BOMBAMA NA SRBIJU ZARAD SPASAVANJA BUDUĆNOSTI NATO: Vojna koalicija 19 zemalja, pre 26 godina, izvela oružani napad na našu zemlju u

SIRENE su se oglasile, a Prokuplje, Kraljevo, Beograd, Novi Sad, Priština, Sombor, Pančevo i mnogi drugi gradovi naše zemlje zadrhtali pod udarima bombi.

Foto S. Pikula

 Te noći, 24. marta 1999, u 19.45, prekinuta je tišina. Počela je vojna operacija NATO, koja će trajati 78 dana i ostaviti za sobom ruševine, ugašene živote i neizbrisive ožiljke. Ratu na kraju 20. veka i to u Evropi malo se ko nadao. Ali, 19 velikih sila sveta napalo je Saveznu Republiku Jugoslaviju.

Sećanja na te trenutke i dalje su živa - u domovima onih koji su tada izgubili voljene, roditelja koji su decu sklanjali u podrume, u zvuku aviona koji i danas kod mnogih izaziva nemir. To nije bila samo vojna intervencija, to je bio trenutak u kojem se jedna zemlja našla na ivici opstanka, dok su ljudi između granata i neizvesnosti pokušavali da sačuvaju dostojanstvo i goli život.

Tokom vazdušne agresije NATO je upotrebio ogromnu vojnu silu, vidljive i nevidljive avione, brodove i podmornice. Iz njih je na naše gradove i sela izručeno toliko eksploziva, da je to ravno eksploziji nekoliko atomskih bombi koje su bačene na Hirošimu. Prema podacima Ministarstva odbrane Srbije, ubijeno je 2.500 ljudi, među njima 89 dece i 1.031 pripadnik vojske i policije. Isti izvor navodi da je ranjeno oko 6.000 ljudi, od toga 2.700 dece, kao i 5.173 vojnika i policajaca, dok se 25 osoba i danas vodi kao nestalo.

Foto I. Marinković

Šta je bio stvarni cilj rata iza retorike političara i medija? Reči glavnog aktera agresije na SR Jugoslaviju, tada glavnokomandujućeg NATO generala Veslija Klarka na to jasno ukazuju: "Milošević, govoreći otvoreno, nikad nije stvarno shvatio da ovaj rat nije striktno bio vezan za Kosovo. To, konačno, nije bio ni konflikt zbog etničkog čišćenja. To je bila bitka za budućnost NATO, bitka za kredibilitet SAD kao sile u međunarodnim odnosima". 

Džon Noris, šef za veze pomoćnika državnog sekretara Stroba Talbota, navodi još neke od razloga: "To je bio otpor Jugoslavije širenju trendova političkih i ekonomskih reformi, a ne nevolje kosovskih Albanaca. To najbolje objašnjava rat NATO". Drugim rečima, zemlja se odupirala ekonomskom potčinjavanju i NATO pritisku i to je valjalo slomiti - ukazao je istoričar dr Mile Bjelajac, direktor Instituta za noviju istoriju Srbije.

FOTO:Lj.P.

Tokom 11 sedmica agresije bačeno je 22.000 tona projektila, među kojima 37.000 zabranjenih kasetnih bombi i onih punjenih obogaćenim uranijumom. Prema zvaničnim podacima, razoreno je oko 50 odsto proizvodnih kapaciteta Srbije i trećina elektroenergetskih postrojenja. Oštećeno je 14 aerodroma, 19 bolnica, 20 domova zdravlja, 18 dečjih vrtića, 69 škola, 176 spomenika kulture, 29 manastira, 35 crkava i 44 mosta. Razoreno je i uništeno 470 kilometara puteva, 595 kilometara pruga. Takođe, izvršen je i napad na teritoriju strane država - ambasadu Kine u Beogradu. Ratna šteta, prema nezvaničnim procenama, iznosi oko 100 milijardi dolara, a uništavanjem ekonomskih i proizvodnih kapaciteta više od 600.000 osoba ostalo je bez posla, a 2,5 miliona bez materijalne egzistencije.

- Napad Alijanse je zločin i tada je umrlo međunarodno pravo - naveo je istoričar Predrag Marković. - Tada je jedna velika sila odlučila da ona ima pravo da odlučuje ko će da bude bombardovan, a ko će da bude nagrađen. Bombardovanje je počelo bez odobranja Saveta bezbednosti UN i bez pravih razloga.

Formalno, naredbu za bombardovanje bez odobrenja Saveta bezbednosti UN, što je bio presedan, tadašnjem komandantu savezničkih snaga Vesliju Klarku izdao je Havijer Solana, generalni sekretar NATO. Zbog veta koje su Kina i Rusija stavile u Savetu bezbednosti, države članice NATO odlučile su da napadnu SRJ bez odobrenja, čak i svojih parlamenata. Nekoliko godina kasnije Klark je u memoarima "Moderno ratovanje" otkrio da je planiranje vazdušne operacije protiv SRJ uveliko bilo u toku sredinom juna 1998, te da je završeno krajem avgusta te godine. Žurio je Klark prve noći da se pohvali Solani kako je neuporedivo nadmoćnija avijacija uspela da obori poluispravni srpski "mig-29" koji se kao kamikaza ustremio ka neprijatlju.

FOTO: Arhiva novosti

- Očekivao sam da će Solana podeliti moj ponos, ali on mi je rekao da to nije dobro - napisao je Klark. - On je smatrao da će borbe potrajati ukoliko Srbi planiraju da nam uzvrate, dok sam ja mislio da što se žešće Srbi budu borili, brže će biti gotovo. Solana je jasno video šta će biti dalje i da su Srbi nepredvidivi.

Tog 24. marta Klark je verovao proceni svog štaba da će Vojska Jugoslavije biti poražena za dva do šest dana, a da će desetog kapitulirati. Već sledećeg dana shvatio je da ispred sebe ima istrajnog protivnika. Presudni udarac NATO nije zadao nijednom tokom 78 dana agresije čije su najbrojnije žrtve bili civili.

Posle teških pregovora i pritisaka, bombardovanje je okončano potpisivanjem Vojno-tehničkog sporazuma u Kumanovu 9. juna 1999. Potpisani sporazum podrazumevao je povlačenje vojno-bezbednosnih snaga SRJ sa KiM, i uspostavljanje Unmika, misije Ujedinjenih nacija. Pošto je generalni sekretar NATO 10. juna 1999. izdao naredbu o prekidu bombardovanja, poslednji projektili pali su na području sela Kololeč, nedaleko od Kosovske Kamenice, u 13.30. Bio je to 79. dan agresije. Tog dana Savet bezbednosti UN usvojio je Rezoluciju 1244, u našu južnu pokrajinu je upućeno 37.200 vojnika u sastavu misije Kfora iz 36 zemalja, sa zadatkom da čuvaju mir, bezbednost, kao i da obezbede povratak izbeglih.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije