UDBA UPADA U POGREŠNE KUĆE SUMNJIVIH PISACA: Ibeovce je Udba ne samo pratila nego ih i primoravala da uhode i prijavljuju svoje sapatnike

U SKLADU s potpunim nedostatkom osećaja za to ko su pravi neprijatelji zemlje, SDB i dalje prati mnoge ljude, pre svega informbirovce.

ZBRKA Pesnik Petar Pajić je zabunom postao žrtva Udbe, Foto "Vikipedija"

Neki od njih su bili ugledni i poznati ljudi, kao Dragoslav Mihailović. On je imao uvid u svoj dosije i iz njega je zaključio da je praćen do 1990. godine. Evo šta je rekao o toj poslednjoj fazi uhođenja: „Praćenje je, po mom mišljenju, trajalo mnogo duže, a godinu 1983. obeležava vreme kad su zbog nečega to najzad morali da počnu da unose i u neka dokumenta. A tamo govore i o tome s kim se sastajem, kako se sastajem, šta govorim, da li sam bio na večeri kod nekog stranca…

Recimo, ima jedan podatak koji sam zapamtio i o kojem sam govorio na jednoj književnoj večeri u Valjevu. U mom dosijeu pominje se jedan valjevski udbaš Branko Gvozdenić, koji je danas penzioner i koji me je pratio kad sam bio na Divčibarama, gde imam kuću. On je, na primer, zabeležio da sam jednog dana došao na Divčibare. I kaže: Dragoslav Mihailović je stigao na Divčibare u pratnji nekog Vladete – nije se postarao ni da sazna da je to profesor Vladeta Janković – i, čim je stigao, stupio je u kontakt sa Žikom Pavlovićem… Uvek smo se smejali oko toga.

Udba je znala da ja radim nešto oko Golog otoka. U vreme kad sam se spremao to da radim i kada sam vodio pregovore sa raznim ljudima, dva moja prijatelja su bila ispitivana o tome da li znaju da neko piše o Golom otoku. Udba je uvek oko mene njuškala, ali ja sam vodio računa da kuću nikad ne ostavim praznu, imao sam i pse koji su, doduše, kućni, ali su makar mogli da naprave buku i da nekoga probude, a ako sam nekud putovao, strogo sam vodio računa da sâm nosim torbe u kojima je bila moja dokumentacija. Sem toga, spise sam krio i izvan stana. Od trenutka kad s nekim obavim razgovor i kad ga prekucam, odmah to nosim na tri-četiri mesta kod ljudi za koje nisam očekivao da bi mogli biti sumnjivi. To nije smelo ostati u kući. A eto, taj valjevski udbaš je u moju kuću ulazio pet puta… Tajno je ulazio. Onda se desila jedna smešna stvar da je prva dva puta ušao u kuću pesnika Petra Pajića, i tamo su šušnjarili i prevrtali i našli jedan mali rukopis u kojem je pisalo: „Upravni odbor će imati sedam članova, koji se neće obnavljati. Smrću pojedinog člana na njegovo mesto neće dolaziti drugi“, itd. Oni su fotografisali 13 stranica tog dokumenta, i to sam ja našao u mom dosijeu. Ali uopšte nisu mogli da protumače šta je to i lupali su glavom oko toga i nisu uspevali da pomisle da to pesnik možda pokušava da koncipira, recimo, pravilnik još nepostojeće zadužbine Desanke Maksimović. I opet su ušli u kuću Petra Pajića, šušnjarili i tražili i najzad su ustanovili da to nije moja kuća. Posle je taj vrli udbaš imao neprijatnost kako da se opravda za ulazak u pogrešnu kuću. I on je najzad našao odgovor u tome da sam Perinu kuću držao kao rezervu za sastanke sa istomišljenicima i sa ženama. To nas je sve na književnoj večeri baš nasmejalo.

NISU svi imali tu snagu duha u suočavanju s višedecenijskim uhođenjem tajne policije.

Martin Previšić je opisao slučaj Ante Cinotija (Cinotti). Ante Cinoti bi u drugačijim okolnostima bio heroj revolucije. Bio je školovan čovek, predratni komunista i robijaš, logoraš u logorima Lipari, Dahau i Buhenvald. Posle rata je prvo optužen da ja sarađivao sa Gestapoom, u isto vreme kada i mnogi slovenački komunisti u Dahauskim procesima. Slovenački komunisti su 40 godina kasnije proglašeni nevinim. Ante Cinoti je zapao na Goli otok, gde je proveo pet godina i otpušten je kao „nepopravljiv“. Posle puštanja su ga stalno pratili.

Martin Privišić je u svojoj izvrsnoj knjizi „Goli otok – istorija“ posvetio čitavo poglavlje „S otoka na otok“ mukama ibeovaca nakon puštanja. Njih ne samo da su pratili i progonili nego su ih i primoravali da uhode i prijavljuju svoje sapatnike. Cinoti je praćen u vreme tzv. drugog sovjetsko-jugoslovenskog sukoba posle 1956. koji je dosegao vrhunac 1958. Te godine je Ante uslikan na ulici sa doktorom Logarom. Iste godine je i uhapšen. Pušten je posle dve godine sa 60 odsto invaliditeta i teškom manijom gonjenja, koja nije bila bez osnova. Od 1962. godine Udba se suočila sa zidom ćutanja jer Ante ni sa kim nije razgovarao. Onda su angažovali predsednika kućnog saveta. Sve što je radio Cinoti bilo je pod budnim okom službe. Kada izlazi, ko mu ulazi u stan, šta nosi u ruci, kako je obučen. Sedamdesetih godina na njega pada sumnja da je aktivan u „novoj KPJ“ na osnovu svedočenja uhapšenog ibeovca Velimira Morače iz Subotice. I sam Morača je 1976. dobio 12 godina robije, kao i ostali članovi Nove marksističko-lenjinističke partije Jugoslavije, koji su bili iz Vojvodine. Neki od njih su imali sedamdesetak godina.

U TO VREME rastakanja Federacije saradnja više republičkih službi bila je vrlo složena. Pa ipak, već pomalo posvađane službe državne bezbednosti raznih republika su na početku raspada zemlje udružile svoje snage da progone grupu bolesnih i ostarelih ibeovaca. Ante Cinoti je pobegao u Italiju od 1975. do 1978. godine. Prisluškivali su njegove telefonske razgovore sa ženom, posebno posle Titove smrti. Ništa nisu primetili. Zemlja je još brže propadala sledećih godina, a tek u oktobru 1987. predloženo je da se obustavi „operativna obrada“ Cinotija. Predlog je pao zbog njegove starosti i „nesređene porodične situacije njegovih sinova“. Dakle, i porodica mu je bila upropašćena. Podsetimo se, 1987. godine Jugoslavija već uveliko vri. Blago li je zemlji u kojoj za vreme najveće ekonomske, društvene i političke krize tajna služba „obrađuje“ slomljene starce.

Kraj osamdesetih je doveo do nagle demokratizacije. Odjednom praćenje više nije bilo prihvatljivo. Prva afera je izbila 1988. godine u Zadru. Šef policije Janko Ćurko je naredio svom inspektoru Filipu Matasu da uhodi Rudija Bašića, Ivana Pašu, Ivicu Maštruka i Josipa Vidakovića. Matas je u februaru te godine sve priznao Vidakoviću. To nisu bili ma koji ljudi. Maštruko je bio kandidat za potpredsednika Sabora SR Hrvatske, Vidaković direktor zadarskog Filozofskog fakulteta, kandidat za gradonačelnika Zadra, Ivan Paša je bio „legendarni zadarski direktor“, kako piše zagrebački nedeljnik Danas.

Rudi Bašić je bio nosilac Spomenice 41 i član Savjeta SR Hrvatske. Navodne mete praćenja odmah su se žalile republičkim vlastima, sem Maštruka, koji se distancirao.

To je uvredilo lokalno partijsko rukovodstvo, koje je optužilo Pašu, Vidakovića i Bašića što su preskočili gradsku partiju. Predsednik Opštinskog komiteta je istakao da postoji stroga zakonska procedura o praćenju. Matas i još jedan inspektor Mladen Katić su suspendovani jer je Matas sve izmislio da bi uklonio Ćurka.

ŠTAMPA je čak dovela u pitanje efikasnost policije: „Začuđuje također da je policijskom operativcu za suzbijanje javne neprijateljske delatnosti trebalo skoro mjesec dana da uz pomoć 10 do 15 ljudi, među kojima je bio i Vidaković, provjeri politički kredibilitet jednog Rudija Bašića ili Ivana Paše“, piše „Slobodna Dalmacija“. Slobodoumniji „Danas“ otvoreno piše kako je čitava afera plod zakulisnih borbi za vlast „bodulske“ i „kontinentalne“ linije. Prvi put se javno govorilo o mehanizmu praćenja. Svaki zadarski narkoman i diler znaju da su se Katić i Matas bavili drugim vrstama kriminala, piše „Danas“. Služba državne sigurnosti je jedina ovlašćena za praćenje, a jedini koji je u ovoj aferi bio zaposlen u toj službi je Vidaković, koji je iz SDS prešao u Radio Zadar, pa na fakultet. Iako je cela afera bila izmišljena, novinarka „Danasa“ Jasna Babić otvoreno piše o preteranoj revnosti komiteta za ONO i DSZ, čiji su članovi uglavnom vojni i milicijski penzioneri. Podseća na slučajeve ovih komiteta u Beogradu i Splitu koji su pozivali sugrađane da prijavljuju svoje susede, da osluškuju njihove razgovore i motre na posetioce.

MITOVI O SLUŽBI

JEDAN od mitova o službi je priča o najboljim kadrovima i njenoj izvrsnosti u odnosu na druge službe po Evropi. Hrvatski veteran Željko Kekić Pauk, kasnije borac za Hrvatsku, kaže kako je „Udba zasigurno bila politička policija koja je održavala režim na životu u svim mogućim segmentima. Udba je bila jedna od jačih službi u Evropi, i ne samo da je radila posao u državi nego je radila i vani, što je golem rizik u obavještajnom svijetu“.

I Đoković Pop kaže kako je sastav u beogradskoj Udbi bio strogo probran. Među rukovodiocima je bilo fakultetski obrazovanih, dobar deo srednjih i nižih službenika vanredno je studirao. Najmlađi kadar je biran iz redova studenata poreklom iz radničkih porodica.

 SUTRA: OVLAŠĆENE SILEDžIJE IZMIŠLjAJU ŠPIJUNE 

Preporučujemo

Feljton

0 0

VOJNA I CIVILNA SLUŽBA PROGANjAJU JOVANKU BROZ: Jugoslavija je imala do jedanaest puta više administracije od drugih zemalja te veličine

10. 04. 2025. u 18:00

Feljton

0 0

REŽIM REPRESIJU UBLAŽAVA NISKIM CENAMA U KAFANAMA: Naša tajna policija je svojim besmislenim akcijama pokazala potpuni nedostatak principa

09. 04. 2025. u 18:00

Feljton

0 0

SUKOB SRPSKIH LIBERALA SA VLASNIKOM REVOLUCIJE: Srpski liberali našli su se u sendviču između starih dogmata i intelektualne opozicije

08. 04. 2025. u 18:00

Feljton

0 0

HRVATIMA BEOGRAD KRIV I ZA LOŠ ROD KROMPIRA: Zagrebački studenti su tražili hrvatsku vojsku i stolicu za Hrvatsku u Ujedinjenim nacijama

07. 04. 2025. u 18:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije