LJUBAV VEĆA OD KRUNE: Dvodelni dokumentarac "Nikolaj i Aleksandra - poslednji ruski carevi" na kanalu Vijasat Histori

KADA je poslednji ruski car Nikolaj II Romanov pre skoro vek i po u svoj dnevnik upisao reči: "Moj san je da jednog dana oženim Alis od Henesa. Volim je već dugo, ali duboko i snažno otkada je provela šest nedelja u Petrogradu.

Foto: Vijasat

Dugo vremena sumnjao sam da će se moj najdraži san ispuniti. Ali hoće!", nije mogao ni da nasluti da će njihova ljubav postati legenda, ali i jedna od najvećih istinskih bajki sa prelaska 19. u 20. vek. U dvodelnoj dokumentarnoj drami "Nikolaj i Aleksandra - poslednji ruski carevi", koja se na kanalu Vijasat Histori emituje u nedelju, 19. marta, od 8.30, voditeljka emisije, istoričarka dr Suzana Lipskomb, istražuje kompleksnu ljubavnu priču Nikolaja i Aleksandre Romanov i njihovu ulogu u pokretanju Oktobarske revolucije, 1917. godine.

Uprkos tome što njihova ljubav nije imala srećan kraj, tokom decenija prerasla je u mit, a njihova veza i sudbina porodice Romanov poslužili su kao scenario za desetine filmova. Koliko je u njihovoj romantizovanoj priči bilo istine, a koliko nedosanjanih snova, saznaćemo u istraživanju doktorke Lipskomb koja je za potrebe ovog serijala "prekopala" gotovo zaboravljenu arhivu ruske istorije iz perioda pre uspostavljanja vlasti Boljševika. Zahvaljujući svom istraživanju, Suzan je naišla na dokumenta od neprocenjive vrednosti - intimnu prepisku carice Aleksandre i cara Nikolaja II Romanovog, koja svedoči o pravoj prirodi njihove ljubavi.

Foto: Vijasat

Kao što je poznato, ona je zbog njega promenila ime i veru. Aleksandra Romanova, rođena kao Alisija od Henesa, rodom je bila Nemica, a istorija je pamti kao ozbiljnu i stidljivu devojku. Ono što nije toliko poznato jeste to da su Nikolaj i Aleksandra bili u srodstvu, preko zajedničke prabake princeze Vilhelmine od Badena. Osim toga, obe kraljevske porodice bile su protiv njihove veze i braka. Sa Aleksandrine strane njena baka bila je zabrinuta za unukinu budućnost, a dodatno je gajila poseban prezir prema Rusima kao narodu. Ni Nikolajevi roditelji nisu imali više ljubavi prema Nemcima. Aleksandar Romanov je želeo da Nikolaj oženi princezu Margaretu od Prusije, sestru cara Vilhelma II. Nikolaj je, međutim, tada oštro poručio da će "radije postati monah nego se oženiti Margaretom". Dodatni problem predstavljalo je i Aleksandrino protivljenje ideji o promeni vere i prelasku iz protestantizma u pravoslavlje.

Kada se Aleksandar III, Nikolajev otac, razboleo 1894. godine, odlučio je da dozvoli sinu brak sa Aleksandrom, želeći da osigura produženje carske loze. Nikolaj je bio odlučan u tome da oženi nemačku princezu. Zaprosio ju je i pokušao je još jednom da je ubedi da pređe u pravoslavlje. Ona je tada odbila prosidbu, ali nakon razgovora sa sestrom Elom i sa Vilhelmom II, carem Prusije, koji se nadao da će ovaj brak poboljšati rusko-nemačke veze, ali i vojvotkinjom Marijom od Mekleburn-Šveringa, nemačkom princezom koja je promenila veru po udaji za Nikolajevog ujaka Vladimira, buduća ruska carica donela je konačnu odluku. Udaće se za Nikolaja, i promeniti veru.

Prvog novembarskog dana 1894. godine, car Aleksandar III je umro, Nikolaj je postao novi car Rusije, a samo dan kasnije, Aleksandra je prešla u pravoslavlje. Prvobitno je htela da uzme ime Jekaterina, ali ju je Nikolaj ubedio da uzme ime Aleksandra, pošto su se Nikolajevi prababa i pradeda zvali Nikolaj i Aleksandra.

Mnogi Rusi smatrali su Aleksandrin dolazak lošim predznakom, jer se udala brzo nakon smrti cara. Sama Aleksandra pisala je sestri: "Naše mi je venčanje delovalo kao nastavak sahrane cara, sa jednom bitnom razlikom. Nosila sam belu haljinu umesto crne".

 - Čak i uprkos ovoj velikoj tugi, Bog nam je dao slatku radost. Moja draga Alis je u prisustvu porodice prešla u pravoslavlje. Svaki sat koji prođe blagosloven je. Srećan sam iz dna duše, poklonjena mi je ta milost da volim Alis, a moje divljenje prema njoj stalno raste. Ne postoje reči koje mogu da opišu to blaženstvo. Lepo je živeti zajedno - reči su cara Nikolaja kojima je veličao ljubav poslednjih careva Rusije.

Njihov brak je sve do 16. jula 1918, kada su mučeničkom smrću zajedno napustili ovaj svet, bio skladan, pun spokoja i sloge, ali prožet i strastvenom ljubavlju, podrškom i razumevanjem. Njihovi ostaci nisu pronađeni sve do devedesetih godina 20. veka.

Aleksandra, Nikolaj, tri kćerke i sluge koje su ubijene sa njima preneti su u Crkvu Petra i Pavla u Sankt Peterburgu, gde su njihovi zemni ostaci sahranjeni 1998. godine na 80. godišnjicu smrti carske porodice.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije