HRVATIMA BEOGRAD KRIV I ZA LOŠ ROD KROMPIRA: Zagrebački studenti su tražili hrvatsku vojsku i stolicu za Hrvatsku u Ujedinjenim nacijama

ŠEZDESETE su izgledale kao konačna pobeda demokratije. Čak su aprila 1967. organizovani skoro pa pravi izbori.

PROTIVREČNOST Savka Dapčević Kučar, Mika Tripalo i Tito, Foto Vikipedija

Glasačima je ponuđeno da biraju između više kandidata. Partija nije vršila pritisak na birače. Najveća konkurencija je bila u Srbiji. U Lazarevcu je bilo najviše kandidata, njih petorica, a pobedio je Radivoje Jovanović Bradonja, partizanski general, a kasnije udbaš. On je vodio pravu kampanju, obećavao je seljacima puteve i bolje cene. Uzeo je četiri puta više glasova od sledećeg kandidata. Već u jesen je bio primoran da se odrekne mandata u Saveznoj skupštini. Partiji je smetala njegova popularnost.

Optuživali su ga da je spojio rankovićevce, informbirovce, bivše četnike i da je srpski šovinista. Na republičkim partijskim kongresima je od novembra 1968. do marta 1969. usledila generacijska smena: 60 odsto članova novih republičkih centralnih komiteta bilo je mlađe od 40, a 15 odsto mlađe od 30 godina.

Šezdesetih godina je stvorena svojevrsna „liberalna koalicija“ novih rukovodilaca u Sloveniji, Hrvatskoj, Srbiji, pa čak i u Makedoniji. Od početka je postojala sumnja, kako ističe Džon Lempi, u to da li su ovi novi političari bili dovoljno jaki u dve istočne republike, a dovoljno slobodni od svojih regionalnih ozlojeđenosti u dve zapadne republike, da preovladaju bez Tita na svojoj strani.

Novi rukovodioci u Srbiji i Hrvatskoj se slažu oko ekonomskih reformi, ali ne i oko nacionalne politike. Mnogi hrvatski rukovodioci su bili vrsni ekonomisti, pa su većinu prigovora protiv Beograda izrazili u ekonomskim kategorijama. Novom rukovodstvu u Srbiji nikako nisu mogli da prebacuju želju za srpskom hegemonijom. Zato su pribegli optužbama Beograda za ekonomsku eksploataciju Hrvatske. Prividno hladne ekonomske pritužbe preobraziće se u vatreni hrvatski nacionalizam. Mari Žanin Čalić citira šaljivu primedbu britanskog ambasadora s jeseni 1971. godine da u Hrvatskoj optužuju Beograd čak i za lošu žetvu krompira. Hrvatski političari u početku vešto manipulišu podrškom masa (otuda ime „maspok“, masovni pokret). Nacionalizam je, međutim, tigar koga nije lako ukrotiti, to su videli i drugi manipulatori nacionalizmom osamdesetih godina.

TITO u početku podržava hrvatske zahteve, ali se situacija komplikuje. Neki incidenti imaju anegdotski karakter. Od njih je najzanimljivija Niksonova poseta Zagrebu u jesen 1970. godine. Tom prilikom je uzviknuo „Živela Hrvatska!“ Jugoslovenski ambasador u Vašingtonu Bogdan Crnobrnja u tome je naslutio rezervni plan prema kojem bi SAD, u tada još nepoželjnom slučaju dezintegracije Jugoslavije, iskazao interes za njen zapadni deo.

Istovremeno počinju da se šire priče o tzv. „sovjetskoj Hrvatskoj“ preko koje bi SSSR izašao na topla mora. Ove priče je širila ustaška emigracija, a možda i Udba preko svojih „krtica“ u ustaškim redovima. Činjenica da su bivši komunistički hrvatski funkcioneri surovije napadani u emigraciji negoli ustaše, možda ukazuje na strah Tita od stvaranja prosovjetskog hrvatskog nacionalističkog jezgra.

Brežnjevljeva ponuda da „pomogne“ ako stvari u Jugoslaviji izmaknu kontroli mora da je razjarila Tita. Ta ponuda je „slučajno“ pala tokom trodnevnog sastanka na Brionima krajem aprila 1971. Za vreme sednice ušao je ađutant i rekao da Tito ima hitan telefonski poziv. Na telefonu je bio Brežnjev, koji je „čuo“ da trupe kreću prema Beogradu. Tito ga je uverio da se radi na konsolidaciji jugoslovenske partije, te da će jugoslovenski komunisti sami rešiti svoja pitanja bez bilo čije pomoći. Titu je dobrodošao ovaj poziv da disciplinuje svoje neposlušne saradnike. Kardelj je spremio napad i na hrvatske i na srpske rukovodioce. On je bio protiv Hrvatskog proleća jer je mislio da se time raspiruje velikosrpski nacionalizam: „Više volim ruske tenkove na ulicama nego tu vašu dubčekovštinu“ (rekao je Savki Dabčević), a i sam Bakarić je navodno tvrdio da je bolje i Brežnjevljev socijalizam i Rankovićev socijalizam nego da „socijalizam propadne“.

Partijska javnost je očekivala veću kritiku na račun hrvatskih rukovodilaca jer je sastanak održan posle ustaškog atentata na ambasadora u Švedskoj Vladimira Rolovića, što je išlo naruku već postojećim optužbama da hrvatsko rukovodstvo podstiče nacionalizam. Tito je tada, verovatno radi ravnoteže, kritikovao pre svega Beogradski univerzitet kao „leglo kontrarevolucije“, beogradsku štampu koja „divlja“, razne „kuhinje i kafane“, razne „Madere“, a posebno je smatrao da treba „Jež potpuno ošišati, da bude go, da nema nijedne štetne bodlje na sebi“.

OVAJ plenum, o kojem je šira javnost obaveštena tek nekoliko dana kasnije, završio se bez sukoba, pomirljivim zaključcima koje su pisali Latinka Perović, Mika Tripalo i Hamdija Pozderac.

Tito je davao protivrečne izjave. Na primer, u razgovoru sa rukovodiocima Srbije oktobra 1970. on kaže da mu je zbog nekih informacija „izgledalo da smo u raspadu. Pa dobro, dokle smo došli posle toliko godina da bi se sada najedanput naša zajednica razilazila... Teško mi pada što više ne čujem Jugoslavija nego čujem Federacija. U inostranstvu niko ne zna za Federaciju nego za Jugoslaviju. Mi kao višenacionalna zajednica predstavljamo mnogo u svetu, a svaki posebno ne bi značili ništa. I vani trljaju ruke,čitam to svaki dan: to je dezintegracija, imaju teškoće i teško će ih prebroditi. A kada ovaj umre, tj. ja, onda se znači sve raspada.A ja ne bih hteo da se raspadne, da se ne smije raspasti.“

To je rekao deset meseci posle Desete sednice hrvatske partije na kojoj je otvoreno prihvaćen program povećanja samostalnosti Hrvatske, a šest meseci posle odluke vrha jugoslovenske partije da se potpuno podrži koncept suverenosti republika, da se savezna država definiše kao institucionalizovani dogovor i saradnja republika, čije su nadležnosti ograničene samo na spoljne poslove, odbranu, očuvanje zajedničkog tržišta i nacionalne jednakosti.

Mimo te institucionalne podrške hrvatskim zahtevima, dao im je i vrlo ličnu podršku u već pominjanoj zdravici na večeri u Opatiji maja 1970. godine, kada je rekao: „Ja ću vam dati podršku kad god treba. Vi znate, ja sam Hrvat iz hrvatskog Zagorja, iz srca Hrvatske.“

Ova zdravica nije objavljena u štampi, ali je poslata članstvu partije u Hrvatskoj, što je trebalo da ih ubedi u Titovu podršku.

I TOKOM skoro cele 1971. godine činilo se da Tito podržava hrvatsko rukovodstvo. Savka Dabčević Kučar kaže da je i na aprilskom plenumu na Brionima Tito rekao njoj i njenim kolegama, pokazujući rukom na svoje srce: „Ovdje osjećam da ste u pravu, ali vam nedostaje državničke mudrosti.“

Tito je tokom leta te godine još uvek podržavao hrvatsko rukovodstvo. U hotelu „Esplanada“ održao je govor u kojem je izjavio da je sve što se priča o hrvatskom nacionalizmu i separatizmu neistina, što je razočaralo i pristalice čvrste ruke i pristalice Jugoslavije. I tada se ponaša protivrečno.

Tigar nacionalizma se otrgao kontroli hrvatskih „proljećara“, kako su oni sebe voleli da zovu. Zagrebački sveučilištarci čitaju između redova i pokreću više demonstracija sa zahtevima koje hrvatske vođe ne smeju da izgovore. U maju 1971. godine parole su da „Geneks“ i „Ineks“ izrabljuju hrvatsku obalu, da se JNA služi u svojoj republici i da koristi svoj komandni jezik, da se J. B. Tito izabere za doživotnog predsednika, da se ime države promeni u Savez jugoslovenskih socijalističkih samoupravnih republika, a da glavni grad bude Novi Beograd.

Međutim, stvari su se zakomplikovale kada su se studenti pobunili u novembru iste godine, negodujući zbog toga što hrvatske devize završavaju u beogradskim bankama, tražeći da „hrvatska lisnica (bude) u hrvatskom džepu“, a čule su se i parole kojima se tražila hrvatska vojska („hrvatska puška o hrvatskom ramenu“), i stolica za Hrvatsku u UN. Hrvatski rukovodioci mole studente da obustave štrajk, ali uzalud.

TITO LjUT NA HRVATE

SIMBOLIČNOG 4. jula 1971. u Brežicama, na hrvatsko-slovenačkoj granici, počinje sastanak Tita s hrvatskim rukovodstvom. Prvo je rekao da je veoma ljut i da sastanak neće dugo trajati, a onda je produžio: "Pod maskom nacionalnih interesa, pakao nam se sprema... Može to ići i do kontrarevolucije... u nekim selima Srbi se iz straha obučavaju i naoružavaju... da li mi želimo da opet imamo 1941? Da li vi shvaćate, ako dođe do nemira, drugi će odmah biti ovde?"

 SUTRA: SUKOB SRPSKIH LIBERALA SA VLASNIKOM REVOLUCIJE 

Preporučujemo

Feljton

0 2

OPERACIJA "FENIKS", UPAD USTAŠA U ZAPADNU BOSNU: U obračunu sa teroristima na planini Raduša poginulo je trinaest pripadnika JNA i milicije

06. 04. 2025. u 18:00

Feljton

0 0

PRINCIP UDBE JE BIO DA PROGANjA NEVINE: Zastrašivanje i zlostavljanje bili su važan deo sistema koji je sprovodila Udba u vreme IB-a

05. 04. 2025. u 18:00

Feljton

0 0

KRIMINALCI ZLOSTAVLjAJU POLITIČKE ZATVORENIKE: Ivo Andrić opisao atmosferu svačije krivice u "Prokletoj avliji", objavljenoj 1954. godine

04. 04. 2025. u 18:00

Feljton

0 1

OBRAČUN UDBE SA RATNIM I PARTIJSKIM SABORCIMA: U filmu američkog dokumentariste Tomasa Koba Tito je prikazan "kao toplo ljudsko biće"

03. 04. 2025. u 18:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije