PISANJE STIHOVA KAO TANGO PLES: Dragan Jovanović Danilov, pesnik, dobitnik Nagrade "Desanka Maksimović"

PO tradiciji, u petak, 16. maja, na dan rođenja Desanke Maksimović, u njenoj Brankovini Draganu Jovanoviću Danilovu biće uručena nagrada sa imenom velike pesnikinje koju je dobio za doprinos srpskoj poeziji.

Foto Privatna arhiva

Ovaj plodan i veoma raznovrstan pisac, pesnik, romansijer, esejista, likovni kritičar za dosadašnje knjige poneo je pregršt priznanja, među kojima su Brankova i Zmajeva nagrada, "Vasko Popa", "Meša Selimović", "Branko Miljković", "Jefimijev vez", "Branko Ćopić", Disova nagrada.

Prvom pesničkom knjigom "Euharistija" Danilov se oglasio pre tačno tri i po decenije, a potom je došla "Kuća Bahove muzike", koja je izazvala veliko interesovanje.

Kako vam danas izgleda taj početak? Sa kojim dilemama i iskušenjima ste se suočavali?

- Za "Euharistiju" objavljenu 1990. predgovor je napisao Ljubomir Simović, koji je zajedno sa Jovanom Hristićem podržao moj način pisanja poezije. Kasnije su usledile svake godine po nova knjiga, od kojih je najznačajnija svakako "Kuća Bahove muzike" iz 1993, za koju je recenziju napisao Ivan V. Lalić. Ta knjiga je čim se pojavila prevedena na bugarski jezik i izvršila veliki uticaj na generaciju bugarskih postmodernista kojima su pripadali Georgi Gospodinov, Plamen Dojnov i Jordan Eftimov. Na desetine prikaza "Kuće Bahove muzike" pojavilo se po bugarskim časopisima. Iz ove pozicije posmatrano, ona je, ipak, promenila neka pravila i poljuljala dogme. Mislim da je "Kuća" strgnula kravate koje su stezale mnoge književne vratove. Bilo je u toj mojoj pesničkoj trilogiji neke velike, snažne naivnosti, bilo je predrasuda, poluznanja, ali i nekakve spektakularne ekspresije i halucinacije koja kasnije na takav način neće posećivati moje knjige.

Da li se može reći da je "Kuća Bahove muzike" vaš pesnički temelj?

- Moj temelj je jedan veliki striptiz pesnički s mnogo splina, lirski egzorcizam koji je potpuno razbio memljive hermetičare koji su pisali lažnu, zatrovanu poeziju pod uticajem Tadeuša Ruževiča, a koju danas više niko živ ne čita. Negde u to vreme, kada sam pisao "Kuću Bahove muzike", mene je zaokupljalo raskošno cvetanje formi i ideja da poezija treba da izrazi nešto što je živo, što pulsira i greje. Video sam svet koji se kruni i propada i budućnost koja ne obećava ništa dobro, a prizivao sam snežne planinske vrhove kao kasni simbolisti, ponudio sam metafiziku nade i moje pesničke bajalice. "Kuća" nosi subverzivnu, anarhičnu, suviše živu, sangviničnu crvenu boju žara, otuda u njoj ima puno vrelih pesama koje gore, puno Afrike, nečeg halucinogenog, ali i padanja u grehove romantizma i sentimentalnosti kao i nastojanja da se predoči nadolazeći haos sveta. "Kuću" sam pisao svež, nedužan, osamljen, nesvestan potresa koji će ta knjiga izazvati. U knjigama koje sam pisao potom primenjen je drugi ključ, jer je nastupilo neko sporije sagorevanje.

Maline

Vidi, vidi, čega sve ima u polju!
Maline. Gledam ih kako s nekom neznanom
svrhom uživaju u sunčevoj slavi.
I ne znajući, šalju mi svoje obline.
Šalju mi original sebe.
Original sebe nemoguć je u demokratiji.
Komunizam je pokušao da programira
da sve maline budu iste, ali u tome,
očigledno, nije uspeo.
Siguran sam da knjige nemaju onu moć
koju imaju maline.
Maline su pobedile zlo bez nuklearnih glava
jer one same su nuklearne glave.
A potom, ta njihova crvena boja, to nije ljubičasta
ljubomora, niti zelena boja sujete i naduvenog ega.
Maline u žbunju, kakva savršena estetika.
A onda ta topla, crvena boja, kao zažarenost
pred vođenje ljubavi.
Jesi li primetila, maline činodejstvuju svojim
sjajem i slašću, obasjavajući i naš sjaj,
bude magiju novog viđenja.
Dan je jestiv poklon - to nam kažu maline.
Dan ugodi svakom požudnom srcu.
Okolo je sve neukusno izuzimajući maline
i mis Venecuele.
Ljubavi, vidi koliko malina sjaji u žbunju!
Sve maline treba strpati u istoriju
i od njih napraviti svetinju.
Zvezde sijaju, a onda se ugase,
a maline su neuništive.
Poruke nisu u razumu nego u malinama.
Paun širi svoj rep i kaže: to sam ja!
Sunce se ponovo rađa - zrake padaju
na moju glavu, ne na srce.
Glava i srce kakav nespojiv par,
a moraju, moraju biti zajedno.

(Iz rukopisa)

Foto Privatna arhiva

Gde su koreni vaših pesničkih nadahnuća?

- Moje pesme su raznolike, ali one su sve moje. Recimo, pesme iz "Kuće Bahove muzike" su pune svetlosti i boja, prepune su orfičkih egzaltacija. Posle je nastao period koji je predstavljao neurozu moje poezije. Došle su kao što je "Spaljivanje rukopisa". Nastao je novi svet oko mene i u meni. Sva mudrost je u tome da pisac mora da se obnavlja da njegova poezija ne bi postala recept, formula, prosede. Zato je potrebno da se putuje, da se čita na život i smrt, da se stalno menja način života, da se neprekidno bude u fluksu, u pokretu. Svet vri i stalno se menja. Rađaju se nove halucinacije i novi jezik. Pred svakom novom knjigom pisac je početnik. Poezija je sušta suprotnost mudrosti.

Čini se da vaša poezija traži pažljivog i strpljivog čitaoca koga ste usmerili ka jednom zaboravljenom svetu lepote i opevanja žene?

- U mojoj poeziji eros i agape su nerazdvojivi. Eros kao potvrđivanje životne sile, kao moć koja dolazi iz neracionalnog znanja hrani najdublje poetsko znanje. Nije potrebno ići u Indiju da bi se našao zaum. Imamo i mi naš Rtanj. Vidite, po našim manastirima i na atinskom Akropolju, pred Erehtejonom, najčudesnijom građevinom na svetu, doživeo sam dramatično i potresno prosvetljenje jednom neljudskom lepotom. Fascinirao me je ženski eho karijatida (te žene su upisane u kamen zato što su potpuno žive) nasuprot muškoj težini uzdizanja Partenona. Nigde na svetu ne postoji tako tanana ravnoteža između lirskog i epskog. Najlepše određenje lepote dao je Plotin, koji je rekao da je lepota cvetanje bića.

Život je prestao da bude spor

Koji su smisao i moć poezije danas, kada živimo u svetu koji je sve samo ne pesnički?

- Digitalna revolucija je označila početak jedne nove ere. Život je danas prestao da bude spor. Promenio se svet u nama i oko nas. Promenio se i rascepkao. Pravolinijski razvoj događaja stvar je daleke prošlosti. Svet u kome smo živeli osamdesetih i devedesetih godina dvadesetog veka više ne postoji. Ništa više nije čvrsto i stabilno. Mi živimo u vreme digitalne apokalipse, koja je potpuno poremetila naša čula. I sam smisao reči "muza" danas je potpuno izmenjen. Reč muza u svom imenu krije koren koji označava žar, nešto što iz napetosti prelazi u buktanje od žudnje za ostvarenjem. Međutim, muza danas pripada sferi koloritne mitologije, a ne nečemu što treba imati neposredno pored sebe da ti permanentno zvoca i jede džigericu u svakodnevoj, tupoj stvarnosti.

Preporučujemo

Dodatak Kultura

0 0

TRAJNI SUKOB POJEDINCA I KOLEKTIVA: Objavljena dela Branimira Šćepanovića (1937-2020), u pet knjiga, u izdanju "Štampara Makarija"

08. 05. 2025. u 05:00

Dodatak Kultura

0 1

Sećanja i snovi

08. 05. 2025. u 05:00

Dodatak Kultura

0 6

KNjIŽEVNA DIPLOMATIJA, ILI SLUČAJ KOMEDIJANT: Andrić, “Prokleta avlija” i Mihiz - mala istorija jedne velike knjige

30. 04. 2025. u 17:29

Dodatak Kultura

0 0

GLAS PESNIČKE POBUNE PROTIV POLITIČKI KOREKTNIH IDIOTA: Stogodišnjica rođenja Robera Martoa, pesnika, romanopisca, erudite...

30. 04. 2025. u 12:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije