KARAĐORĐE I HAJDUK VELJKO HEROJI BEZ MANE I STRAHA: Pojedini kritičari Živadinovića su videli kao glorifikatora srpske nacionalne prošlosti

VEĆ prvi od tri Živadinovićeva romana, Karađorđe, književna kritika je dočekala sa izuzetnim interesovanjem, a njime se bavila i sve do početka Drugog svetskog rata.

Piscu Branimiru Ćosiću nisu se svideli istorijski romani Stojana Živadinovića , Foto Vikipedija

Uglavnom su to bile negativne kritike. Književni kritičari, sa književne desnice i levice, kao da su se utrkivali ko će naći više mana ovim delima. Odjednom je Stojan Živadinović, za koga se ranije govorilo da je sirovi naturalista, pretvoren u romantičara koji junake iz Prvog srpskog ustanka slika romantičarskim potezima.

Književni kritičari, kojima su istorijski romani Stojana Živadinovića poslužili kao povod, kao da su se više okretali istoričarima, držeći im lekcije o tome kako treba prilaziti istorijskim događajima, i kako ih treba objašnjavati, a posebno Prvi srpski ustanak. Pri tome kao da su se utrkivali u iznošenju svoga razumevanja Prvog srpskog ustanka, pri čemu kod nekih od njih dolaze do izražaja i njihova politička ubeđenja. U tome je, čini se, najdalje otišao Velibor Gligorić, koji je na Živadinovićevom primeru delio lekcije i srpskim istoričarima: „Stvarnost istorije prvog ustanka daleko je od Živadinovićeve vizije koja u ostalom nije njegova, već naših istoričara kao što su Stanoje Stanojević, Ćorović i drugi, koji su tu viziju radili po ugledu na narodne pesme, na riterske avanturističke romane Valtera Skota, i koji od takvih vizija imaju svoje izdavačke koristi“.

Velibor Gligorić nastoji da što više ponizi pisca Stojana Živadinovića, a onda i njegovo delo, praveći od njega prepredenog, preobučenog seljaka, zelenaša, koji ne preza ni od čega da ostvari korist: „G. Stojan Živadinović od nekoga doba nosi romane za slavom. Zbacio je građanski kaput sa seoskim čakširama i obukao vojvodsko odelo za književne bele poklade. Tako nakićen za jubilarne svečanosti, izašao je na knjižarsko tržište sa dva debela romana koji treba da propagiraju već eksploatisane istorijske kultove. G. Živadinović u istoriji traži heroje, i od heroja stvara idole. Njegov Karađorđe je legendarni vitez bez mane i straha koji je sa jednom uzrečicom ‘Koje kude!’ vladao ljudskim dušama u Ustanku. Kao prilog ovom tvrdokornom kultu dodata je sada lirska legenda o Hajduk Veljku koji je u predanju ostao kao kafanski vitez sevdalija, vitez na megdanu i na piću. Sa atributima tog predanja g. Živadinović gradi njegovu figuru kroz ceo roman u banalnom dekoru orijentalne lirike u prepričavanju narodne poezije (hajdučkog guslara Filipa Višnjića) unoseći u to prepričavanje realne elemente samo onda kada treba što jače da zablista kult Karađorđa i Hajduk Veljka“.

MILAN Bogdanović je među prvima napisao nepovoljnu kritiku o Karađorđu,  zamerivši Živadinoviću da se on poveo „za primerom starijih naših pisaca istorijskih romana“. A uz to mu, pored ostalog, zamera da nije imao dovoljno snage da obradi tu veliku temu kakav je Prvi ustanak, da je nesposoban da piše o onome što nije doživeo, „što nije prošlo kroz njegovu percepciju“, jer „za roman o događajima i ljudima iz prošlih epoha potrebno je, pre svega, uz naučno razumevanje  istorije, vizionarne snage, naslućivanja, dočaravalačke moći da se shvate ljudi koji nismo mi  i život koji nije naš. Oskudica tih sposobnosti u Živadinovićevom romanu učinila je da preovlada i uzme maha romantično, sentimentalno, patetično. To se pogoršalo još i tom okolnošću što je pisac i sam voljno, hteo da svoje junake podigne za jednu dobru meru“.  Bogdanović dokazuje i to da je Živadinovićevo shvatanje istorije pogrešno, kod „njega očigledno nema ničega determinističkoga, pošto on stavlja ličnost kao istorijski faktor iznad svega. Pisac kao da nazire da je Karađorđe primordijalan činilac, a da to nije kolektivna volja za ustankom i kao da bi hteo da podvuče da ustanka bez njeha ne bi bilo“. Bogdanović Živadinovića vidi kao glorifikatora srpske prošlosti.  

Evo kako je Bogdanović dokazivao da je Živadinović puki glorifikator srpske istorije:

„U heroju istorije  Živadinović je video, u prvom svom romanu, natprirodnu pojavu, poslenika sudbine, predodređenoga vođu po milosti božijoj, koji lebdi nad stvarima i događajima kao dobra kob narodna, i izvršuje istorisko delo po nadahnutoj zapovesti odozgo. On je misao i promisao istorijskog zbivanja, pamet, volja, energija koja ga vodi, intelektualan pojam ‘slave’ koja kreće i upravlja jedan istorijski trenutak. I zato ga Živadinović izdvaja bezmalo od svakog realnog odnosa, ‘ljušti’ mu poslednju ljusku ljudskoga i živoga, čini ga sasvim duhovnim, apstraktnim, legendarnim. On velikog čoveka baca na istorijsko pozorje, kao pod kakvim ogromnim reflektorom, kao na jednu natprirodnu  džinovsku senku, koja se, hladna i mrtva, kreće pokretima neljudskih, i često smešnih srazmera“.  

VRLO  je zanimljivo kako Bogdanović objašnjava iluzionizam koji navodno stvara Stojan Živadinović, koji pokušava da „podvede istoriju pod zakone višeg smisla i da je stavi pod protektorat proviđenja. On bi da ukaže kako se istorija više javlja odozgo, nego što se stvara odozdo, da su prvi i glavni istorijski činioci sudbinom predodređene ličnosti, da grade istoriju, a ne pobude koje se rađaju iz stanja, potreba i težnja narodnih. Iluzionizam Stojana Živadinovića je u njegovom htenju da istoriska zbivanja odvoji od materijalnog sveta i zakona, pa da ga prikaže u granicama izuzetnoga i – kako sam veli -  ‘vanljudskog’ predodređivanja. A to u posledici odvodi od istoriske istine glorifikaciji istorije. I zato Stojan Živadinović u istoriskim romanima pokazuje jako istaknutu iluzionističku tendenciju da se normalno podigne do grandioznog, da se čovek i junak, u istorijskoj perspektivi, sagledaju kao legendarni heroj i polubog“.

Bogdanović kao da ne skriva svoja levičarska politička ubeđenja kada upućuje zamerku Živadinoviću zbog toga što, baveći se prestavljanjem  istorijskih junaka, suviše insistira na srpskoj rasi, da „neobično voli mutni pojam ‘rase’ i njime vrlo rado rukuje“. Pored toga Bogdanović prebacuje Živadinoviću, kada opisuje pojedine istorijske ličnosti i događaje, da „ga ne zanima uloga naroda i mase. Ovi se nikako ne vide ni u prvom, ni u drugom njegovom delu o Ustanku. Njihov odnos prema ustanku i prema vođama, njihovo socijalno i psihološko stanje u tim vremenima, ukoliko su, ili nisu bili podsticani za sam Ustanak, sve se to ovde ne dodiruje. Ima se sasvim posredno utisak da su mase ostajale prilično pasivne, i čak otporne prema ustanku, i ja bih rekao i više, da se prema njima vršilo i nasilje, sudeći prema izrazima nezadovoljstva i žalbi koje one pokazuju prema vojvodama. Taj utisak Živadinović očigledno nije hteo da proizvede, ali se on silom stvari koje su se morale reći sam izdvaja i nameće“.

Ni piscu Branimiru Ćosiću nisu se svideli istorijski romani Stojana Živadinovića.

Uglavnom se njegov sud poklopio sa sudovima kritičara Velibora Gligorića i Milana Bogdanovića. Ćosić, pišući o ovim romanima, polazi od dveju slika koje je viđao u detinjstvu i dobro ih zapamtio. Slike predstavljaju scenu ubistva kneza Mihaila, i kneza Mihaila na odru. Sama scena jednog i drugog događaja je neuverljiva, likovi su nezgrapni, a detalji te slike čine još izveštačenijim. Uz to su bojene sirovim drečećim bojama.

Tako Ćosiću izgledaju i Živadinovićevi istorijski junaci iz Ustanka: „Slika koju tako dobijamo beskrajno je slikovita: dole u nizini opšti puk, mrak zavist, sitno gmizanje za ličnim interesima, uski horizonti bez proročkih vizija; a nad tom dolinom plača obavijeno maglama sumornih isparenja nekoliko velikih ljudi, nekoliko heroja dižu planine, uređuju i  preuređuju svet. Ti heroji znaju sve, predviđaju sve, mogu sve“.

FATALNOST USTANIKA

PISAC Branimir Ćosić zamera Živadinoviću što prostor koji slika, i zbivanja na tom prostoru u tom istorijskom vremenu izgledaju kao "pod staklenim zvonom". "Kao što Turke vidimo (u časovima kad ih vidimo) skoro uvek samo kao pasivnu iako krvavu prepreku ustanku - a nikako kao aktivne podržavaoce vlasti – tako isto, po fatalnosti, ustanike vidimo skoro uvek u aktu pobune, ali nikada u sklopu događaja koji su izazvali pobunu. Ustanak tako ostaje potpuno neobjašnjen, ne vidi se i ne znaju uzroci, ni ekonomski, ni politički, ni spoljno-politički, ni psihološki. A svi ti uzroci morali su postojati, i uticati na stvaranje ustanka, jer se jedan ustanak ne stvara time što se jedan heroj seti da treba osloboditi porobljenu otadžbinu. Da tzv. veliki ljudi imaju uticaj na svoju epohu niko pametan ne može da spori ali da oni sami stvaraju – prosto činjenicom svoga rođenja – i uslovima kojima će njihov heroizam i njihova genijalnost doći do svog istorijskog izražaja, više je nego apsurd".

 SUTRA: PRVI "KRIMI" ROMANI U SRPSKOJ KNjIŽEVNOSTI   

Preporučujemo

Feljton

0 1

DIPLOMATA POSTAJE HONORARNI KOREKTOR: Stojan Živadinović se nije politički deklarisao, pokazivao je neutralan odnos prema partijama

14. 02. 2025. u 18:00

Feljton

0 1

TRILOGIJA O KARAĐORĐU I PRVOM SRPSKOM USTANKU: Za Stojana knjaz Miloš i Vujica Vulićević su učinili najteži zločin u našoj istoriji

13. 02. 2025. u 18:00

Feljton

0 0

ROMANI I PRIPOVETKE PISANI S PUNO LjUBAVI: Živadinović je prvi značajniji srpski pisac koji se ambiciozno okrenuo nacionalnoj prošlosti

18. 02. 2025. u 18:00

Društvo

0 2

TRAGIČAN DOŽIVLjAJ NACIONALNOG PORAZA: Grob Stojana Živadinovića danas ne postoji, grobno mesto je prekopano i ustupljeno drugoj porodici

17. 02. 2025. u 18:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije