SAM U SVETU, SAM U POEZIJI: Sa Alekom Vukadinovićem otišao je i poslednji predstavnik simbolističkog toka srpskog stiha

Пише Радивоје Микић

05. 12. 2024. u 09:30

IAKO je prvu pesničku knjigu ("Prvi delirijum") objavio 1965. godine, zbog vrlo vidljivih tragova rane lektire u njoj, Alek Vukadinović je, u stvari, svoju pravu pesničku objavu imao 1969. godine, kada je tada vodeći i najuticajniji izdavač, beogradska "Prosveta", čitaocima ponudila knjigu "Kuća i gost", knjigu od koje započinje pesnička biografija Aleka Vukadinovića, knjigu u kojoj više nisu vidljive "godine učenja".

САМ У СВЕТУ, САМ У ПОЕЗИЈИ: Са Алеком Вукадиновићем отишао је и последњи представник симболистичког тока српског стиха

PESNIK Alek Vukadinović, Foto Željko Knežević

I iz ove činjenice je više nego vidljivo nešto što je karakterisalo književni život tokom šezdesetih godina prošlog veka - u više nego izraženom mnogoglasju, dominantan ton je pripadao onom poetičkom toku koji se, po osnovnim obeležjima, može označiti kao simbolistički. Samo što je tada na sceni bilo nekoliko modela simbolističkog pevanja.

Alek Vukadinović je, poštujući svoju "sklonost ka melodijskom načinu izražavanja", za koju kaže da ga je pratila od detinjstva, izabrao onaj oblik simbolističkog pesništva koji je jedan drugi pesnik, Ljubomir Simović, najbolje opisao u eseju "O jednoj grani srpskog simbolizma", ukazujući na to da, zbog dominacije zvukovno-melodijskog sloja u pesmi, "slušajući ove stihove mi možda malo razumemo ali mnogo čujemo... Mi samo čujemo žubor jezika na izvoru, ili satensko brujanje aliteracija. Istovremeno, ovaj muzikalan, magloviti i neuhvatljivi jezik mi čujemo kao izvorno naš".

A kad se pomene pesnički izraz u kome čitalac više čuje nego što razume, jasno je da i Alek Vukadinović pripada onoj struji srpskih pesnika na čijem čelu stoji Đorđe Marković Koder, prvi srpski pesnik koji je nastojao da, za pesničke potrebe, toliko preuredi srpski jezik da on postane, za najveći broj čitalaca, potpuno nerazumljiv. Da bi umanjio tu hermetičnost, Koder je pisao svoje "razjasnice", odnosno neku vrstu svog visoko individualnog pesničkog rečnika. Pišući mnogo posle Kodera, dolazeći posle pesnika kakvi su Momčilo Nastasijević i Desimir Blagojević, sa kojima ga mnogo toga povezuje, a najpre, na jednoj strani, privrženost onome što je Nastasijević zvao "maternja melodija", a, na drugoj strani bi bilo nastojanje da se pesma ostvari kao akt čiste imaginacije, jezičkog brujanja, Alek Vukadinović je i sam trpeo prigovore za hermetičnost. I, što je posebno važno, ti prigovori nisu dolazili od čitalaca, već od drugih pesnika. Dušan Radović je u jednoj raspravi o pitanju nejasnosti u poeziji kao ilustraciju koristio Vukadinovićeve stihove iz knjige "Daleki ukućani", a, po Vukadinovićevom svedočenju, i Branko Ćopić je, posle književne večeri u Ljuboviji, imajući na umu Vukadinovićevu pesmu "Kolovrat", govorio da ne bi trebalo, u takvim prilikama, čitati "nerazumljive pesme". Zašto je Alek Vukadinović bio "nerazumljiv" pesnik?

Kuća i gost

Usnula kuća i gost spava
Ništa je u snu ne preseca
Samo list rose list meseca
Blago je s vrha osvetljava

Iz vazduha kô iz rova

U noć zure blagi petli
Kuća sanja a gost svetli
U podsvesti ispod krova

To kuća u snu gosta spava
Ništa joj plamen ne preseca
Samo list rose list meseca
Osvetljava je osvetljava

Alek Vukadinović

Nema sumnje da je, kao i kod Branka Miljkovića, rodonačelnika novog smera srpskog simbolizma, i kod Vukadinovića reč o svesnom, programskom opredeljenju za izraz koji će biti nejasan. Ali za razliku od pesnika koji su naglasak stavljali na ono što Vukadinović naziva "kartezijanskom ontološkom tradicijom", on sam je bio čvrsto uveren da "slušaocu je dovoljno da uživa u čaroliji jedne pesme, u njenoj jezičkoj i zvučnoj magiji: on oseća da u njenoj 'nerazumljivosti' ima sistema, i da za smisao ima vremena, tj. da se on može i naknadno odgonetati". Ovo Vukadinovićevo poetičko načelo bi potpisao svaki simbolista, Malarme sigurno među prvima, jer je u njemu sadržano jezgro simbolističkog obrasca pevanja. A Aleku Vukadinoviću je bilo stalo do toga da u pesmi ostvari ono što je sam zvao "potpuno osamostaljeno jezikotvorno zdanje" i da tek potom dolazi "značenjska građevina". Koristeći u svojim pesmama jedan skup simbola (kuća, gost, lovac, plen, daljina, lampa, noć, strela, lasta, žiška, krila, kvadrat i sl.) i redukujući jezičku materiju do krajnjih granica (Vukadinovićeve pesme su, po pravilu, kratke, zasnovane na apstrahovanju, udaljavanju od svega što bi pripadalo nekom prepoznatljivom svetu realija), ovaj naš pesnik je dobro znao da će čitaocu morati da ponudi jedan širi asocijativno prizvani prostor "značenjskih građevina". A taj prostor Alek Vukadinović pronalazi u svetu basmi, bajanja, magijske upotrebe reči i jezika, tačnije rečeno, u mitološkoj sferi nacionalne kulture u kojoj važnu ulogu ima ne jezik kojim se prenose saopštenja već jezik kojim se sugeriše i nagoveštava, jezik kojim se konstituiše jedan svet nerazumljivih čudesa.

Koju god od amblematskih pesama Aleka Vukadinovića da uzmemo, a to su, primera radi, pesme "Kuća i gost", "Ponoćna čarovanja", "Biljna čaranja", "Ukršteni znaci", "Kuća nemoguća", "Slovo Grigorija Dijaka", "Ruža jezika", videćemo neke od onih osobina lirskog koje je Emil Štajger uzimao za osnovne odlike ovog književnog roda. Uvek se čuvajući da bilo šta predstavi i dočara u ma kom obliku mimetičke konkretnosti, Alek Vukadinović je uvek nastojao da u jeziku dođe do onoga što je osnovno i prvobitno, da bude svedok trenutka u kome sam jezik potvrđuje svoju moć da nešto kaže o onome što se događa u trenutku "Sušt kad večne zrake pušta", kad se odvija, kako bi Momčilo Nastasijević rekao "neko bivanje u stvarima samim", bivanje koje je uslov da sve bude u znaku nesaznatljivosti, udaljavanja od konačnog oblika: "Trepti traje / Bože šta je - / Niti druga ni ista je". A kad uzmemo u obzir da je predmet o kome Vukadinović peva "Ruža jezika", odnosno sama mogućnost da se rečima nešto stvori i da to što je stvoreno bude daleko od svih efemernih oblika postojanja, mi jasno vidimo ono što je osnovna težnja ovog pesnika - ne zadovoljavati se prostom reprodukcijom, uvek biti onaj ko stvara, ko u jeziku nalazi mogućnost za dvostruko aktiviranje. Aktiviranje neke melodije koja je "izvorno naša" i aktiviranje onog oblika tumačenja sveta koji je položen u najdrevnije slojeve naše kulture i tako spaja "drevnu, arhaičnu imaginaciju i simbolističko iskustvo".

U svim svojim knjigama Alek Vukadinović pesme povezuje u cikluse, u obuhvatnije celine i tako, poput Vaska Pope, i on, od kratkih lirskih oblika, ide ka nekom obuhvatnijem obliku, ka nekoj vrsti epa u čijem je središtu ono što sam pesnik naziva traganjem za "matricama nekog praiskonskog postojanja, arhajske duše sveta". Da je uistinu tako pokazuje i jedna od retkih Vukadinovićevih pesama u kojima srećemo vrlo precizno datiranje i trenutka kad je nastala pesma i gotovo veristički prikaz okolnosti koje su izazvale nastanak te pesme. To je pesma "Zimsko jutro, 24. januar 1987". A u toj pesmi sasvim konkretno dočarani trenutak ne ostaje u ravni lirske deskripcije (a u toj ravni pesinikovom oku se ukazuju pahulje koje su gotovo crne boje), već se ono što se odvija pred pesnikovim okom prenosi u jedan širi kontekst i povezuje sa slikama apokalipse, slikama sveopšteg potonuća, kao u pesmi "Jutarnja idila" Vladislava Petkovića Disa. Ali dok Dis hoće, tipično u maniru modernih vremena, da objavi jedan novi oblik lepote, lepote koja se, paradoksalno, rađa iz onoga što je strašno, Alek Vukadinović ide u drugom pravcu, on nastoji da nam pokaže da je unutarnja stvarnost, da je pesnikova imaginacija, snažnija od svega što dolazi iz spoljnog sveta i da ona tom svetu određuje konačni oblik i sadržaj.

Odlazak Aleka Vukadinovića je i sam postao simbol: zajedno sa njim otišao je i poslednji predstavnik onog simbolističkog toka srpske poezije posle Drugog svetskog rata koji je započeo sa Brankom Miljkovićem. U isto vreme, sa naše osirotele književne scene je nestao i jedan model pesničke sudbine: gotovo da više neće biti pesnika koji su do kraja posvećeni samo svom pesničkom pozvanju, koji suštinski žive samo u svojoj pesničkoj laboratoriji, okrećući leđa i tzv. stvarnosti i onome što ona nudi. A to znači da više nema ljudi koji su spremni da zarad svog podviga žrtvuju sve ono što u taj podvig ne može da stane.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News

Komentari (0)

OPASNOSTI SU SVE VEĆE Putin progovorio o trećem svetskom ratu - Mi vidimo šta radi naš protivnik