Dodatak Kultura

POGLED ISKOSA: Od maske do ličnosti

Дејан Ђорић

07. 08. 2024. u 07:00

NEDAVNO su završene dve izložbe slikara i profesora beogradskog Fakulteta likovnih umetnosti u penziji Gordana Nikolića (Deževa kod Novog Pazara, 1951). Prvo je otvorena veća u Galeriji SKC a zatim manja u Galeriji Dar Mar.

Povod za ovaj tekst može da bude i objavljena obimna monografija na 380 strana, izdavači su i organizatori izložbi, beogradske privatne Galerije ARTE i Dar Mar. Galeristi su angažovali odlične tekstopisce, istoričare umetnosti - Bojanu Burić, prof. Ješu Denegrija, prof. Ljubomira Gligorijevića, Ljiljanu Slijepčević, Oliveru Janković i Ivanu Benović, saradnicu Galerije ARTE, jednu od najboljih mlađih istoričarki umetnosti. Obično se ovakve monografije ma koliko bile kvalitetne upropaste sa nizom privatnih fotografija u biografskom delu. Nikolić je i tu imao meru i ceo projekat predstavljanja njegovog opusa ima visok nivo, nimalo lokalan. Kao profesor ovaj slikar je bio među najboljima, to svedoče studenti, nije nastojao da slede njegov likovni svet već ih je podržavao u sopstvenim nastojanjima.

Pisac ovog teksta poznaje Gordana Nikolića još iz vremena oko 1979. godine, kada je bio student beogradske Likovne akademije. Niko od tekstopisaca monografije ne zna da je ovaj moderni majstor, sada izraziti slikar apstrakcije, započeo kao sjajni crtač fantastike.

To znanje o figuralici, stečeni umetnički kapital, postalo je osnova njegovih budućih istraživanja. Okrenuvši se savremenijem izrazu, ovaj slikar je blizak u izvesnom smislu i novom ekspresionizmu u nekim radovima, ali na višem nivou likovne kulture od "novih divljih". Predstavljao je rok pevače ali ga nije zanimao nimalo portretski već energetski nivo - ako po bilo čemu rok muzika odskače od klasične i džeza, to je u buđenju osećanja kod publike, najčešće euforije i transa. Zato su likovi pop i rok zvezda razvučeni dijagonalno po kompoziciji, kao vidovi jednog stanja duha a ne realnih prikaza.

Nikolić stvara u ciklusima, u serijama, u kojima do krajnosti ispituje mogućnosti tematike. On slika bebe, žene, devojčice koje jedu biskvite i maske kao najobimniji deo svog stvaralaštva. U svojoj savremenosti ne gubi vezu sa tradicijom, plava boja sa njegovih slika je ona sa Raspeća u Studenici, plava sakralnog kamena lapis lazulija, a naslikao je i Đurđeve stupove. Kada istražuje drevnu estetiku maske polazi i od japanske skulpture, u pozadini njegove bespredmetnosti uvek je ljudski lik, ne zna se gde prestaje maska a počinje ličnosno. Kao i Pikaso u najsmelijim svojim istraživanjima, naš slikar nikada ne odbacuje vezu sa realnošću. Lik je svedeno protumačen u osnovnim vizuelnim elementima dva oka (kao dve mrlje ili linije), usnama kao drugom horizontalom, ili naznakama lica u vidu forme slova T koju tvore obrve, oči i nos. Dalje je sve samo vid slobode i najčistije likovnosti; pozadine na slikama iz ciklusa "Maske" najpoetičnije su moguće lirske apstrakcije.