OD MAJKE JOŠ ČUVAM DOPISNICE IZ LOGORA: Potresna ispovest Živka, jednog od "Dianine dece"

ŽIVKA (Ivančevića) je 13. decembra 1942. iz Zavoda za gluvonemu decu u Zagrebu, kao srpsko ratno siroče, preuzela Marija Zelenbrz. Pre toga prošao je kroz logore u Staroj Gradiški i Sisku. O svom poreklu do skoro nije znao ništa, osim da se zove Živko. Kada je preuzet, oko vrata je imao metalnu pločicu sa brojem 1128, koju i danas nosi na kožici oko vrata. Kaže: "Ne volim je, ali ona je deo mene."

Foto: I. Marinković/Istorijska fotografija

Do pre neki mesec nije ni slutio da je posle rata bio samo na korak od upoznavanja sa majkom, što je juče otkrio reporteru "Novosti", u Beogradu.

- Marija Zelenbrz, moja usvojiteljka, koju smatram majkom, dala mi je pred smrt fasciklu. U njoj su, između ostalog, bile dve dopisnice iz radnog logora u Jeni, u okviru fabrike stakla. Pisala ih je izvesna Petra Marjanović u ime Smilje Ivančević. Nedostaju delovi prepiske, a iz ovih koje imam vidi se da je moj otac-usvojitelj Mate, slao Smilji verovatno moj opis. Uglavnom, Petra u Smiljino ime odgovara da ja ipak nisam njen sin - priča Živko za naš list.

On se seća da mu je prethodno usvojiteljka, tokom rata, rekla kako se javila neka žena, verovatno njegova majka, koja će doći da ga vodi. Uhvatio joj se za skute i počeo da plače. Nije hteo nigde.

Danas Živko zna da su mu otac Ljubivoje Ivančević, iz Kršćina, a majka Smilja, iz Voćina, ispod Papuka. Iz dečjeg logora u Sisku spašen je zahvaljujući Akciji Diane Budisavljević, 25. septembra 1942. Svoje ime našao je na spisku 5.631 deteta, koji je sačinila Diana, a do kog je prošle godine došao Muzej žrtava genocida.

Живко Зеленбрз данасFoto: Игор Маринковић

POGLEDAJ GALERIJU

Živkova usvojiteljka Marija bila je iz bogate seoske familije kraj Varaždina i radila je u fabrici "Lipa Mil" u Zagrebu. Jedan brat bio je u partizanima, drugi obaveštajac. Usvojitelj Mate bio je vozač tramvaja. Nisu imali dece.

Marija je u leto 1942. čula od prijateljice da se u Zavodu za gluvonemu decu mogu preuzeti na brigu ratna siročad. Kada su je uveli u sobu, videla je mnoštvo mališana kako spavaju, u lošem stanju, samo je u jednom krevetiću stajao Živko u haljinici i jecao. Po glavi je imao kraste, a stomak mu je bio naduven od gladi. Žena mu je prišla i upitala ga zašto plače, a on je rekao da ga je "teta tukla" i to "zato što se upiškio".

- Onda me je pitala: "Jel bi ti išao sa mnom?" Odgovorio sam "Bih, ako u kući imaš mesa." Tako me je odvela u mali, siromaški, mračan stan, u radničkom naselju Trešnjevka. Živeli smo u jednoj sobi i kuhinji, zahod i pumpa (bunar) bili su zajednički za sve stanare. Ipak, bio sam srećan. Od majke nikada nisam dobio batine, a od oca samo jednom i nekoliko ćuški - kaže Živko.

Marija je jednom za vreme bombardovanja trčala od "Lipa Mila" do kuće, kako bi ga spasla. Znao je da je usvojen, da je Srbin i da je pokatoličen. U februaru 1945. Mate je podneo molbu za "uređenje pravnog položaja" usvojenog deteta. Tako je "državno siroče Živko, 1128" postao Živko Zelenbrz, a kao datum rođenja određen mu je 10. april 1940, Dan državnosti NDH. Posle rata, administrativnom odlukom dan rođenja postao mu je 23. januar 1940. Kasnije su Marija i Mate dobili Dubravku, ali nikada nisu pravili razliku između nje i dečaka.

Foto privatna arhiva

Jedinu traumu, koje se seća, doživeo je kada je gledao film "Živeće ovaj narod", u kom se pojavljuje scena sa seoskim trgom na kom se igraju deca:

- A onda je neko u filmu viknuo: "Idu Nemci!" U selu je nastala opšta gužva, majke sklanjaju decu. Izašao sam iz bioskopa tresući se, ubeđen da sam nešto slično doživeo!

Godine 1950. pojavila se još jedna žena, tvrdeći da je on njen sin Vlajko Gavran, pokrenula je čak i sudski spor, ali ga je izgubila. Umrla je misleći da je Živko u stvari Vlajko.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije