Dodatak Kultura

SUDBINA KRALJA MILANA

OBRENOVIĆI su vladali Srbijom ukupno sedamdeset i dve godine. Knez Miloš i njegovi direktni naslednici održali su se ukupno trideset i sedam godina na prestolu.

СУДБИНА КРАЉА МИЛАНА

F. Nadar, Milan Obrenović, Vojni muzej

Od 1868. do 1903. vladali su potomci Jevrema Obrenovića, najmlađeg brata kneza Miloša, ukupno trideset i pet godina. Prvi su nosili samo titulu kneza, dok su drugi dvadeset i jednu godinu imali kraljevsko zvanje (1882-1903).

Nestabilnost srpskog prestola bila je takva da su se svi koji bi se na njemu našli, shodno svojim sposobnostima, vodili konstantnu borbu za opstanak i održanje na njemu. U slučaju Milana Obrenovića (1854-1901) ta borba je bila posebno oštra. Posle Miloša Velikog, jedini je vladar moderne Srbije koji je uspeo da se održi na prestolu dvadeset godina. U Srbiju je došao kao četrnaestogodišnjak, nakon stravičnog ubistva njegovog strica kneza Mihaila (1868). Do tada je vaspitavan u Parizu kao naslednik prestola, koji mu je pripadao po zakonu iz 1859. godine, u slučaju da knez Mihailo ne ostavi muško potomstvo iz zakonitog braka.

Od samog dolaska vladao je veliki otpor u zemlji prema njemu, kao prema "strancu", detetu koje niko u zemlji ne poznaje. Kao neželjeni vladar preživeo je mnoge zavere i pokušaje državnih prevrata, još dok je bio jako mlad. Sa dvadeset godina pomišljao je da napusti Srbiju. Pride je bio i vazalni knez, kojem su namesnici, iste godine po stupanju na presto, obezbedili sultanov berat o naslednosti prestola. Cela dinastija je tada počivala na njemu. Stvarne moći u vršenju vladarske vlasti nije imao sve do 1878. godine. Tada, u dva rata, kao vrhovni komandant vojske, uspeva da skrene pažnju na sebe, te da se stabilizuje na prestolu. U međuvremenu se oženio i dobio naslednika prestola (1876), potonjeg kralja Aleksandra Obrenovića.

U ratovima za oslobođenje i nezavisnost (1876-1878) Milan Obrenović lavovski se borio za svaki pedalj oslobođene zemlje i za državnu nezavisnost. Srbija, čiji je razvitak decenijama bio sputavan međusobnom borbom velikih sila, uz odricanje prava da učestvuje u rešavanju onih pitanja na Istoku koji su se ticali neposredno nje i srpskog naroda, napokon je prevazišla ta ograničenja. Ona je na Berlinskom kongresu uspela da dobije potvrdu svojih velikih žrtava, kompenzovanih kroz teritorijalno proširenje od skoro 11.000 kvadrata i priznanje državne nezavisnosti.

Odlukama u Berlinu Srbija je postala punopravan član međunarodne zajednice, tačnije subjekt međunarodnog prava. Taj događaj po svom značenju stoji uz rame sa dostignućima Srpske revolucije (1804-1835). Suverenog vladara uvećane i međunarodno priznate države, Milana Obrenovića, više nisu mogli da negiraju ni najveći oponenti.

Prvi suveren moderne Srbije je naglasio da ko je od nas preživeo krize i opasnosti kroz koje smo prošli, taj ima prava da živi u ponosnoj svesti da nije uzalud živeo, te da će svi koji su ostali na polju časti i slobode večno živeti u povesnici istočnog preporođenja. Taj pogled na značaj ovih ratova po Srbiju Milan Obrenović je utkao u svoje vladarske ambicije, kao težnju da očuva krvavo stečenu tekovinu i da budućem državnom razvitku da miran i postupni tok. Milan Obrenović je ovim značajnim događajem napokon postao knjaz naš, oličeni predstavnik srpskog naroda i nadao se da će ga sredina, koja je do tada na njega gledala sa nepoverenjem, napokon prihvatiti.

U drugoj deceniji svoje vladavanine (1878-1889), Milan Obrenović je morao proći kroz još dublje i teže krize, skopčane sa mnogim neodložnim procesima reformi na svim državnim poljima. Ja sam potpuno ubeđen da Srbiji ne ostaje ništa drugo nego postati modernom evropskom državom, ili izgubiti svaki raison d' tre svoga samostalnog opstanka, govorio je kralj Milan.

Ušavši sa velikim entuzijazmom u promene, u modernizaciju, čiji je drugi naziv tranzicija koja podrazumeva stalni sukob između sprovodioca reformi i onih na koje se one odnose, ovaj vladar je ostvario značajne i zapažene rezultate.

Oni se mere konkretnim uspesima države i naporima da izađe iz blokada i uslovljavanja od strane ondašnjih svetskih moćnika s jedne strane, te da utvrdi i proširi bazu, nosioce prosvetnog i civilizacijskog napretka unutar zemlje putem škola, Velike škole, Vojne akademije, Srpske kraljevske akademije, bogoslovija, biblioteka, muzeja i sličnih ustanova. Sumiranjem pokazatelja napretka, videće se najbolje koliko se istorija ogrešila o vladara koji je svoju državu uzdigao na rang kraljevine (1882) i uveo je u protokole, važeće etikecije ondašnjih evropskih država. Od jedne slabe vazalne kneževine Milan Obrenović je izrastao, skupa sa Srbijom, u suverena, priznatog i nezavisnog vladara, koji je opštio neposredno sa svim krunisanim glavama ondašnjeg sveta, sa predsednicima republika, potpisivao sa njima ugovore, bivao priman sa najvišim kraljevskim počastima. Time se i srpski narod upisao na listu slobodnih i priznatih evropskih naroda.

Iako su dve modernizacije bile neusklađene, institucionalna i politička su prednjačile nad društvenom i privrednom, to ne menja činjenicu da je Srbija davala moralne snage i dovoljno uslova za razvitak pojedinca i društva u celini. Klima u trodecenijskom miru omogućila je novi polet mladom društvu koje je tek trebalo da se obrazuje, razvija i napreduje. Milan Obrenović je finansijski i moralno pomagao nastanak civilnog, građanskog društva, kroz snaženja raznih vidova njegovog organizovanja. Žensko društvo, Društvo Crvenog krsta, Pevačko društvo, Društvo za gimnastiku i borenje, Društvo Svetog Save, Učiteljsko društvo, Društvo kneginje Ljubice, Oficirsko društvo, Srpska kraljevska akademija i tako redom, samo su neka od onih koja su uzdizala i negovala najviše građanske vrednosti u mladom srpskom društvu, koje je tek trebalo oplemeniti duhom zajedništva i saosećanja na svim javnim poljima delovanja. Za njegove vladavine, tog despota i autokrate kako neupućeni tvrde, nikle su prve političke partije, samo koju godinu kasnije od kada su se one, u modernom vidu, pojavile u Velikoj Britaniji.

Da pomenemo i školovanje ženske dece koje u Srbiji postaje obavezno od 1881. godine, a dve godine kasnije uvodi se i obavezni vojni rok. Brojna strukovna, politička, kulturna i umetnička udruženja imala su zaštitnika i pokrovitelja u ovom vladaru. O njemu se više ne može suditi jedino na osnovu njegovih mana, već i na osnovu njegovih dela. Među njima posebno mesto zauzima kraljeva vizija o srpskoj državi na Jugu, na tom našem klasičnom Kosovu, koja je trebalo da postane predvodnica na Balkanu. Pod devizama Za Kralja, za Otadžbinu, za Maćedoniju i Srbija preča od svega, Milan Obrenović je proveo poslednje godine svog života kao armijski general, u službi svog naroda i kralja, ostavivši za sobom modernu srpsku vojsku kao svoje glavno životno delo. Upokojio se u Beču 11. februara 1901. godine, a večna kuća mu je u manastiru Krušedol, pored kneginje Ljubice. 

Preporučujemo

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
Tagovi

Drugi pišu

Pročitajte više

Komentari (0)

Ostavi komentar

Najnovije iz rubrike

Politika
Tenis
Fudbal
Sipaj 20 litara goriva i osvoji Mercedes u MOL Serbia nagradnoj igri

Sipaj 20 litara goriva i osvoji Mercedes u MOL Serbia nagradnoj igri