NEMIRNI SRBI SU ČESTO GAZILI DATE ZAKLETVE: Veliki župan Nikola Altomanović je pokušo na prevaru da ubije kneza Lazara Hrebeljanovića

SREDNjEVEKOVNO društvo počiva na odnosima vladara i vazala prema zemlji i njima potčinjenom seljaštvu.

NAJVEĆI Nemanjić sumnja da je car Duša otrovan, nikada nije imala utemeljenje u izvorima, Foto "Vikipedija"

Lična vernost i tradicionalne obaveze, često zapečaćeni zakletvom, osnova su složenih odnosa kako na evropskom Zapadu tako i u Vizantijskom komoveltu, kojem je pripadala srednjovekovna Srbija.

Iako isprva smatrana ostatkom mnogoboštva rimskog vremena, zakletva je postepeno ušla u hrišćanski svet, njen nominalni značaj održao se do naših dana. U crkvi ili pored nje zakletva je polagana tako što bi onaj koji se zaklinje podigao ruku ili dotakao mač. U svemu su ulogu imale svete relikvije.

Srpsko srednjovekovno pisano pravo sve do 14. veka nije obrađivalo pitanje izdaje. U pojedinim poveljama kraljeva Dragutina i Milutina navodi se da kraljevski sud sudi za „neveru“. U srpskoslovenskoj verziji Sintagme Matije Vlastara poglavlje „O izdaji“ između ostalog navodi: „Onaj ko se urotio protiv carevog života ili protiv države, ubija se, a njegova imovina pripada državi.“ U članu 52 Dušanovog zakonika izričito piše da za neveru mora da odgovara onaj „koji je sagrešio“, tj. njegova kuća ima da plati samo u slučaju da je prestupnik jedan od njenih vlasnika ili član zadruge. U dopunama Zakoniku, čl. 192, propisano je da se samo za „tri rabote“ (krivična dela) ide pred cara. Među tim malobrojnim zločinima je i nevera. Kazna za „neveru“ nije propisana. Autori veruju da je to posledica njenog postojanja u običajnom pravu.

Srpski srednjovekovni vladari često su i sami bili vazali – vizantijskog cara, ugarskog kralja ili, kasnije, osmanskog sultana. Zakletvu vernosti vizantijskom caru nemirni Srbi su često gazili, zbog čega ih vizantijski pisci i dokumenti predstavljaju kao verolomnike.

POSLE povlačenja Stefana Nemanje, na velikožupanski tron stupio je Stefan, mlađi vladarov sin. To je dovelo do njegovog sukoba sa starijim bratom, što je jedan od ranih primera izdaje u srpskoj istoriji, u izvorima bolje posvedočen od ranijih beskrajnih borbi i smena u dinastijama Vlastimirovića i Vojislavljevića. Braća su se izmirila i Vukan je nastavio da bude namesnik u Duklji s titulom kralja. Arhiepiskop Sava, savremenik sukoba među braćom i njihov pomiritelj, u Žitiju Svetog Simeona ne opisuje pomirenje, kasnije upamćeno kao čudesno. Autor drugog Žitija Sv. Simeona, njegov drugi sin i kralj Stefan Prvovenčani, opisao je kako je Nemanja „zakonski utvrdio“ kako da žive on i njegov brat, uz njegov blagoslov, a da bi njegov porod živeo „u tišini i bez meteža“. Vukan je, tumačio je mlađi brat, kralj i pisac „zanemario zapovest“ njihovog oca i postao „prestupnik“. Neobično, ali uzrok svemu autor pronalazi u sopstvenim „grehovima“. Navodno je zato Stefan molio mlađeg brata monaha Savu da zbog toga što se „oskrnavila“ zemlja „bezakonjima našim i ubijena bi krvlju“, donese mošti Simeonove u Srbiju da bi se „prosvetilo otačastvo“.

Možemo samo pretpostaviti da Stefan nije želeo da kazni brata za izdaju. „Milost“ je smatrana za jednu od idealnih vrlina srednjovekovnog hrišćanina. Savremeni naučnici možda zbog toga i veruju da je kazna za neveru zavisila kako od volje tako i od moći svakog vlastelina. Sukob između braće završen je sporazumom, moguće i zbog nerešenog ishoda i ravnoteže snaga.

Gotovo u svakoj generaciji Nemanjića dolazilo je do pobuna sinova ili braće, izglednih naslednika, koji bi u savezu s plemstvom pokušavali da svrgnu vladajućeg kralja.

Naslednik Stefana Prvovenčanog Radoslav došao je na vlast posle očeve prirodne smrti.

U narednom stoleću nijedna smena na vlasti nije bila mirna i svojevoljna. Promena odnosa snaga na Balkanu porazom Epirske despotovine i prevlašću Bugarske dovela je do pobune Radoslavovog brata Vladislava. Radoslav je svrgnut i otišao je u izgnanstvo. Ipak, loša sreća i otmica supruge doveli su slomljenog Nemanjića do odluke da se zamonaši i vrati u Srbiju. Vladislava je takođe 1243. s vlasti zbacila pobuna plemstva, pa je na presto došao treći sin Stefana prvovenčanog Uroš. Stefan Uroš Hrapavi vladao je dugo, ali je i njega posle više od tri decenije u pobuni vlastele svrgao sin Stefan Dragutin.

Čini se da je u susretu vojski na Gatačkom polju došlo do sporazuma, pošto stari kralj još neko vreme boravi u Zahumlju, a kasnije prima i monaški čin. Braća Dragutin i Milutin sporazumela su se o podeli države. Stariji Dragutin je bio kralj i vladar zemlje, ali je nakon Sabora u Deževu prvenstvo primio mlađi brat. Deset godina je trajao otvoreni ili prikriveni oružani sukob oko odnosa između njih dvojice. Milutin se sukobio sa svojim sinom Stefanom, koji je nakon neuspešne pobune surovo kažnjen oslepljivanjem. Posle četrdeset godina Milutinove vlasti Stefan je, po svemu sudeći zato što kazna nad njim nije izvršena potpuno ili iz nekih drugih razloga, „progledao“, pa je tako skraćen sukob tri kandidata za presto. Konačno, možda je izdaja tokom srednjeg veka u najvećoj meri nekako povezana sa Stefanom, koji će po svojoj zadužbini dobiti nadimak Dečanski.

Prvorođeni sin nije moga biti mnogo drag ocu, koji ga je kao mladića poslao kao taoca na dvor tatarskog kana Nogaja. Posle pobune, umesto da mu bude oprošteno, on je oslepljen, a njegov otac se prilikom sklapanja četvrtog braka potrudio da poništi svoj prvi brak iz kojeg je potekao zlosrećni Stefan.

MAVRO Orbin, znameniti dubrovački istoričar, piše da je car Stefan Uroš despotu Vukašinu Mrnjavčeviću pripojio mnoge oblasti i dao titulu kralja. Kasnija istoriografija došla je do zaključka da je tako uspostavljeno savladarstvo, koje u to vreme nije bilo retko kako u Srbiji tako i u susednim monarhijama. Orbin dalje tvrdi da druge velmože trošnog i razjedinjenog carstva, pre svih knez Lazar i župan Nikola Altomanović, nisu podnosili uspon braće Mrnjavčević. Posle nekog vremena suprotstavili su im se i na svoju stranu pridobili neodlučnog cara Uroša. Prema Orbinu, ova pobuna nije uspela, braća su se održala, a saveznici posvađali. Zanimljivo je da prema ovom izvoru bitku napušta upravo knez Lazar, docniji nepokolebljivi junak Kosovske bitke.

Mržnja između kneza Lazara i Velikog župana Nikole Altomanovića tinjala je dok varljivo primirje nije prekršio ovaj drugi. Orbin piše:

„Nikola Altomanović ...odluči da ubije kneza Lazara i zauzme njegove oblasti. U tom cilju pozva ga na razgovor. Knez Lazar, koji je dobro poznavao njegovu zlobu, nije se pouzdavao u nj mnogo. I mada među njima nije bilo otvorenog rata, ipak su mrzeli jedan drugog. No uprkos tome, ugovoriše sastanak na određenom mestu kako bi se međusobno razgovorili. Knez Lazar je došao samo sa petoricom ljudi i Nikola sa isto toliko. Ni jedan ni drugi nije nosio uza se oružje. Ali Nikola, koji je bio došao samo zato da oduzme život knezu Lazaru, pre nego što se sastaše, poslao je neke svoje pouzdanike da sakriju oružje... 

Kad su ...raspravili što su imali, Nikola izvadi skriveno oružje i jedan od njegovih ljudi rani u grudi kneza Lazara... Ali rana, u stvari, nije bila smrtonosna jer železo ne prodre skroz, pošto se njegov vrh sudario sa zlatnim krstom koji je knezu Lazaru visio o vratu. Nikola i njegovi ljudi, verujući da je Lazar sigurno mrtav, navališe na njegovu pratnju. Tom prilikom su bili ubijeni Mihajlo Davidović i Žarko Merešić, vlastela raška...“

U ratu koji je usledio knez Lazar se obratio za pomoć ugarskom kralju kome je obećao pokornost, a ovaj mu zauzvrat u pomoć poslao hiljadu kopljanika. U savez je ušao i bosanski ban Tvrtko Prvi. U savez je ušao i Vuk Branković, Altomanovićev rođak. Veliki župan je pobeđen, zarobljen u oslepljen, što je bila i posledica izdaje njegovih pojedinih vlastelina.

STRADANjE ZBOG IZDAJE

POSLE deset godina vladavine, Stefana Dečanskog je svrgnuo sin, a osnovane su sumnje savremenika da je kasnije i ubijen. Tako je postao jedini Nemanjić za koga se veruje da je usled izdaje i stradao. Kritička istoriografija odbacila je nekadašnje uverenje da je unuk Stefana Dečanskog stradao u sukobu sa uzurpatorima braćom Mrnjavčević, dok sumnja da je najveći Nemanjić Stefan Dušan, odnosno car Duša, sin Stefana Dečanskog, otrovan, nikada nije imala utemeljenje u izvorima.

 SUTRA: SREDNjEVEKOVNA SRPSKA DRŽAVA PALA ZBOG IZDAJE 

Preporučujemo

Feljton

0 1

ŽIVOT JE SAMO ZA JAKE I NEPRIKOSNOVENE LjUDE: U odnosu na Karađorđa, Živadinović se približio Rankeu za koga je ustanak bio revolucija

22. 02. 2025. u 18:00

Feljton

0 1

IDEOLOŠKO ČIŠĆENjE SRPSKE KNjIŽEVNOSTI: Posle rata Stojanovo pretapalo se imenom njegovog rođaka novinara Ratka Živadinovića, ljotićevca

21. 02. 2025. u 18:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije