OBRAČUN NOVOG DRUŠTVA S PRIVATNOM SVOJINOM: Blagoje Nešković došao u sukob s Titom jer je smatrao da su otkupni zahtevi za Srbiju previsoki

NOVI vlastodršci su prezirali samu instituciju izbora, a političke protivnike su smatrali najgorim neprijateljima i izdajnicima.

Blagoje Nešković jedan od retkih u komunističkom vrhu koji je imao ozbiljno obrazovanje, Foto Arhiv porodice Nešković

Moša Pijade je rekao da se „smrdljiva lešina reakcije“ mora maknuti s puta, te da nema sredine jer ko ne glasa za Narodni front, taj glasa za zločince i koljaše. Đilas je u to vreme rekao da su tu opoziciju tukli u ratu ne gumenim nego onim pravim, čeličnim kuglicama i da su razbili te sluge okupatora. On se sećao da su komunisti bili potpuno sigurni da će na izborima dobiti većinu. Prema njegovom kasnijem pisanju, partijski rukovodioci su procenjivali tu većinu na oko 65, a „možda“ i 70 odsto jer su „druge partije dezorganizovane, a mi smo dolazili kao pobednici“. Ono čega su se plašili jeste mogućnost da će se građanske partije, ako uđu u Skupštinu, „legalizovati“, „institucionalizovaće se i onda će s njima biti teško“.

Drugi problem ogledao se u tome da će, ukoliko se čuju, dobiti „bazu u masama, stvoriće se drugačije javno mnjenje, politička javnost će se naviknuti na njih“. U tu svrhu je i smišljen izborni zakon koji je trebalo da ih onemogući, u jednom užem krugu, „bez frontovaca“ (građanskih predstavnika koji su prišli Narodnom frontu). Kako sam Đilas piše: „Smislili smo izborni zakon tako da opozicija ne može da učestvuje.“

Novi režim je izbore video kao plebiscit koji će kao lavina odneti opoziciju i sve „ostatke“ starog društva. Smatrali su da je narodna demokratija diktatura naroda nad tom „šakom eksploatatora“. Kako je sam Tito rekao: „Ako gospoda reakcionari smatraju diktaturom to što se kod nas ne dozvoljava ostatku jedne neznatne šake svjetovnih ili crkvenih reakcionara da ruše tekovine velike oslobodilačke borbe – onda neka im to bude diktatura. Ali to je narodna diktatura, diktatura 96 odsto nad četiri odsto, što drugim riječima znači: najistinskija narodna demokratija.“

Novo društvo je nameravalo da se obračuna u što je moguće većoj meri s privatnom svojinom. Pre svega sa onom u rukama „buržoazije“. Uporedo s političkim odvijalo se i razvlašćivanje na ekonomskom polju. Ono se, prema istraživanju Nataše Milićević, izvodilo u nekoliko faza. Ona je uočila tri kruga ekonomskog razvlašćivanja srpskog (i jugoslovenskog) građanstva. U prvom krugu oduzimana je imovina građanskim pripadnicima koji se, prema shvatanju vlasti, nisu ispravno ponašali pod okupacijom. A „saradnja sa okupatorom“ je vrlo fleksibilno tumačena. Rad svake fabrike ili radnje za vreme okupacije mogao je da se označi kao „kolaboracija“.

ODUZIMANjE imovine odvijalo se putem konfiskacije, sekvestra i oduzimanja ratne dobiti. Među njima je naročito značajna konfiskacija (oko 80 odsto državnog vlasništva je nastalo tim putem). U Srbiji je obračun sa snagama „starog društva“ (čitaj građanstvom) počeo ranije nego drugde, pa je došlo do oštrijeg kažnjavanja srpskog u odnosu na građanstvo ostalih naroda, pre svega kada je reč o glavnim kaznama (robija, streljanje i sl.).

Drugom krugu mera ekonomskog razvlašćivanja pripadaju mere kojima je vlast uticala na sređivanje privrednih prilika u zemlji; one su se odnosile na čitavo stanovništvo, ali su jednom svojom stranom bile klasno motivisane i usmerene protiv građanskih slojeva. U njega su spadale razne mere oduzimanja ratne dobiti od, kako bismo danas rekli, „ratnih profitera“. Time su oduzete velike količine novca i pokretne imovine. Tu su spadale zamena novca, progresivno oporezivanje, pitanje penzija, kontrola privatne privredne aktivnosti raznim merama, pa i onim koje su imale krivični karakter poput borbe protiv nedozvoljene špekulacije i privredne sabotaže. U ovaj krug spadala je i agrarna reforma kao mera koja je rešavala pre svega seljačko pitanje, ali se javljala i kao sastavni deo privredne i socijalne politike ne samo nove jugoslovenske vlasti već i građanske vlasti međuratne Jugoslavije.

Treći krug mera ekonomskog razvlašćivanja građanstva predstavljale su nacionalizacije 1946. i 1948. godine. Nakon ove potonje, skoro da ništa nije ostalo u gradskom privatnom sektoru sem malih zanatskih radnji, lekarskih ordinacija na neko vreme i, zanimljivo, advokata. Tako je završen period ekonomskog razvlašćivanja srpskog i jugoslovenskog građanstva. Nacionalizacija privatnih preduzeća posle Drugog svetskog rata je opšta karakteristika vremena; primenjivana je kao vid intervencije države na privredne tokove i na zapadu i na istoku Evrope, ali sa značajnom razlikom. U građanskim državama u kojima je država preuzela u svoje ruke pojedina privredna preduzeća ili privredne grane koje su se nalazile u privatnim rukama, uradila je to uz isplatu naknade, odnosno pune vrednosti preduzeća, samo je preusmerila vlasnike u druge privredne grane bez promene privrednog sistema. Na istoku Evrope i u Jugoslaviji nacionalizacija je značila revolucionarnu meru kojom se menjao sistem privređivanja i ukidalo privatno vlasništvo.

NOVI vladari Jugoslavije takođe su bili veliki entuzijasti i kada je u pitanju bila izgradnja socijalističke privrede. Oni su razvoj zemlje zamišljali kao ubrzanu industrijalizaciju po sovjetskom modelu, pri čemu nisu imali nikakvih stvarnih iskustava ni sa industrijalizacijom, a uglavnom ni sa stvarnim sovjetskim razvojem. Privredu su planirali ljudi bez ikakvog iskustva.

Boris Kidrič, nesvršeni student hemije, poslat je u Moskvu da za kratko vreme prouči sovjetsko planiranje pre nego što izradi Prvi petogodišnji plan. Jugoslavija je prva među socijalističkim zemljama uvela ovakvo planiranje sovjetskog tipa. Naravno, taj plan je bio u velikoj meri nerealan, previđajući, recimo, da se FNRJ mora razvijati 19 puta brže od Kraljevine. Druga osobina komunističkog rukovođenja privredom bila je stalna improvizacija i samovolja političkog vrha, a pre svega Tita. I ovaj Petogodišnji plan donet je na Titovu inicijativu, bez ikakve diskusije na Politbirou.

Evo još jednog primera improvizacije: vrh partije dogovori cene vezane za otkup poljoprivrednih proizvoda. Onda sednu u Maderu i povise te sume. Tada je Blagoje Nešković, jedan od retkih u komunističkom vrhu koji je imao ozbiljno naučno obrazovanje (što je važan podatak jer drugi verovatno nisu ni razmišljali o realnosti otkupnih cifara), došao u sukob s Titom jer je smatrao da su otkupni zahtevi za Srbiju previsoki. Bivši student agronomije Petar Stambolić, uvek poslušni Titov saradnik, nije imao primedaba na visinu otkupa.

Režim je morao da se u stručnim poslovima osloni na „buržoaziju“. Istovremeno sa uništavanjem građanstva kao klase, tekao je proces integracije građana u novo društvo, ali samo kao pojedinaca. Ta integracija je omogućena pre svega stručnjacima svih vrsta jer je vladao njihov manjak u svakoj oblasti života. U Srbiji je 1947. godine, prema istraživanju Nataše Milićević, bilo svega 15 rudarskih inženjera (od kojih je 20 odsto bilo na prinudnom radu), a 1948. godine 23. Srbija je sa Vojvodinom imala 21 očnog lekara, a na Kosovu i Metohiji ih uopšte nije bilo. Iste godine u čitavoj Srbiji bilo je samo 23 zubara (u Beogradu dva, u užoj Srbiji pet, u Vojvodini 15, a na Kosovu i Metohiji jedan). Čak su u nacionalizovanim preduzećima stari vlasnici zadržavani kao stručnjaci.

INTEGRACIJE U KULTURI

U PRVIM poratnim godinama posebno su bili  upadljivi primeri integracije u kulturi (Ivo Andrić, Veljko Petrović, Aleksandar Belić). Paradoksalno, režim je u tim godinama birao bolja kadrovska rešenja nego kasnije. Naime, kasnije će stići nadvoje-natroje školovani kadrovi samog režima, najčešće manje spremni od „buržoaskih“ koji su često dolazili s najboljih evropskih škola i/ili su stekli veliko profesionalno iskustvo. Stvaraoce, stručnjake i ljude od ugleda često su zamenjivali sive partijske birokrate.

 SUTRA: NOĆNI PREPADI UDBAŠA NA PUNE TOROVE SVINjA 

Preporučujemo

Feljton

0 0

OZNA OPRAŠTA SVE ZLOČINE ČUVENOJ "HANDžAR" DIVIZIJI: Tito je u avgustu 1944. čvrsto obećao Čerčilu da neće uvesti komunizam u Jugoslaviji

31. 03. 2025. u 18:00

Feljton

0 8

LIKVIDACIJE SVEŠTENIKA TRGOVACA I INTELEKTUALACA: U Jabuci kod Pančeva streljano je 72 kraljevskih pilota koji nisu sarađivali sa okupatorom

30. 03. 2025. u 18:00

Feljton

0 0

PROGON PROTIVNIKA REVOLUCIJE I PARTIJE: Kao i druge tajne policije, Ozna je bacila ljagu na ugled režima koji je, tobože, trebalo da brani

29. 03. 2025. u 18:00

Feljton

0 3

PLAĆENICI I DOUŠNICI U SATELISKIM DRŽAVAMA: Milioni mrtvih u kolektivizaciji i gulazima pretežno su delo činovnika, a ne ideoloških fanatika

28. 03. 2025. u 18:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije