Društvo

UKIDANJE ROPSTVA U SRBIJI I ZNAK NEZAVISNOSTI ZEMLJE: Istorijski značaj donošenja Sretenjskog ustava 1835. godine

25. 02. 2025. u 07:00

USTAV od 1835. godine je bio vrlo kratkog veka. Velike sile Turska, Rusija i Austrija bile su protivne kako njegovom donošenju tako i njegovim pojedinačnim ustavnim rešenjima. Ocenjivan je kao "republikanski", "revolucionaran" i "zarazan".

УКИДАЊЕ РОПСТВА У СРБИЈИ И ЗНАК НЕЗАВИСНОСТИ ЗЕМЉЕ: Историјски значај доношења Сретењског устава 1835. године

Svaka od velikih sila imala je za to posebne razloge. Turska i Rusija zbog toga što je bio donet bez njihovog odobrenja, a Austrija se bunila zbog činjenice da j e on donesen a, upravo u to vreme njen kancelar Meternih bio je na čelu lige protiv konstitucionalizma.

Ruski predstavnik, u Carigradu, Butenjev rekao je jednom prilikom izaslaniku kneza Miloša Germanu "da Rusija više peće da čuje za Srbe, zato što su Srbi napravili francusko-švajcarsku konstituciju", i da je zbog toga "Srbija u bezdan propala i da se nikad neće dići".

KADA je German, izaslanik kneza Miloša, predao ruskom predstavniku Butenjevu tekst ustava izrekavši da mu je čast podneti ustav i govor knežev na Skupštini on je odgovorio: "Tu vašu konstituciju. O, ne, ne. Takva akta i dokumenta neću da trpim ni u svojoj kancelariji. Ne umem ni da ih čitam... već ti meni kaži kako se ovaj događaj desio.

Imali knez svoju pravu vlast ili ne... to te pitam". Kad mu German odgovori da je knez jači nego pre, on onda zapita: "kako jači kad su ministri oduzeli od njega odgovornost, i kad svaki popečitelj za sebe odgovara, a to znači da je knez zavistan".

BUTNjEV je, inače, imao za cilj da u Srbiji posebno u krugovima oko kneza Miloša poništi sve iluzije o donošenju ustava kakav je bio Ustav od 1835. Ustav je za njega bio ne samo politički prestup prema Porti i Rusiji već i slabljenje kneževog autoriteta, jer kako je rekao, Rusija hoće da "knez bude silan i snažan". Čak se u jednom pismu knezu Milošu čudio kako je knez mogao odbriti ustav, koji se bez dozvole dva dvora nije mogao doneti, obzirom da to ne sadrže hatišerifi. Osuđivao je i način na koji se donosio ustav.

Austrija je u potpunosti podržavala Rusiju u njenom nastojanju da suspenduje ustav, čime se htela osigurati od prodora naprednih shvatanja - pogleda kojima se godinama suprotstavljala. Stoga ne čudi što je austrijski internucius Štirmer prikazao Sretenjski ustav kao "zabludu veka", "budalasto delo", "ludost", "tobožnji ustav", i slično.

Neki ga smatraju "đačkim radom", drugi "francuskim rasadom u turske šume", a treći "da nije bio prilagođen stepenu razvoja civilizacije naroda i što je hteo da u zemlji poludivljih drvoseča i pastira unese političke ustanove i upravne postupke starih država". Ali, ima i stranih publicista koji objektivno ocenjuju da Ustav iz 1835. godine ima poseban "kvalitet zbog čega je uvažavan od naroda jer potiče neposredno od narodne nezavisnosti. Vez obzira da li je oktroisan dobrovoljno od Miloša ili se on samo saglasio sa njim, ovaj Ustav je imao srpsko poreklo a ne inostrano. Proglašenje Ustava od strane kneza bio je znak nezavisnosti zemlje". A načelo jednakosti uvedeno Sretenjskim ustavom značilo je ukidanje institucije ropstva.

* * * * * * * * * * * *

Miletina buna bila je neposredan povod za donošenje prvog Srpskog ustava

KRAJ NEOGRANIČENE KNEŽEVE VLADAVINE BEZ PISNIH ZAKONA

POSLE hatišerifa od 1833. godine knez Miloš je bio na vrhuncu svoje despotske moći koja je trajala nekoliko godina. Priznanje Milošu titule naslednog kneza potpuno je učvrstilo njegov položaj u Srbiji. Postao je vrhovni knez i gospodar Srbije. Izraz „gospodar“ trebao je da označi vladalačko svojstvo ali i jednog apsolutnog vladaoca, odnosno despota. U primitivnoj Srbiji u kojoj još nije bilo ni suda, ni uprave, državni život je bio koncentrisan u kneževoj kancelariji. Odatle je vršena uprava zemlje preko poverljivih ljudi po opštinama, knežinama i nahijama. Ovi predstavnici kneževe vlasti vršili su upravu a delom i sudsku vlast, u početku u zajednici sa predstavnicima turske vlasti, kasnije i samostalno sve do osnivanja prvih sudova. (Prvi sudovi su osnovani 1820. u Kragujevcu, 1821. u Požarevcu, 1823. u Šapcu, Valjevu i Jagodini.) Razume se da je kontrolu nad upravom i sudovima zadržao knez Miloš za sebe i da je sve važnije sudske i upravne sporove završavao. Knez Miloš je bio vladalac koji je, pored strasti i surovosti svoje uprave, umeo da obezbedi sebi poverenje u narodu i da privuče narod uz svoju ličnost. Ovo je i razumljivo ako se uzmu u obzir Miloševe neosporne zasluge za Srbiju i njeno oslobođenje. Ako ostavimo to na stranu i iz istorijske perspektive posmatramo razvoj vlasti pod Milošem nameće nam se jedan zaključak.

Radeći na učvršćivanju svoje vladalačke vlasti Miloš je istovremeno gradio i državu, stvarao u njoj vlast, podizao njen autoritet i autoritet države u narodu, prosto rečeno oživotvorio je državnu ideju za koju mnogi u Srbiji njegovog vremena nisu imali osećaj. Istovremeno, knez Miloš je vladao neograničeno i bez pisanih zakona. Zato nije moglo biti nikakve sigurnosti za ličnost i za imovinu građana. Tu sigurnost nisu uživali čak ni oni koji su u službi kneza Miloša stekli imanje i položaj. Ti ljudi su kasnije bili nosioci borbe za ustavnost.

**Radeći na učvršćivanju svoje vlasti Miloš je istovremeno gradio i državu**

NASTAJALE SU MNOGE bune i sve su bile izazvane samovoljom Miloševom, njegovom rđavom upravom, nasiljem koje su vršili nahijski knezovi ali finansijskim nevoljama naroda.

Jedna od tih buna bila je i Miletina buna iz 1835 godine koja je bila neposredan povod za donošenje prvog srpskog ustava. (Knez Miloš je, kako kaže Vuk Karadžić, omalovažavao crkvu, sprdao se sa prijateljima, davao lažna obećanja, kršio zadatu reč, uzimao u službu pristalice i nevaljalce jer su ga oni bez pogovora slušali, sramotio ugledne ljude, zavidio svakome koje uživao dobar glas, odricao svačije zasluge za zemlju. Bio je nepostojan u svemu i jedino je bio postojan u svojoj nepostojanosti.) Do tog vremena Miloš se oštro suprotstavljao svim zahtevima da se za Srbiju donese ustav, bilo da su ti zahtevi dolazili od strane naroda bilo od strane starešina. Miletina buna je bila starešinska buna koju su pokrenule krupne starešine da bi se domogle veće vlasti. Ali, to je bila i narodna buna obzirom da su narodne mase koje su u njoj učestvovale izražavale kroz nju svoje nezadovoljstvo i otpor. Oko pet hiljada ljudi došlo je u Kragujevac sa svojim starešinama da traži ustav. Knez Miloš je tada bio u Požarevcu. Posredstvom Tome Vučića Perišića i Dimitrija Davidovića buna se stišala, ali je pritom narodu obećan ustav. Knez Miloš je dao naredbu da se izradi ustav, a tvorac ustava je bio Dimitrije Davidović, sekretar kneževe kancelarije. (Knez Miloš nije pomišljao na prve zakone ili pak ustav. Poznat je slučaj jednog od savetnika Jovana Simića Bobovca iz 1826. godine koji je životom platio svoje traženje ustava. On je govorio: „Gospodar treba da da konštituciju pa će sve biti mirno i zadovoljno“. Knez Miloš je poslao ljude koji su ga isprebijali toliko da je od uboja umro.) Ustav je pročitan i primljen na skupštini od 2. februara 1835, na Sretenje, otud naziv Sretenjski ustav.

* * * * * * * * * * * *

Vuk Karadžić tražio zakonotost i pravdu za narod

I PRE DONOŠENjA Sretenjskog ustava, lična vladavina kneza Miloša, bez neophodnih političkih, državnih i pravnih ustanova, vidljivo je bila nesaglasna sa interesima i potrebama velikog broja starešina, imućnijih ljudi i naroda u celini. U takvim okolnostima se otvorilo i ustavno pitanje u Srbiji. Otvaranje ustavnog pitanja bilo je praćeno stvaranjem jednog šireg programa koji bi vodio računa, pre svega, o interesima zemlje u celini. U tom svetlu treba gledati na pismo Vuka Karadžića knezu Milošu od 12. IV 1832. u kome mu ukazuje na potrebu korenitih reformi i učvršćivanje ustavnosti. Pri tom je Vuk Karadžić, ukazujući na stanje u zemlji, ubedljivo obrazložio zašto niko nije zadovoljan vladavinom kneza Miloša. Krizu te vladavine Vuk je dobro sagledao. Ona je nestabilna zato što je potpuno samovoljna i nestalna i to u vreme kada je u Srbiji već izrastao jedan širi društveni sloj koji bi mogao biti oslonac jedne bolje državne organizacije i učvršćivanja određenih zakonskih principa. Zato Vuk, mnogo određenije, traži „konštituciju“, zakonitost i pravdu za narod. Vuk je predlagao da se narodu da „konštitucija“ ali ne francuska, engleska ili grčka, nego da se odredi i način uprave po hatišerifu iz 1830. godine. Vukova koncepcija, potkrepljena primerima i konkretnim predlozima računala je sa određenim političkim snagama i interesima. Vrhovna vlast oličena u knezu Milošu bila je činjenica. Vuk je to znao ali je uviđao opasnost i od narastajuće oligarhije čiji su postupci bili sve nepodnošljiviji, Zbog toga je računao na „uviđavnost“ kneza Miloša i njegov interes da sagleda i otkloni opasnost kako od oligarhije tako i od spontane reakcije širokih masa. […]

Miloš nije uvažio savete Vuka Karadžića već ga je, kako se zna, smatrao svojim neprijateljem. Ali, Vuk je bio u pravu kad je s nepoverenjem i neizvesnošću gledao u budućnost nove srpske države.

IZ PERIODA od Hatišerifa 1830. do Sretenjskog ustava 1835. godine sačuvano je nekoliko predloga koji su sadržavali u sebi ustavne elemente. Autori tih predloga su bili obrazovani Srbi iz Vojvodine ili stranci koji su po nalogu Miloša sastavljali predloge ustavnih dokumenata. Istakli bi posebno tri takva predloga. Prva dva predloga nisu objavljena. Datiraju iz 1831. i nalazimo ih u zbirci dokumenata i zakona Mite Petrovića.

**Kuća seradar Stanoja Simića u Kruševcu u kojoj je dogovorena Miletina buna**

Prvi predlog nosi naslov „Plan konštitucije srpske“, a drugi predlog „Ustav“.

Prvi dokumenat nazvan kao „Plan konštitucije srpske“ je veoma kratak, ali sadrži u sebi jedan broj značajnih i za to vreme naprednih ustavnih načela, kao načelo zakonitosti i načelo jednakosti građana pred zakonom. Vrhovni organi vlasti su, po ovom predlogu knez, kabinet od šest ministara, Senat i skupština.

Senat se sastoji od osam senatora koje bira Narodna skupština. Za svako senatorsko mesto knez predlaže po tri kandidata, a Skupština ih bira većinom glasova. Senatori mogu biti samo rođeni Srbi. U svom sastavu Senat bi imao četiri odelenja (policija i unutrašnji poslovi, finansije, pravosuđe i sveštenstvo). Ministri bi zasedali u Senatu.

Knez bi ih birao i smenjivao. Predviđena su ministarstva unutrašnjih dela, inostranih dela, pravosuđa, prosvete i crkvenih dela, finansija i policije. Senatori bi, po ovom predlogu, bili nesmenjivi izuzev u slučajevima pogrešaka, starosti nesposobnosti za dela i smrti. Knez bi mogao da menja i postavlja predsednika Senata. Prema tome, najveći uticaj na Senat i izbor članova Senata bio je od strane kneza i pored toga što su oni kako smo rekli bili stalni i nesmenjivi. Opšte govoreći, čitav sistem organizacije vlasti, kako je dat u ovom predlogu veoma je interesantan i bio je novina u odnosu na prethodne predloge, iako nije bio celovit sistem ustavnog uređenja.

* * * * * * * * * * * *

Gospodar Srbije traži pomoć od stranih diplomata

DRUGI DOKUMENT „Ustav“, u mnogo čemu je kompletniji od prethodnog. Zato je taj dokumenat, sa ustavno-pravnog stanovišta, predstavljao akt koji je i formalno-pravno imao mnoga obeležja modernog ustava. Najveći broj ustavnih načela koja su kasnije ušla u moderne ustave sadržavao je taj dokumenat. Istakli bi zakonitost, jednakost građana pred zakonom, politička prava i slobode građana, podelu vlasti i neprikosnovenost privatne svojine. Vrhovni organi vlasti su knez, kabinet ministra, Sovjet, Apelacioni sud i Veliki sud. Po tom dokumentu, skupština se mnogo ne tretira. Knez ima zakonodavnu i izvršnu vlast. Zakonodavnu deli sa Sovjetom a izvršnu sa kabinetom ministara.

Neposredno rukovodi samo inostranim delima i oružanim snagama. Državni sekretari, odnosno ministri, pokrivali bi resore unutrašnjih dela, inostranih dela, finansija, pravosuđa i vojnih dela. Sovjet bi bio sastavljen od devet sovjetnika koje bi birao narod po nahijama, i to tako što bi dve nahije birale jedno. (Srbija bi po tom predlogu bila podeljena na osamnaest nahija ili oblasti) Knez je imao pravo da odobri ili ne odobri izbor sovjetnika. Braća i sinovi vrhovnog kneza ušli bi u Sovjet po navršetku osamnaest godina života. Predsednika Sovjeta bi postavljao knez, a Sovjet bi svoje poslove obavljao preko odelenja koje bi zakon ustanovio.

**Vuk Karadžić je dobro uočio sve nedostatke Miloševe vladavine**

Ima mišljenja da je tekst ovog dokumenta u mnogim svojim delovima sličan sa tekstom kasnije donetog Sretenjskog ustava. Čak su i mnoge formulacije identične sa onima iz Sretenjskog ustava. Zato se opravdano pretpostavlja da je autor ovog predloga bio Dimitrije Davidović, kasnije autor Sretenjskog ustava. Pretpostavka se zasniva na potrebi koju je hatišerif od 1830. godine nametao u smislu realizacije odredaba o organizaciji vlasti. Razlike koje postoje u tekstu ovog predloga i kasnijeg Sretenjskog ustava objašnjavaju se drugačijim odnosom snaga u Srbiji u vreme Sretenjskog ustava i drugačijem položaju kneza kao organa vlasti u to vreme, što je imalo za posledicu, kako ćemo kasnije videti, znatno povoljniji položaj Sovjeta kao organa vlasti u Sretenjskom ustavu.

U događajima oko donošenja ustava i ustrojstva vlasti u Srbiji, koju je nametao novi status Srbije, knez Miloš nije ostajao po strani. On se, i tada kao i kasnije, obraćao diplomatskim predstavnicima da naprave ustav za Srbiju. Kao rezultat toga imamo treći ustavni dokument iz tog perioda koji je izradio francuski diplomata Boa-le-Kont. Knez Miloš je Bou-le Kontu dao opšte smernice o sadržini ustava a posebno o položaju vrhovnih organa vlasti. Čak je u tim smernicama dat takav predlog ustavnog uređenja koje je ograničavalo vlast kneza s obzirom na predloženu ulogu i mesto Sovjeta. Smatra se da je takav predlog došao od kneza upravo zbog toga što je on računao da će preko Skupštine i predsednika Sovjeta koji su mu bili potčinjeni moći kontrolisati rad ovog tela.

**Knez Mileta Radovanović koje podigao veliku bunu 1835.godine**

Da bi udovoljio želji kneza Miloša Boa-le-Kont je napravio svoj predlog ustavnog uređenja. Po tom predlogu vrhovni organi vlasti su: knez, kabinet ministara, Sovjet, Narodna skupština i Senat. Predlog se temelji na striktnom odvajanju sudske, izvršne i zakonodavne vlasti. Zakonodavnu vlast bi imali knez, Sovjet i Skupština što pokazuje da princip podele vlasti nije dosledno sproveden. Sovjet bi bio sastavljen od nepokretnih sovjetnika koje imenuje knez vodeći, pri tome, računa o njihovom društvenom položaju i ugledu kao i od izabranih kmetova. Vroj članova u Sovjetu nije bio određen. Kada je u pitanju zasedanje ponuđene su dve mogućnosti. Po jednoj, Sovjet bi bio stalni organ vlasti, zasedao bi cele godine i obavljao poslove iz svoje nadležnosti. Po drugoj, Sovjet bi radio po nekoliko meseci u godini. Kao zakonodavni organ Sovjet bi mogao primati ili odbacivati zakonske predloge koje bi podnosila vlada. Takođe bi vršio kontrolu nad radom resornih ministara i kabineta u celini. Bez pristanka Sovjeta ne bi se mogao uvesti ni jedan prirez. Šef izvršne vlasti bio bi knez koji bi postavljao i smenjivao ministre. Zakonodavnu vlast bi delio sa Sovjetom i Skupštinom. Skupština bi, takođe, učestvovala u zakonodavstvu jer bi primala i odbacivala zakone koje bi Sovjet izglasao.

* * * * * * * * * * * *

Miloš nije bio spreman da se odrekne samovlašća

IZ UKUPNOG TEKSTA ovog predloga može se zaključiti da je pisan sa željom da se mnogi buržoaski politički principi toga doba unesu u tekst ustava Srbije, i da se prilagode postojećim društveno- političkim odnosima u njoj. Ovaj predlog, kao što je poznato, nije realizovan iako su neke njegove odredbe ušle u Sretenjski ustav iz 1835. godine. (Treba spomenuti da je 1835. godine donet još jedan ustavni predlog za kojeg se ne zna ni koga je sastavljao ni kada je donet. Upoređivanjem teksta toga predloga i Sretenjskog ustava uočavaju se mnoge sličnosti i veoma male razlike. Zbog toga taj predlog nećemo detaljnije elaborirati)

**Dimitrije Davidović je bio autor Sretenjskog ustava**

**Glavna u lica u Kragujevcu u vreme donošenja ustava**

Donošenje prvog srpskog Ustava 1835. godine imalo je svoje neposredne povode. Kao što je rečeno, donet je posle Miletine bune kojoj su karakter odredili, s jedne strane, srpske starešine svojim učešćem, a s druge strane narod. To je bio prvi Ustav donet samostalno kao delo srpske ustavotvorne vlasti. Sam čin donošenje ustava i karakter pojedinih njegovih odredaba biće od dalekosežnog značaja. Stvoren je u demokratskom duhu i predstavljao je prvi stvarni početak uvođenja predstavničke vladavine u Srbiji. Rađen je po ugledu na francusku ustavnost toga doba i može se reći da je ukupnošću svojih odredaba odgovarao odnosu društvenih snaga tadašnje Srbije i određenoj njihovoj ravnoteži. (Sretenjski ustav je napisan prema obrascu francuskog Ustava 1.7. 1791. godine i zato on u sebi nosi formu francuske konstitucije. Mnoge njegove odredbe bile su veoma bliske tadašnjim liberalno demokratskim ustavima).

**Jaša Prodabović je tvrdio da je prvi ustav „izvojevan od naroda“**

Uslovi u kojima je donet Sretenjski ustav najbolje je odslikao Vuk Karadžić u svom pismu knezu Milošu kada kaže da u Srbiji niko nije zadovoljan njegovom vladavinom, „ama baš niko“ naglasio je Vuk. Sva istraživanja i naučne elaboracije urađeni kasnije nedvosmisleno potvrđuju tačnost ovih Vukovih navoda. Treba podsetiti da je posle hatišerifa od 1830. godine, i osnovnog okvira rešenja ključnog pitanja odnosa Srbije prema Turskoj, Srbiji data mogućnost da u okviru jedne samoupravne kneževine autonomno uredi svoje političke odnose. To nije bilo urađeno. Najveća smetnja tome je, upravo, bio knez Miloš koji je pokazivao nespremnost da se, makar, i u najmanjoj meri odrekne dela svojih neograničenih prava. Na drugoj strani sve veći značaj dobijaju zahtevi da se kneževo samovlašće ograniči putem ustava, ali da se ustavom i zakonima garantuju osnovna prava građana. Miletina buna je pokazala da su svi protiv kneza: starešine, bogati trgovci i gazde i siromašni seljaci. Knez tada nije bio u situaciji da može ugušiti bunu. Drugog načina da ostane na vlasti nije bilo sem davanja ustava. Zbog toga, Jaša Prodanović kaže da taj Ustav, iako oktroisan, nije došao od vladaoca, nego je „izvojevan od naroda“. Uzroci nezadovoljstva starešina i naroda su bili različiti, donekle i suprotni ali je zahtev za ustavnošću bio zajednički - trebalo se spasiti od kneževe samovolje.

* * * * * * * * * * * *

Sretenjski ustav proglašen u prisustvu preko 4.000 narodnih predstavnika

MILOŠ BEZ OTPORA PRIHVATIO SVE USLOVE POBUNjENIKA

PRVI SRPSKI ustav bio je završni akt jednog burnog perioda u razvoju srpske države u kojem je bilo oštrih političkih sukoba između Miloša i opozicije. (Koliko su ti sukobi bili izraženi govori i podatak da je čak i na skupštini na kojoj je donet Sretenjski ustav došlo do nereda. Mnogi knezu Milošu odani prvaci i starešine bili su nezadovoljni što su vođama raznih buna vraćeni raniji položaji i što su mnogi od njih svojim položajem i imanjem prevazišli najbolje prijatelje Miloševe. Tako su nezadovoljne starešine iz Užica (Jovan Mićić), Uba (Pavle Danilović), Rudnika (Ilija Popović), Valjeva (Jovica Milutinović) rešili da to pitanje pokrenu na skupštini i da se sa Milošem objasne. Oni su napravili i više incidenata na toj skupštini preko kojih je Miloš ćutke prešao sve u nameri da ne oživljava stare sukobe koji su onemogućavali konsolidovanje države i njenog pravnog uređenja). Mora se naglasiti da je narod u danima donošenja Sretenjskog ustava dao glavnu reč. Knez je prvi put popustio pred zahtevima naroda. Otuda se s pravom smatra da je ovaj prvi uspeh kolektivnog narodnog zahteva za ustavnost ujedno i početak „formiranja građanske i političke svesti kod srpskog naroda i kao prvo stvarno istupanje naroda u ustavnom životu Srbije“. Istovremeno, vreme kada se javlja taj dokumenat koji ima sve elemente ustava u savremenom smislu reči „svedoči o izvesnoj ranoj ukorenjenosti ideje konstitucionalizma u Srbiji“.

Sretenjski ustav je donet posle smirivanja Miletine bune i u nauci je ukorenjeno shvatanje da je donošenje ustava bilo u neposrednoj vezi sa bunom. Ustav je, međutim, bio u pripremi i pre izbijanja bune. Miletina buna je samo okončala Miloševo odugovlačenje ustavotvorne radnje, koja je izgleda bila pri kraju.

**Konak kneza Miloša Obrenovića u Kragujevcu**

NEMA PODATAKA da su zahtevi pobunjenika, a posebno njihov program, izvršili uticaj na tekst Sretenjskog ustava. Miloš je, iako veliki despot u svojoj unutrašnjoj politici, i pre Miletine bune bio sklon da u izvesnoj meri popusti „stege svog despotskog načina vladanja“. Najverovatnije, uviđajući kako sve više raste nezadovoljstvo i revolt među narodom i starešinama, polako se mirio s idejom da mora bar u izvesnoj meri popustiti svom samovlašću. Zato je u takvom svom raspoloženju relativno lako i bez otpora prihvatio uslove pobunjenika da pristupi izradi traženog ustava. (Knez Miloš je 11. januara 1835. primio u Požarevcu Tomu Vučića Perišića i Ranka Majstorovića koji su mu preneli zahteve pobunjenika. Ti zahtevi su bili malobrojni i sadržani su u tri tačke: 1) da se Sovjet narodni ustanovi i njegova otnošenija k meni i k narodu i ova sva uzaimno opredele, 2) da se obezbedi i život i imanje svakog Serbina u Serbiji i 3) da se danak pod jednim imenom opredeli i koliko je moguće, narodu umoli.“ Miloš je, kako se zna, prihvatio sve tri tačke i oprostio pobunjenicima)

**Užički seradar Jovan Micić je javno negodovao zbog Miloševog samovlašća**

Postupak donošenja Sretenjskog ustava bio je u saglasnosti sa uslovima koji su određivali njegovo donošenje. Knez, koji je do tada izbegavao ili odugovlačio rešavanje pitanja odnosa u vrhovnoj vlasti i koji je odbacivao ili ignorisao predloge svojih „zakonodatelnih komisija“, odjednom prihvata da se ustav donese. I, ne samo to. Prihvata da se u njega unesu zahtevi pobunjenih masa i da se to što pre obnaroduje na skupštini. Prisiljen na donošenje ustava knez pristaje da se u njega unesu i odredbe koje su rezultat drugačijih i naprednijih zahteva i opredelenja.

* * * * * * * * * * * *

Srpski ustav na evropskom nivou svog vremena

NAČIN NA KOJI je Sretenjski ustav proglašen ukazuje na jednu specifičnost. Njegov tekst je, u prisustvu preko 4.000 narodnih predstavnika, u celosti pročitan na skupštini.

Prethodno je Miloš opširno izložio motive donošenja ustava i obrazložio njegovu osnovnu suštinu. Pri tome, skupština nije odlučivala o formalnom prihvatanju Ustava jer ona tu mogućnost nije imala s obzirom na to da se o Ustavu nije ni raspravljalo. Ona se samo saglasila sa njim, a posle toga, zajedno sa knezom i starešinama, svečano zaklela na tekst Ustava.

Po svojoj formi i strukturi ustavnih odredbi Sretenjski ustav je, kako kaže prof. M. Jovičić, «bio na nivou evropske ustavnosti svoga vremena. Za razliku od hatišerifa od 1830. koji se odlikuje primitivnošću forme, siromaštvom načina izražavanja, heterogenošću odredbi koje sadrži, Sretenjski ustav je jedan celovit ustavni dokument, koji reguliše uglavnom ono što se smatra kao klasična materia constitutionis koji ima sasvim prihvatljivu strukturu, sa manje-više dobro uravnoteženim delovima ustavnog teksta... Jezik kojim je pisan odgovara vremenu nastanka ustava, ali je bogat i izražajan».

Sretenjski ustav se sastoji od 142 člana raspoređena u XIV glava, i to na sledeći način: I - Dostojanstvo i prostor Srbije; II - Boja i grb Srbije; III - Vlasti srpske; IV - O zakonodavstvu i o načinu kakvo ga valja voditi uopšte; V - O knjazu srpskom; VI - O Državnom sovjetu; VII - Vlast sudska; VIII - O Narodnoj skupštini; IX - O crkvi; X - O Finansiji (Aznadorstvu); XI - O opštenarodnim pravima Srbina; XII - Prava činovnika; XIII - Promene i dodaci Ustavu kneževine Srbije i XIV - Zaključak.

**Toma Vučić Perišić je bio jedan od najmoćnijih ljudi iz senke**

Sadržinu Sretenjskog ustava sačinjavaju dve grupe normi: norme koje govore o organizaciji vlasti i norme koje se odnose na konstitucionalizaciju izvesnog broja građanskih prava. Zato ćemo u daljem tekstu najviše govoriti o tim dvema grupama normi, zanemarujući jedan niz, sa gledišta ovog rada, manje važnih pitanja.

ORGANIZACIJA VLASTI nije tehničko pitanje već instrument rešavanja klasnih odnosa u društvu i uspostavljanju određenog procesa vršenja vlasti. Pitanje organizacije vlasti je pre svega, političko pitanje. Stoga su principi podele ili jedinstva vlasti, kao i oblici njihovog ispoljavanja u Srbiji, uvek bili u funkciji rešavanja klasnih odnosa i uspostavljanja onog oblika vlasti koji najbolje odgovara vladajućim snagama u društvu.

Sretenjski ustav je deklarativno prihvatio načelo podele vlasti kroz formulaciju da postoji tri vlasti: zakonodavna (zakonodateljna), izvršna (zakono izvršiteljna), i sudska (sudejska). Međutim, u realizaciji ove ideje Sretenjski ustav nije bio dosledan.

„Odstupanja su bila znatna pa se teško i može reći da je ovo načelo bilo, u punom smislu reči, osnova organizacije vlasti koja jeuspostavljena odredbama ovog Ustava“? Sistem centralnih organa vlasti sačinjavaju: knez, Državni savet i Narodna skupština. Istina, Narodnu skupštinu Ustav ne ubraja u „vlasti srpske“, pa su prema članu 6 samo knez i Državni savet nosioci zakonodavne i izvršne vlasti. Sudska vlast pripada sudovima koji, u ime kneza, sude i izriču presude. Narodna skupština nije, izuzev u određenim slučajevima, zakonodavni organ. Iz ovog što je rečeno može se zaključiti da je Državni savet dobio poseban značaj, dok je Narodna skupština potisnuta u drugi plan. Državni savet je, pored toga i najviša sudska instanca u okviru načelno nezavisne „sudejske vlasti“.

Knez je proglašen neprikosnovenim i neodgovornim i kao takav „ne odgovara ni za kakvo djelo vladjenija ni pravlenija“, odgovornost za njegove akte snose „ostale vlasti srbske svaka po svom odjeljeniju“. Knez je proglašen šefom države, odnosno, on je „glava države“ kome pripada zakonodavna i izvršna vlast, to jest, njemu „prispoji pravo, po preslušaniju Državnog sovjeta, davati zakone i uredbe i izvršavati ji posredstvom nadležnih popečitelja razni struka djela narodni“ ... Samo on ima pravo imenovanja svih vlasti i svih činovnika, kao i pravo pomilovanja.

* * * * * * * * * * * *

Knez je sa državnim savetom delio zakonodavnu vlast

DRŽAVNI SAVET u Sretenjskom ustavu je bio postavljen kao centralni organ u sistemu vlasti. On je, „najviša vlast u Srbiji do knjaza“, a „sve serbske vlasti kromje knjaza zavise od Državnoga sovjeta“. (Državni savet od 1835. godine je imao svoje prethodnike u Sovjetu od 1805, Praviteljstvijuščem sovjetu od 1811, Sovjetu srpskom od 1826, i Skupštini narodnih starešina, odnosno Sovjeta po Hatišerifu od 1830. godine. Svi su ti organi nastali kao izraz težnje za ograničavanjem apsolutne vlasti kneževe) U njegov sastav ulaze šest popečitelja (ministara) i neodređen broj ostalih članova, predsednik i sekretar. Ovakav sastav Državnog saveta bio je u skladu s njegovom dvostrukom prirodom, kao organa zakonodavne i izvršne vlasti. Dakle, Državni savet nije imao tačno utvrđen broj članova i samo je knez raspolagao pravom imenovanja savetnika. (U prvi Savet obrazovan neposredno posle donošenja Sretenjskog ustava knez Miloš je pored šest popečitelja imenovao i dvanaest državnih savetnika) Kako u Ustavu o tome nema izričite odredbe, savetnici su uživali stalnost što znači da ih knez nije mogao svojom voljom smenjivati. To se može zaključiti iz one odredbe Ustava koja kaže da su činovnici imenovani od knjaza doživotni i ne mogu biti otpušteni bez sudske presude i krivice.

**Po Sretenskom ustavu knez Miloš je bio „glava države“**

Zakone donose zajednički Državni savet i knez. Zakonodavnom inicijativom raspolaže knez, Državni savet i pojedini popečitelji (ministri). Kada ministri izađu sa svojim predlozima onda se oni pretresaju u Državnom savetu. Kada Državni savet prihvati neki zakonski predlog onda se on upućuje knezu na potvrdu. Knez je imao pravo veta, ali samo ograničeno. Ako Državni savet tri puta ponovi istu odluku o nekom zahtevu, koji treba doneti, knez mora potvrditi taj zakon. Pri tome, knez ima pravo „predlagati Državnom savetu zakone i uredbe“ dajući svoje mišljenje o njima, a Državni savet sa svoje strane ima pravo „predlagati knjazu zakone i uredbe koje nalazi da su nuždne Srbiji“.

DVA ORGANA, dakle, raspolažu pravom da jedan drugom predlažu donošenje pojedinih zakona. Sve to pokazuje da su odredbe Sretenjskog ustava o nadležnostima kneza i Državnog saveta u vršenju zakonodavne vlasti bile dosta neprecizne i nedovoljno razgraničene. Tim pre, što se prvo, kao zakonodavni organ pojavljuje na jednoj strani knez, a na drugoj strani Državni savet imenovan od kneza, i drugo, što se nadležnost kneza i Državnog saveta uzajamno prepliću. Prema tome, iz suštine ustavnih odredbi vidi se da je Državni savet zajedno sa knezom delio zakonodavnu vlast. Zato se opravdano postavlja pitanje odnosa ta dva najvažnija ustavna činioca u zakonodavnom postupku, to jest da li je Državni savet mogao u oblasti zakonodavstva odneti prevagu u odnosu na kneza. Odgovor na to pitanje je negativan. Naime, knez je u zakonodavstvu bio nadmoćan u odnosu na Državni savet. Za takav njegov položaj postoje u Ustavu tri uporišta. Najpre je takvom položaju išla u prilog činjenica da je knez mogao ad infinitum odugovlačiti zakonodavni postupak, zatim je imao apsolutno veto, a mogao je svakako uticati i na ishod glasanja u Sovjetu putem imenovanja novih članova.

Mogućnost neograničenog produženja zakonodavnog postupka možemo naći u ustavnoj odredbi iz člana 13 koji kaže: „Knjaz izdaje rješenije svoje o predloženijama Državnoga sovjeta najduže 20 dana poslje polučenija njinog, već ako knjaz za nuždno nađe pozvati k sebi Sovjet posavjetovati se s njim o istim predloženijama i tim se rješenije otegne“. Ova, ne baš dobro jezički stilizovana, odredba može se tumačiti samo na jedan način, a to je da je knez u načelu bio dužan da svoje mišljenje o nekom predlogu Saveta može dati u roku od 20 dana od dana njegovog podnošenja, ali je istovremeno bio ovlašćen i da taj rok produži bez ikakvog ograničenja. Na taj način je knez bio u poziciji da spreči donošenje zakona koji mu ne bi bio po volji.

* * * * * * * * * * * *

Šef države mogao je da utiče na glasanje u Sovjetu

PORED MOGUĆNOSTI odugovlačenja zakonodavnog postupka knez je u zakonodavstvu imao i pravo veta, o čemu smo ranije nešto rekli. To je predviđeno u odredbi člana 14 Ustava kojom se uvodi apsolutno veto. (O prirodi veta koji je knez imao prema Sretenjskom ustavu, ima i drugačijih mišljenja. Tako je u našu literaturu prodrlo mišljenje da je Sretenjski ustav predvideo odložno ili suspenzivno veto. Njega je prvi put pomenuo Bartolomeo Kunibert. Kasnije se takvom mišljenju priklonio i Slobodan Jovanović)
Knezu je, takođe, za uticaj na zakonodavni postupak postojala još jedna mogućnost, a to je mogućnost uticaja na ishod glasanja u Sovjetu, putem imenovanja novih državnih sovjetnika. Knez je po članu 16 Ustava, bio ovlašćen da imenuje „sve vlasti srpske“, ali se u članu 6 i članu 57 predviđa da broj državnih sovjetnika nije ograničen. Knez je uvek mogao imenovati nove. Ta činjenica je od posebnog značaja jer pokazuje da je mogućnost uticaja na ishod glasanja dovodila kneza u takav položaj da može postići ozakonjenje svakog predloga koji je sam podneo ili je njegovo podnošenje podstakao.

**Sretenjskim ustavom prihvaćeno je načelo podele vlasti**

**U šestoj glavi ustava definisani su odnosi kneza i Držvnog sovjeta**

Kada je u pitanju vršenje izvršne vlasti, Sretenjski ustav i tu pokazuje dosta nepreciznosti. Po Ustavu, vršenje izvršne vlasti dato je u nadležnost kneza i Državnog saveta. Dakle, slično kao kada je u pitanju zakonodavna vlast. Ali, knezu se daje pravo, kako kaže Ustav „pristaje mu pravo“ da izvršava zakone i uredbe posredstvom nadležnih popečitelja (ministara). Tom odredbom se, kako kaže profesor M. Jovičić, uvodi „monokefalna“ (jednoglava) egzekutiva pa se postavlja pitanje kako shvatiti onu odredbu o kojoj je prethodno bilo reči da je egzekutiva bikefalna (dvoglava). (Otuda je u izvesnom smislu netačna formulacija člana 6 Ustava, prema kojoj je izvršna vlast podeljena između kneza i Državnog sovjeta, jer nosilac izvršne vlasti, kako se kasnije vidi (član 16) nije Državni sovjet, nego samo šest popečitelja koji su članovi Sovjeta).

DRŽAVN SAVET kao jedan od „zakonoizvršiteljnih“ vlasti obuhvata u svom sastavu šest popečitelja (ministara) koje knez imenuje i otpušta, s tim što oni ostaju članovi Državnog saveta nezavisno da li još vrše svoju popečiteljsku dužnost ili su smenjeni.

Ministri ne obrazuju vladu kao kolegijalno telo, jer Ustav o tome ne govori nego je svako od njih, zavisno od upravne oblasti (resora) sudionik s knezom u vršenju ovlašćenja izvršne vlasti.

Članom 63 utvrđuje se odgovornost popečitelja tako što se kaže da „oni stoje pod odgovorom za sve, što bi sami po sebi privodili u djejstvo“. Oni su dužni da svake godine podnose opširne izveštaje svaki o svojoj struci, i to Državnom savetu i knezu, a popečitelj finansija i Narodnoj skupštini. Uz to, Ustav reguliše i odgovornost svih državnih savetnika i to za „svaki savet koji daju knjazu za svaki svoj postupak koji bi protivan bio ovom Ustavu“, ali i sve ono što nisu učinili a trebali su učiniti. Za ovakvo utvrđenu odgovornost popečitelja Ustav nije predvideo određene sankcije. Istina, u članu 55 i 90 predviđa se krivična odgovornost kada je u pitanju povreda ustavnih prava građana, rad „protiv carstva sultanova ili protiv knjaza Srbskoga ili vobšte protivu koristi naroda srbskoga“ zbog kojih Državni savet ili Narodna skupština mogu tužiti članove Državnog saveta knezu, ali njegovo dalje postupanje nije određeno. Prema tome, te odredbe su „tipičan primer lex inperfecta, jer Ustav dalje ne razrađuje ni postupak po kome će knez raspravljati o takvoj krivici savetnika, niti sankcije koje im može, pošto rečenu krivicu utvrdi, izreći, niti kako se ostvaruje deklarisana odgovornost savetnika“.

* * * * * * * * * * * *

Država se nije mogla zadužiti bez odobrenja Narodne skupštine

SRETENjSKI USTAV NAJAVIO GRAĐANSKO DRUŠTVO U SRBIJI

PO SRETENjSKOM USTAVU neposredno primenjivanje zakona dato je u ruke činovnika. Zbog toga Ustav sadrži nekoliko odredbi koje govore o pravnom položaju činovnika. Ustav garantuje činovnicima stalnost čime su oni zaštićeni od kneževe samovolje. Imenovanje činovnika vrši knez na predlog Državnog saveta, i „oni ostaju takovima za života, i dokle god budu sposobni k zvaniju, no nisu nasljedstveni“. Činovnici se ne mogu premeštati iz jednog mesta u drugo, mogu se unapređivati u viša ili se ne mogu vraćati u niža zvanja niti se mogu otpuštati bez sudski dokazane krivice. (položaj činovnika u vreme Miloša Obrenovića bio je složen. O tome govori Vuk Karadžić kad kaže: «Kako god Miloš može od svakoga prostaka načiniti prvog činovnika, tako može i svakog činovnika bez ikaka uzroka izbaciti iz službe sa svim, ili ga premestiti na veću ili manju službu, kao što i radi svaki dan. Na primer kapetana premešta u nahijski ili Veliki sud od člana Velikog suda načini kapetana ili ga pošalje u nahijski sud, itd. Tako ima ljudi koji su po nekoliko puta sve činove i službe u Srbiji prešli i natrag i napred, pa ni danas ne znaju šta su».)

**Kragujevac četrdesetih godina XIX veka**

Ustavom je predviđeno suspendovanje činovnika jer je propisano da „veće vlasti imaju pravo ukloniti za vreme odzvanija činovnika na koga bi palo podozrenije kakvo. No i ova treba da se izvidi najdalje za tri meseca, ako se podozreva, da je činovnik učinio što u Serbiji a za šest meseci ako se podozrijeva, da je učinio što izvan Serbije“. Pored toga, postojala je i disciplinska odgovornost činovnika, jer je Ustav propisao, u članu 56, da „Državni sovjet ima pravo kazniti i svakog činovnika, koi bi što skrivio protiv svoje dužnosti, sve po zakonu koi će se još izdati“. U pogledu imenovanja novog činovnika predviđen je poseban postupak. Prilikom imenovanja za određeno zvanje činovnik polaže zakletvu u kojoj pored ostalog izjavljuje da će biti „vjeran i pokoran knjazu i pokoran Državnom sovjetu“.

SRETENjSKI USTAV sadrži neke odredbe koje govore o odgovornosti činovnika. Činovnik najpre načelno odgovara jer Ustav izričito, u članu 132, propisuje: „svaki činovnik sšoji pod odgovorima za sve ššo u krugu svoje službe radi, i za šačno svršivanje svega, ššo mu predposšavljene zakone vlasši predpišu da nabljudova i izvršuje“. Iz ovih odredbi se vidi da je Ustav od 1835. godine propisao ličnu odgovornost činovnika i da je građanin imao pravo da bez prethodnog odobrenja ovlašćenog državnog organa, tuži činovnika koji bi mu vršenjem službene dužnosti prouzrokovao štetu.

Ustav od 1835. nije utvrdio samo pravni položaj činovnika nego je doprineo da se razvije uverenje da je činovnička služba jedno otmeno i gospodsko zanimanje, čime je činovnik postao državni organ umesto da bude knežev sluga, tj. na njega pada nešto od autoriteta i dostojanstva državne vlasti.

Međutim, utvrđivanje prava i položaja činovnika kako je to urađeno u Sretenjskom ustavu vodilo j e jačanju birokratije, koja će se posebno razviti u kasnije uspostavljenom ustavobraniteljskom sistemu. To su zapazili svi istoričari koji su proučavali taj period razvoja Srbije. U skladu sa tim je i Svetozar Marković pisao: “Borba za ustav u Srbiji iznela je na vidik jednu novu partiju, koja se u Srbiji obrazovala u tečaju 20 godina, kako je počela da se obrazuje nova srpska država. Ta je partija srpska birokracija“. Pritom, Svetozar Marković ukazuje da su glavnu ulogu u donošenju Sretenjskog ustava „igrali činovnici“. To su bili ili došljaci iz Austrije koji su hteli da „civiliziraju“, „varvarsku“ Srbiju, „ili su bili sluge i ortaci kneza Miloša koji nisu imali nikakve zasluge za narod već su se podigli na visoka mesta i obogatili se jedino pomoću njegovom».

* * * * * * * * * * * *

Knez se zaklinjao da će se držati ustava u celosti

SUDSKA FUNKCIJA po Sretenjskom ustavu vrši se na načelu samostalnosti i nezavisnosti.

To znači da se ona poverava posebnim državnim organima - sudovima koji su jedini nosioci samo te funkcije. U tom smislu Ustav kaže „sudija ne zavisi u izricanju svoje presude ni odkoga u Serbiji, do od zakonika Serpskog: nikakva, ni veća nimanja vlast u Serbiji neima prava odvratiti ga od toga, ili zapovedati mu, da drugčije sudi, nego što mu zakoni predpisuju“. Ustavom su bili predviđeni trostepeni sudovi i Sovjet, odnosno jedno njegovo odeljenje kao trećestepena i poslednja sudska instanca. U prvom stepenu sudsku funkciju vrše okružni sudovi, Veliki sud u drugom stepenu, kao apelacija, dok u trećem i poslednjem stepenu ona pripada Sovjetu. Utvrđujući na taj način vršenje sudske funkcije, a posebno načela sudijske nezavisnosti, Sretenjski ustav se indirektno dotakao načela ustavnosti i zakonitosti. U članovima 44-48 Sretenjski ustav neposredno govori o ustavnosti i zakonitosti. Elemente obaveznosti u pridržavanju ustava i zakona Ustav od 1835. godine predviđa već u zakletvi koju pre preuzimanja dužnosti polažu najviši državni činovnici. Tako se knez u svojoj zakletvi obavezuje „da ću se Ustava Knjaževstva Serbije držati tačpo i sovjestno u cjelosti i da ću svakog pridržavati, da takođe u cjelosti drži“. Svaki državni savetnik se u zakletvi zaklinje da će, pored ostalog, „nabljudavati i u cjelosti držati Ustav državni“, dok se činovnici zaklinju da će „Ustav knjaževstva Serbije tačno nabljudavati“.

**Vuk Karadžić u vreme donošenja Sretenjskog ustava**

Sretenjski ustav ne predviđa poseban organ za zaštitu ustavnosti i zakonitosti nego tu zaštitu poverava organu koji je već konstituisan, ali za vršenje zakonodavne i izvršne vlasti - Državnom savetu. Tako se kaže da „Državni sovjet čuva, da nikakav Srbin, kog mu ‹drago čina, ne poveredi i ne naruši ustava Knjaževstva Serbije“. Dalje, „Državni sovjetustrojava zakonom sve ostale srpske vlasti, i propisuje im zakonom pravila po kojima im valja se vladati i motriti da koja od njih ne prekorači predpisani im granica“.

TA ZAŠTITA, pre svega je deklarativna s obzirom na to da nije dalje razrađena i precizirana. Ustav nikada ne kaže koje su to sankcije za njihovu povredu, odnosno koji je to postupak po kome Državni savet može da čuva i štiti Ustav. Ali, ne može se poreći da su citirane odredbe prožete pravnom svešću o vrhovništvu ustava a potom i zakona i ubeđenja da se to vrhovništvo ustava mora na neki način i pravno sankcionisati.

Treći ustavni činilac po Ustavu od 1835. bila je Narodna skupština, kojoj je posvećena posebna glava. Unošenje odredbi o Narodnoj skupštini predstavljalo je značajan napredak u odnosu na pređašnje stanje, jer kako kaže prof. Jovičić, to je bio prvi put da se u jednom dokumentu detaljnije određuje položaj skupštine i njena ovlašćenja. U ranijim ustavnim aktima i ustavnim predlozima skupština ili nije bila predviđena kao organ vlasti, ili se samo uzgredno pominje kao telo koje bi bilo u funkciji vlasti kneza ili Sovjeta.

Narodna skupština po Sretenjskom ustavu nije dobila značajnije mesto kao organ vlasti, odnosno nije imala ono mesto i ulogu u sistemu vlasti koji je imala u drugim zemljama Evrope toga doba. Tim pre, što nije imala zakonodavnih ovlašćenja niti je bila organ pred kojim je izvršna vlast, makar u najmanjoj meri odgovarala. Sastojala se od 100 „najodabranijih, najrazumnijih, najpoštenijih i povjerenije narodno u najvećem stepenu zaslužujući deputati iz sviju okruga i svega knjaževstva Serbije“. Kada je u pitanju način na koji se ovi deputati biraju i koliko će im mandat trajati Ustav upućuje na poseban zakon koji treba to da reguliše. Skupština se saziva i raspušta kneževim ukazom. Zaseda obavezno jedanput godišnje o Đurđevdanu, a po potrebi i više puta u toku godine.

* * * * * * * * * * * *

Ograničenje vladaoca u korist i u interesu naroda

MEĐU OVLAŠĆENjIMA Skupštine treba istaći njeno učešće u donošnju zakona i menjanju Ustava. Već je rečeno da su zakonodavnom vlašću raspolagali samo knez i Državni savet pa je u skladu sa tim Narodnoj skupštini dato samo pravo da da „odobrenije“ za donošenje „zakona o raspolaganju danka na narod“. To je klasično budžetsko pravo kojim je raspolagala Skupština i ono se sastojalo u sledećem. Nikakav zakon o raspodeli danka (poreza) na narod, u toku jedne godine, ne može se izdati bez odobrenja Narodne skupštine. Samo Narodnoj skupštini pripada pravo da raspoređuje i udara danak. Svaki danak određuje se samo za godinu dana. Uprava državnih finansija bila je dužna podneti Narodnoj skupštini račun o rashodima i prihodima, odnosno završni račun. Zaduživanje države ne može se izvršiti bez odobrenja Narodne skupštine.

**Sretenjski ustav je proglašen 2.februara 1835. po starom kalendaru**

Narodna skupština je pored toga raspolagala pravom i mogućnošću davanja inicijative za donošenje i menjanje pojedinih zakona, odnosno njoj je ustavno dato pravo da podnosi predstavke i molbe da se izvesni zakoni donesu, da se žali knezu na Državni savet ako se on ne bi držao Ustava. Dakle, to nije bila prava zakonodavna inicijativa, jer je ona pripadala knezu, Državnom savetu i pojedinim popečateljima. Narodna skupština je samo mogla „moliti“ kneza i Državni savet da donesu određeni zakon ali bez njihove obaveze da taj zahtev uvaže. Međutim, kroz budžetsko pravo Narodna skupština je mogla naterati Državni savet da vodi računa o njenim zahtevima pa čak i da ih ispunjava.

Narodna skupština je bila obavezni učesnik u menjanju Ustava. Odluku o promeni Ustava morali su doneti knez, Državni savet i Narodna skupština. Vez obzira na nedovoljnu preciznost tih odredbi Sretenjskog ustava koje regulišu ovu materiju, mora se naglasiti da do promene Ustava nije moglo doći bez saglasnosti Skupštine čime se hteo naglasiti njen značaj.

**Svetozar Marković je pisao da je ustav iznedrio novu partiju - srpsku birokratiju**

Narodnoj skupštini je bilo priznato pravo da odlučuje zajedno sa Državnim savetom u odlukama oko naimenovanja prestolonaslednika od strane kneza koji ne bi imao poroda, kao i izboru novog, ako u slučaju smrti kneza ne bi bilo prestolonaslednika.

IZ POMENUTIH ustavnih odredbi o položaju Skupštine može se zaključiti da Narodna skupština ustanovljena Sretenjskim ustavom kao organ koji je trebao da bude organičenje vladaočeve vlasti u korist i u interesu naroda, po obimu prava koja joj je Ustav dao nije mogla obaviti tu svoju funkciju. Raspolažući relativno skromnim ovlašćenjima ona nije mogla biti pravi parlamenat kakav je postojao u drugim zapadnoevropskim zemljama.

Razloge za to treba tražiti u postojećem odnosu snaga u zemlji u kojem su: nasledni knez i starešinski savet bili u Srbiji toga doba pravi centri moći kojima je Narodna skupština mogla da pruži samo formalno pokriće za pozivanje na saglasnost „narodnu“. U to vreme, i u novim uslovima, Narodna skupština je mogla narodu koji je gubio svoja samoupravna prava u nahijama i knežini, jer ih je preuzimao knez sa svojim činovničkim aparatom, da kompenzuje izgubljena prava jednim oblikom samoupravne kontrole vrhovne vlasti što se u stvarnosti tadašnje Srbije nije dogodilo. Kako je pisao Vuk, knez Miloš je uvek umeo od narodnih skupština, u svakoj pojedinačnoj situaciji, da dobije pisane potvrde svojih političkih planova i želja. Stoga, kaže Vuk: „Sve najznatnije skupštine za Miloševa vladanja sastavljene su samo za to, da se on u činu i Gospodstvu svome potvrdi u utvrdi.

**Milovan Đ. Milovanović je delatnost Narodne skupštine video kao prepepreku kneževoj samovolji**

Pred svaku je skupštinu Miloš najpre pripravio sve ono, što hoće da mu se na Skupštini izabere i potvrdi, pa kad se Skupština sastane, on samo pošlje među tobožnje narodne deputirce koga od svojih savetnika i pisara, te kažu, šta gospodar hoće, i odma napišu i pošto on odobri potpišu“? Prema tome, mesto i uloga Narodne skupštine u Sretenjskom ustavu određena je nastojanjem kneza Miloša da u borbi za očuvanje svoje vrhovne vlasti zadobije povoljne pozicije u suzbijanju opozicije koja se počela javljati u Državnom savetu i u liku nekih istaknutih starešina. Sudeći po tome mora se prihvatiti zaključak da Srbija po Sretenjskom ustavu nije bila parlamentarna država.

* * * * * * * * * * * *

Raskid sa periodom bezakonja i uspostavljanje pravne države

ORGANIZACIJA VLASTI, međutim, onako kako je data u Ustavu od 1835. godine, pokazivala je izvesna svojstva iz kojih se mogao razviti parlamentarni sistem. No, postoji i suprotno mišljenje. Tako na primer Milovan Đ. Milovanović piše:

„Narodna skupština ... pored sve ograničenosti delokruga i nadležnosti, bila je središte nove državne organizacije. Ona je jednovremeno imala zadatak da posluži kao potpora Savetu protivu svakoga pokušaja samovolje kneževe i kao potpora knezu protiv savetskih pokušaja da vlast uzurpira u svoje ruke i da birokratsko oligarhijske interese stavi izvan i više interesa državnih“.

**Obnarodovanje ustava: Naslovna strana „Novina serpskih“**

Pored toga, isti pisac smatra da su „aktivna finansijska prava Narodne skupštine bila prava polazne tačke sa koje bi se Srbija, pri pravilnom funkcionisanju svojih ustavnih ustanova, u kratkom vremenu morala postupno razviti u predstavničku parlamentarnu državu u pravom smislu reči.“ Takva ocena uloge Narodne skupštine kao centralnog organa državne organizacije, svakako su preterane i nemaju svoje uporište u tekstu Ustava. Zato možemo zaključiti da se Srbija po Sretenjskom ustavu ne može odrediti kao ustavna parlamentarna demokratija nego, jednostavno, kao ustavna monarhija.

Sretenjski ustav je značio raskid sa periodom bezakonja i uspostavljanje u Srbiji, može se reći, ne samo ustavne nego i pravne države. On je kao ustavnopravno uobličenje života srpskog društva onog vremena značio ograničenje i racionalizaciju državne vlasti ali i garanciju uspostavljenih prava i sloboda što je trebalo da bude prelaz na pravnu državu.

Dokaze za to treba tražiti i u onoj grupi ustavnih odredbi koje se odnose na proklamaciju i garantovanje osnovnih ljudskih sloboda i prava. Poput francuskog Ustava iz 1791. koji nabraja niz prirodnih i građanskih prava (droits naturels et civils), dati u Deklaraciji prava čoveka i građanina od 1789. godine, kao prava garantovanih ustavom, tako se i u Sretenjskom ustavu utvrđuju opštenarodna prava Srbina.

SRETENjSKI USTAV je u skladu sa tadašnjim tokovima demokratske ustavnosti izložio i garantovao prava i slobodu građana u glavi XI Ustava, koja nosi naslov «Obštenarodna prava Srbina”. Skala sloboda i prava datih u toj glavi dosta je jednostrana s obzirom na to da sadrži samo lične slobode i prava, a ne i političke, što je inače bilo u skladu s utvrđenim sistemom vlasti koji nije zasnovan na narodnoj suverenosti. Očigledno je da bi proklamovanje narodne suverenosti u tadašnjoj vazalnoj Srbiji, kojom je apsolutno vladao knez Miloš, predstavljalo takav radikalan korak na koji se tvorac Sretenjskog ustava nije mogao odlučiti. Sretenjskim ustavom nisu bila utvrđena ni mnoga druga politička prava, koja su već tada bila tekovine savremene ustavnosti. To se, pre svega, odnosi na osnovno političko pravo, biračko pravo, zatim slobodu štampe, slobodu izražavanja, mišljenja, pravo na slobodno okupljanje i udruživanje i sl. Odgovor na pitanje zašto nema ovih prava i sloboda u Sretenjskom ustavu nije baš jednostavan. Možda je najbliže istini shvatanje po kome su ova prava „ smatrana drugostepenim po značaju u odnosu na proklamovanje ličnih prava, shodno devizi `primum vivere deinde philosophari`, ili je bilo nama nepoznatih otpora unošenju u ustav i ovih prava“. Međutim, može se reći da je i onim odredbama koje je sadržavao, a koje su se odnosile na lične slobode i prava, Sretenjski ustav najavio stupanje Srbije na put građanskog konstitucionalizma. U tom smislu upravo su odredbe o slobodama i pravima građana, po mnogim autorima, bile neposredni povod brzog kraja ovog Ustava.

* * * * * * * * * * * *

Svaki Srbin imao je pravo da po svojoj volji bira način života

NEPRIKOSNOVENOST SLOBODE LIČNOSTI

CENEĆI prema naslovu glave «Obštenarodna prava Srbina” Sretenjskog ustava u kojoj je izložena skala ljudskih sloboda i prava može se zaključiti da su te slobode i prava važili samo za srpske državljane. Kada je u pitanju sadržina glave o ljudskim slobodama i pravima treba razlikovati dve grupe prava. Prvo, ona prava koja su preuzeta iz drugih ustavnih dokumenata i koja kao takva predstavljaju standarde u ustavnom regulisanju toga vremena, i drugo, ona prava i slobode koje su isključivo odraz osobenosti i stepena razvitka Srbije toga doba. U prvoj grupi prava može se uočiti izvesno ugledanje na druge ustave. To se odnosi na onu grupu prava koja se, u uobičajenom klasifikovanju prava po sličnosti, nazivaju ličnim pravima. Tu se misli na neprikosnovenost ličnosti, zabranu nezakonitog lišenja slobode, pravo na zakonito suđenje, sloboda veroispovesti, sloboda kretanja i nastanjivanja, pravo na izbor zanimanja, nepovredivost svojine, sloboda od kuluka i pravo na žalbu. Posebno su interesantne odredbe koje govore o pravu lica lišenog slobode da ne može više od tri dana biti zatvoreno, a da mu se ne javi krivica za koju je zatvoreno, i da se uzme na ispit. Zaštitu neprikosnovenosti slobode ličnosti upotpunjuje i načelo zakonitosti u postupku izricanja kazni i princip non bis in idem.

Načelo jednakosti uvedeno Sretenjskim ustavom značilo je ukidanje institucije ropstva.

U Ustavu je sadržana i njegova izričita zabrana s jedne strane, propisivanjem da stupanjem na teritoriju Srbije rob postaje slobodan, a s druge strane odredbom «da je Srbinu roba slobodno kupiti ali ne i prodati”. Načelo jednakosti se izražava i kroz pravo svakog čoveka na jednaki pristup javnim funkcijama. Pri jednakoj sposobnosti Srbin je pretpostavljen strancu.

KAO SASTAVNI deo opšte slobode ličnosti može se smatrati pravo koje Sretenjski ustav utvrđuje formulacijom «da svaki Srbin ima pravo birati način življenja svoj po svojoj volji, samo koji nije na opštenarodnu štetu”. Takvom proklamacijom slobode ličnosti Sretenjski ustav pokazuje sličnost sa ustavnim poveljama Francuske iz 1814. i 1830. godine, i Ustava Belgije od 1831. godine. Druga sličnost sastoji se u proklamovanju neprikosnovenosti privatne svojine. Kao svi ustavi toga doba i Sretenjski ustav utvrđuje neprikosnovenost privatne svojine kada kaže: «da je imanje svakog Srbina neprikosnoveno”, a napad od bilo koga na tuđe dobro i imanje proglašava narušavanjem narodne bezbednosti. Međutim, u glavi o ljudskim slobodama i pravima, kao sredstvo ograničenja prava svojine predviđa se mogućnost eksproprijacije na sledeći način: “no, u slučaju, ako bi Praviteljstvo srbsko potrebovalo imanje čije na opštenarodnu polzu, to ima pravo upotrebiti Ga na takovu, no počem dade imaocu naknadu za njega, pošto vještaci precjene.”

Od ličnih prava Ustav još garantuje slobodu naseljavanja «sa pokretnim svojim imanjem”, odnosno “slobodu iseljavanja u druge predjele turskog carstva a i u strane zemlje”.

* * * * * * * * * * * *

Strah velikih sila od Francuskog rasada u Srpskoj šumi

SRETENjSKI USTAV sadrži i grupu prava čije unošenje u tekst Ustava predstavlja izraz specifičnih uslova i potreba tadašnjeg srpskog društva. Stalna borba protiv samovlašća kneza Miloša, za kojeg je Vuk rekao „da je neograničeni Gospodar od života, od imanja, od življenja i od česti sviju ljudi koji u Srbiji pod njegovom vladom žive“, imala je za rezultat unošenje u Ustav odredbi o zabrani kuluka, o slobodi raspolaganja zemljom, zabrani zagrađivanja seoskih šuma i avlija kao „opštenarodnog dobra“, o pravu svih da ih uživaju, i sl. Unošenje ovih odredbi orginalnih po karakteru, potvrda su realnosti Sretenjskog ustava, odnosno njegove utemeljenosti u srpskoj stvarnosti toga doba. Posebno je karakteristična odredba kojom se utvrđuje sloboda od kuluka, koja glasi:

**Autor Sretenjskog ustava Dimitrije Davidović bio je proglašen za glavnog krivca**

„Srbin nije dužan nikakvomu činovniku kulučiti kromje. Praviteljstvu pri građenju zdanija, potrebni za obštenarodnu polzu, no u tom slučaju platiće mu Praviteljstvo pristojnu nadnicu“? Pored toga, utvrđuje se i pravo na žalbu formulacijom: „Srbin ima pravo, tužiti se Višoj vlasti, kad bi mu se niže zatezale, izdati rešenija u djelima njegovim“.

Ustav formuliše i dve dužnosti: dužnost plaćanja poreza i dužnost odbrane „otečestva“.

Navedena skala ljudskih sloboda i prava tekovina je najvećim delom engleske ustavnosti, jednim delom i francuske ali ona sadrži, kako smo već videli, i neke posebne slobode i prava karak-teristične za tadašnju Srbiju.

Kada je reč o suspendovanju Sretenjskog ustava, opšte je usvojeno stanovište da je uzrok obustavljanju, a zatim i konačnom napuštanju tog ustava bilo odlučno protivljenje velikih sila, što je knez Miloš jedva dočekao. Dve forme Sretenjskog ustava naišle su na otpor kod velikih sila. S jedne strane, to je bilo njegovo domaće poreklo, s druge strane, njegov spoljašnji oblik uzet od „francuskih konstitucija“. Turska, Rusija i Austrija bile su protivne da Srbija, kako kaže profesor M. Jovičić “buntovna i neposlušna” donese ustav i to bez njihovog pitanja i blagoslova. One nisu Srbiji osporavale pravo donošenja ustava sa formalne strane nego su zazirale od unošenja, kako smo ranije rekli „francuskog rasada u turskoj šumi“, ali i od širenja ideje ustavnosti u svojim carevinama. Njima je najviše smetao onaj deo Sretenjskog ustava koji se odnosio na proklamovane slobode i prava i njihovo garantovanje jer je to ugrožavalo temelje njihovog poretka. Takođe, kada je u pitanju organizacija vlasti, onako kako je dato u Ustavu, velike sile nisu bile protivne uvođenju Državnog saveta, ali su bile izričito protiv davanja Narodnoj skupštini, kao predstavničkom telu izabranom „voljom naroda“, većih ovlašćenja. Zato je njihova kritika Sretenjskog ustava bila usmerena i prema tom organu.

**Knez Miloš je bio eograničeni godpodar života**

ŠEST NEDELjA posle svog proglašenja suspendovan je Sretenjski ustav. Knezu Milošu, koji je uvođenjem Državnog saveta takođe bio nezadovoljan Sretenjskim ustavom, negativan stav velikih sila dobro je došao da Ustav, već u martu mesecu, kada je čuo za protivljenje Carigrada, stavi van snage. Tako je od Sretenjskog ustava ostao: „naziv Državni savet i danak od šest talira koji je uveden Sretenjskom skupštinom umesto desetka radi pravilnijeg finansiranja po novom Ustavu“?

Glavni autor Sretenjskog ustava Dimitrije Davidović bio je udaljen sa svojih tadašnjih dužnosti i proglašen za glavnog krivca. Velike sile su uspele da Sretenjski ustav stave van snage, ali nisu uspele da spreče dalju borbu Srbije za ustavnost i da mnoga rešenja zasnovana na Sretenjskom ustavu budu kasnije prihvaćena u Srbiji u drugim ustavnim dokumenta. Stoga je bio u pravu Stojan Novaković kada je istakao da je Sretenjski ustav «donekle... bio poslednji talasić koji je Evropom provejavao od 1830. godine» od koga su strahovale i Turska i Rusija i Austrija da možda baš iz Srbije ne potekne varnica koja će napraviti požar i uzbuniti Evropu.

Prema tome, iako ovaj Ustav nije poslužio, zbog svog kratkog veka, kao osnov za zavođenje ustavne vladavine u Srbiji, on je sigurno doprineo stvaranju pravne svesti o ustavu kao značajnom instrumentu u izgrađivanju razumnog pozitivno-pravnog poretka suprotnog monopolizmu vlasti i institucionalizovanju njenog ograničenja.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

TRAMPA PITALI DA LI JE PUTIN DIKTATOR: Američki predsednik iznenadio odgovorom

Svet

0 12

TRAMPA PITALI DA LI JE PUTIN DIKTATOR: Američki predsednik iznenadio odgovorom

NOVINARI su Trampa pitali hoće li ruskog predsednika Vladimira Putina označiti kao „diktatora“, s obzirom na to da je prethodno tim rečima opisao ukrajinskog predsednika Volodimira Zelenskog.

24. 02. 2025. u 19:45