POZORIŠNA KRITIKA: Nidrigen, jedan za sve

IGRANjE po muzici "koju vam drugi svira" je uobičajena, često korišćena metafora za poslušnost, slugeranjstvo svake vrste, i Miodrag Ilić je ovaj motiv izvrsno upotrebio, u drami o pobuni mladog poručnika Nidrigena, protiv sistema koji "ubija narode i države igrajući valcer".

Novosti

Vladimir Lazić je ovu složenu psihološku dramu preoblikovao u poetski realizam, dodajući joj sudbinsku karmu onih koji se, kao pojedinci, pobune protiv diktata moći i sile. U "Valceru poručnika Nidrigena", najnovijoj postavci teksta, koji je praizveden još davne 1985. godine (i postao deo antologijskog izbora Slobodana Šnajdera), nema mnogo poezije, dok se njegova poetika može definisati kao savremeni saspens, jer srljanje glavnog lika u propast postaje neizbežno, narastajućom dramom (zbog njegovog otpora da konvencionalno zaigra valcer na vojnoj akademiji). Prilika, obavijena crnim velovima, "Sudbina duše" (Jelena Arsić), lebdi kroz Lazićevu predstavu kao komplementarni deo scene, koju čine podijum i veliko ogledalo iznad njega (scenograf Milica Bajić Đurov), koje umnožava i daje dodatni ugao prizorima u nekoj drugoj, simboličnoj dimenziji.

Glavni lik, mladi vojni lekar Tomas Nidrigen (Miloš Đurović), koji je na pragu epohalnog otkrića leka protiv zaraznih bolesti, biblijski je pravednik i ne može sebi, ni kao humanisti, ni kao vojniku, ni kao čoveku da dopusti da bude nateran na apsurdni gest, koji smatra izlišnim i niskim, pa igranje valcera odbija i kada ga buduća supruga (Isidora Građanin) zdušno moli da se time spasi, i kada ga njen otac, a njegov zapovednik (Srđan Karanović, Bonen), u tamnici prisiljava na to. Postradanje mladog sanitetskog poručnika preraslo bi u čist tragički žanr da izuzetno spretni, nadareni dramatičar, Miodrag Ilić, ne dopisuje ovoj golgoti autentičan, slikovit svet vojnih kasarni, dvorova sa balovima, humoristične likove, koji svojom životnošću plene specifičnim, pa i crnim humorom, ili donose na scenu svojom pojavom plemenitu grotesku, koja, gledano istorijski unazad, objašnjava krah Carevine bolje od izgubljenih značajnih bitaka (Irfan Mensur, kao Henrik Petnaesti Sumanuti, Milan Caci Mihailović, u dve uloge, Tancmajstor Majnard i Lekar, Siniša Ubović, Kadet i Carev sekretar...)

Glavni "teret" prikazivanja sudbine karaktera, koji ni po koju cenu ne odstupa od svojih principa, verujući da svaki pojedinac treba da bude deo velike pobune, bio je na mladom Milošu Đuroviću, koji je Nidrigena pokazao kao ljudsko biće koje i samo pati zbog sopstvene nepokolebljivosti. Kroz njegove životne lomove (robija, izdajstvo voljene žene...), Đurović snažnog Nidrigena uspeva da, postepeno, transformiše u ruševinu, koja se impresivno i dalje bori za dostojanstvo, svom preostalom snagom. Đurović je, zaista, glumac koga treba zapamtiti. Njegova partnerka, mlada Isidora Građanin (Adela Bonen), scenskom lepotom je zasenila povremene sitne nedostatke u tonu, kojim njen lik (kćeri Nidrigenovog zapovednika i verenice koja napušta nametnutog joj verenika zbog Nidrigena), pokazuje svoju srčanost, koja će posustati pred iskušenjem dugog čekanja izgubljenog Nidrigena, pa će i sama preći u drugi tabor, udajući se za njegovog kolegu Sebastijana (Vladimir Vučković). Tešku ulogu Nidrigenove partnerke u isterivanju pravde, mlada glumica je iznela sa zavidnom energijom i umećem. Janko Cekić (Fon Rot), Petar Mihailović (Hauska), Branko Janković (Šulc), Stefan Bundalo (Rupert), Srđan Sekulić (Vithold, Stražar) dali su tačan ton Lazićevoj rediteljskoj partituri, koja je Nidrigena dovela do fizičkog nestanka, a moralne pobede, na uzbudljiv i originalan način.

Preporučujemo

Kultura

0 0

POZORIŠNA KRITIKA: Večita trka za uspehom

21. 11. 2022. u 12:00

Kultura

0 0

POZORIŠNA KRITIKA: Kao brod u boci

31. 10. 2022. u 12:33

Kultura

0 1

POZORIŠNA KRITIKA: Scensko pevanje romana-poeme

24. 10. 2022. u 10:00

Kultura

0 0

POZORIŠNA KRITIKA: Životarenje na minimalcu

18. 10. 2022. u 14:44

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije