐU I PRVOM SRPSKOM USTANKU: Za Stojana knjaz Miloš i Vujica Vulićević su učinili najteži zločin u našoj istoriji

13. 02. 2025. u 18:00

Feljton

0 0

MAŠTOVITI PISAC OSVAJA SRPSKU KNjIŽEVNU SCENU: Avgusta 1925. Živadinović je upućen u prvu diplomatsku misiju, u konzulat u Pečuju u Mađarskoj

12. 02. 2025. u 18:00

Društvo

0 2

TRAGIČAN DOŽIVLjAJ NACIONALNOG PORAZA: Grob Stojana Živadinovića danas ne postoji, grobno mesto je prekopano i ustupljeno drugoj porodici

17. 02. 2025. u 18:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije