CEO ŽIVOT JE PROZA: Srđan V. Tešin o "Mokrinskim hronikama", Antiću, Raši Popovu, Đuri Đukanovu...

Vojislava CRNjANSKI SPASOJEVIĆ

05. 10. 2021. u 10:14

UKOLIKO zaista postoji dijagnoza "biti Mokrinčanin", kao što tvrdi pisac Srđan V. Tešin, inače rođen u Mokrinu, onda je sasvim logičan sled da ovo mesto u Banatu dobije i svoje hronike.

ЦЕО ЖИВОТ ЈЕ ПРОЗА: Срђан В. Тешин о Мокринским хроникама, Антићу, Раши Попову, Ђури Ђуканову...

Foto Milena Anđela

Nedavno izašle "Mokrinske hronike", u izdanju "Arhipelaga", promovisane su ove nedelje u Beogradu.

- Mokrinčani su poseban svet - objašnjava Tešin za "Novosti".

- Imamo dva svetska prvenstva: u tucanju farbanim jajima i borbi guskova, i imamo toliko poznatih pisaca i kulturnih radnika, da se kaže kako onaj ko nema objavljenu knjigu zapravo i nije iz Mokrina.

O Mokrinčanima postoji mnogo anegdota, dodaje pisac, a najpoznatija je ona "kako Mokrinčanin seče keri rep". Svakog dana pomalo, da ga ne boli odjednom. Ipak, selo je poznatije kao rodno mesto pisaca i pesnika Miroslava Antića, Raše Popova, Đure Đukanova, Mite Golića, Vase Stajića, ali i Pavla Riđičkog, plemića, advokata i svetskog putnika, koji je usvojio Kornelija Stankovića, čuvenog kompozitora, i iz Egipta doneo i poklonio Narodnom muzeju mumiju Nesmina, poznatu kao Beogradska mumija.

- Miroslava Antića sam poznavao izdaleka, jer sam kao đak odlazio na njegove književne večeri, a i on je često dolazio u dom pesnika Mite Golića, koji se nalazio pored kuće moje bake. Posmatrao sam ga preko zida dok se igra sa ostarelim psom. Rašu Popova sam dobro znao, govorio je na promociji moje prve knjige. Njegova poezija je za mene bila otkriće - kako možeš da se igraš u tekstu. On je uputio moju majku u svet književnosti - kaže Tešin.

Vajar Milan Perić Drakula, Foto Privatna arhiva

Najviše je drugovao sa Đurom Đukanovim, koji mu je ujedno bio i mentor, i koji je imao običaj da pije samo sredom:

- Bukvalno me je učio pisanju. Počeli smo da se družimo od moje šesnaeste godine, pa sve do njegove prerane smrti. Đurina poetika mi je najbliža, s obzirom da smo obojica prozni pisci i s obzirom da i on piše "iskošeno" o Banatu. Kao što je Crnjanski rekao, Banat je "trezor morbidnosti". Kad pomislim na Đuru, pred očima mi proleti naše poslednje viđenje i odlazak od mokrinske biblioteke do kafane "Mrtvačnica". Dok smo se rastajali ispred, rekao mi je "sve je proza" i ušao u kafanu. Kad je krenuo kući, dok je prelazio put, pregazio ga je "fića". Bila je to potpuno romaneskna smrt. To mi je ostalo kao neka vrsta amaneta - to da je sve proza.

"Mokrinske hronike" pune su ne samo anegdota, već i mirisa. Iz njih miriše rakija iz bircuza, paprikaš od štuke, iz koje su se po kotliću rasplivale žabe, jer su veseli kuvari zaboravili da je očiste pre nego što su je zaledili, kao i stare knjige iz lokalne biblioteke. Nesrećno će skončati najmanje dva knjižničara, zbog čega Tešin piše: "Biblioteka mog detinjstva mirisaće na tamjan, zapršku, duvan i smrt."

ŠANK Sa Đurom Đukanovim, Foto Privatna arhiva

Knjiga je sastavljena iz tri dela. U jednom čitaoci upoznaju autorovu familiju, od koje je naročito upečatljiv deda Georgije, zvani Đura, bivši ložač na prekookeanskom brodu i mesar u Buenos Ajresu i Kardifu. U drugom su prve ljubavi i seksualna iskustva, za koje autor kaže da u njima ima najviše fikcije. To mu, međutim, nije pomoglo, jer je jedna čitateljka u izvesnom liku "prepoznala" majku iz mlađih dana, dok se druga javila opčinjena književno "dorađenim" autorovim bratom Sretenom, da se raspita je li ženjen.

Treći deo posvećen je članovima Tešinovog tamburaškog orkestra i rok benda, sa kojima je kao mlad svirao u kafani, na svadbi, daći, televiziji, pa čak i u zagrebačkoj dvorani "Lisinski". Jednom i veoma važnim gostima, u intimnoj atmosferi mokrinske đačke kuhinje. U školskim klupama, među ovalima sa hladnom prasetinom, sedeli su Abdulah Sidran i Draško Ređep. Sidran se grohotom smejao i nazdravljao, dok je Ređep pijano odmahivao rukom i terao orkestar. Ipak, zaradili su bogatstvo.

- Od svih likova, najtužniji mi je Pop, kojim otvaram knjigu i pomnjem ga po nadimku.

Njegova brižnost i tutorstvo na mene su ostavili najjači utisak, bio mi je stariji "nerođeni brat". Kosmička je nepravda da neko ko je toliko dobar kao on, dobije rak i umre mlad - kaže Tešin.

A najzabavnije mu je bilo da piše o vajaru Milanu Periću Drakuli - renesansnoj ličnosti, sa dugom kovrdžavom kosom i bradom, fantastičnim znanjem i životnim iskustvom.

SUSRET Sa Bogdanom Ibrajterom i Rašom Popovim, Foto Privatna arhiva

Svaku pripovest o bliskim ljudima koji su umrli završava rečenicom "nisam bio na njegovoj sahrani".

Foto Privatna arhiva

- U početku je to bila dokumentaristička konstatacija, a na kraju se ispostavilo da je to moto cele knjige. To da nisam prihvatio njihove smrti.

Oni žive i dalje. Dugo nisam mogao da prihvatim ni smrt svoje majke.

Trideset godina sam se borio sa sobom da to stavim na papir - otkriva.

Iz Mokrina se odselio devedesetih. Godinama unazad živi u Kikindi, na samo 12 kilometara od rodnog mesta.

- To što živim u Kikindi najveća je uvreda za Mokrinčane.

Večito suparništvo između dva mesta. Ipak, kad odem u Mokrin, uhvati me tuga.

Nema više Ramizove semenkare, nema mesta gde je Omer prodavao sladoled, nema kancelarije moje majke. Sve je srušeno. Moj Mokrin ostaje da živi samo u literaturi.

 

BEND Mića Vujičić, Srđan Tešin i Duško Miličev, Foto Privatna arhiva

Umetnička dorada

ZA razliku od prethodnog romana "Moje", koji je definisao kao autofikciju, "Mokrinske hronike" definiše kao memoarsku fikciju:

- U knjizi "Moje" opisao sam događaje onako kako su se odigrali, samo sam ih umetnički doradio. Kod memoarske fikcije autor može da zadrži samo ime ili događaj i oko njega isplete nešto što je čista izmišljotina. U tom žanru kod nas je najpoznatiji Mirko Kovač - pojašnjava Tešin.

Zapratite Nportal na Fejsbuk stranici

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
pogledaj sve

Komentari (0)

NEVEROVATNI POPUSTI DO KRAJA MESECA! Ne propustite priliku za veliku uštedu