MILJKOVIĆ JE BIO KAO UDAR GROMA: Očekivao sam da neko drugi napiše knjigu o Branku, ali više nisam mogao da čekam

ZVEZDA nad prazninom, naslov je dugo iščekivanog i još duže pisanog romana Dejana Stojiljkovića, koji je svoju priču o životu i misterioznoj smrti Branka Miljkovića objavio u izdanju Lagune. Pisca iz Niša godinama je intrigirala nikad do kraja dopričana pripovest o pesniku iz Konstantinovog grada, koji je u Nišu mitska ličnost, a seo je da je ispiše kad je shvatio da to ipak neće uraditi drugi pisci, već da je to njegova sudbina i spisateljska misija.

Novosti

Osim geografskog, zaplanjskog - jezičkog i mentalitetskog poklapanja, zbog čega osećate bliskost sa Brankom? Kada je i kako je počela da vas intrigira ova priča i misterija koju nosi?

- Ima taj trenutak u knjizi gde on u razgovoru sa Zlatkom Tomičićem kaže da je bukvalno iskrvario svaku svoju pesmu. Ta posvećenost i odnos prema svetu, ljudima i umetnosti samoj je nešto što delim sa Brankom. Takođe, on u jednom intervjuu kaže da je počeo da piše iz straha. Metafizička bojazan da ćeš otići iz ovoga sveta a ostati nedorečen... Mislim da to muči svakog pisca. Priča o Branku je počela da me intrigira još devedesetih, kada sam bio student, tad je krenulo novo tumačenje njegove poezije i priča da nije počinio samoubistvo već da je ubijen.

Odustavši od ideje o predstavi, odlučili ste da se posvetite podizanju dostojnog literarnog spomenika Branku? Pored legata, na koje ste se izvore oslanjali - žive i pisane?

- Jedan od najbitnijih izvora bila je knjiga "Pesnikov uzlet" Vidosava Petrovića, niškog književnika i Brankovog druga iz detinjstva. To je najbolja biografska knjiga o Miljkoviću. Dobrica Ćosić mi je pričao o Brankovom buntovnom stavu i duhu i neke anegdote iz tog vremena, ali i o Oskaru Daviču i tome kako je izgledalo biti pisac u to vreme. Takođe, dobar izvor su mi bili razgovori sa nekadašnjim pripadnicima službe bezdednosti. Za rekonstrukciji epohe mi je najviše pomogla revijalna štampa iz tog vremena i sjajna knjiga Radine Vučetić "Koka-kola socijalizam".

U legatu vas je posebno fascinirala kolekcija ploča, šta su vam ti Brankovi predmeti ispričali novo o njemu, a vi potom preneli čitaocima?

- On je bio vrlo u toku sa događajima, naročito kada je umetnost u pitanju. Među singlicama koje je slušao su Pol Enka i Beni Gudmen, ali i Safet Isović i Brams. Bio je član Američke čitaonice, a naročito je fascinantna njegova lična biblioteka, koja je bila ogromna. U romanu postoji glava gde je detaljno opisana njegova radna soba u Đorđa Kratovca na Dušanovcu.

Brankov otac, pišete, nije bio svestan veličine Brankovog imena i dela. Da li smo svesni mi, jer njegovo pesništvo živi u različitim epohama i generacijama? Šta je to večno i svevremeno u njemu?

- Gliša Miljković je bio jedan divan čovek, baš kao i Marija, Brankova majka. Njih dvoje su bili posvećeni roditelji i rano su uočili vanserijski talenat svog sina. Kupovali su mu knjige, gramofon, kucaću mašinu, radio, ploče... Zbog njega su prodali kuću u Nišu i preselili se u Beograd. Ima jedna anegdota vezana za nestašicu papira posle rata. Pošto Branko nije imao na čemu da piše, njegov otac je naručio dva kubika peska i to je njegovom talentovanom sinu služilo kao papir. Branko je svoje prve stihove ispisao na toj "peščanoj tabli". Ono što je uvek iznenađujuće kod Miljkovića jeste da je on neverovatno moderan pesnik. Stalno ga otkrivaju nove generacije i njegova poezija iznova se tumači i analizira. Mnogi njegovi stihovi citiraju se kao sentence i mudrosti.

Da li vas je tokom godina pisanja, vodio tek poriv da ispričate priču ili prevashodno onaj - da konačno nađete i ponudite odgovore na decenijama prećutkivana pitanja?

- Branko je u jednom eseju napisao da poezija ne treba da kazuje istinu - već da sluti. Mislim da je tako i sa prozom. Postoji ta sveprisutna slutnja u njegovim pesmama, pre svega slutnja da ovaj život i ovaj svet nisu jedini i sami sebi dovoljni i da smrt nije kraj već da će neki svemir ponovo da nas stvori. Njegove pesme pune su simbola i nagoveštaja, tako da sam ja išao tim tragom dok sam pisao svoju priču. Opet, nisam ostavio otvoren kraj već sam napisao narativno zaokruženu priču sa mnogo detalja, od kojih su neki veoma malo poznati široj javnosti.

Branka ste "odabrali" zbog svoje bliskosti sa junakom ili težnje da zaokružite priču koja je toliko dugo čekala da bude ispričana?

- Branko je moj heroj. Kao što su to neki muzičari, glumci ili sportisti. Ovih dana radim redakciju prevoda autobiografije jednog mog drugog heroja - Majka Oldfilda. Prosto su neverovatne paralele između njih. Ali tako je to sa genijalnim ljudima... Iskreno, očekivao sam da neko drugi napiše pre mene roman o Branku, čak su neki pisci i najavljivali to, ali prolazile su godine i ništa se nije dešavalo, tako da sam samo jednog dana seo za svoj radni sto i počeo da pišem. Iskreno se nadam da će biti još romana i knjiga o Branku Miljkoviću.

Čitalačko iskustvo (p)ostaje posebno upečatljivo zbog spoznaje o značaju jednog pesnika, pisca, i njegove reči - teško uporedivom sa bilo čijim u današnjem svetu. Rađaju li određeni sistemi takve u svemu izuzetne pojedince ili je rađanje jednog Branka, u svakoj epohi i sistemu - tek redak incident?

- Na početku romana, Oskar Davičo kaže: da nije Branka, istorija Niša bi mogla da stane u dve-tri replike iz "Ivkove slave". Gledano sa ove distance, pojava jednog takvog pojedinca jeste kao udar groma. Branko je bio živa vatra, goreo je kratko, ali nas plamen njegovog genija i dalje greje.

Ipak, kada vidimo ko je sve sedeo za jednim, Brankovim stolom i oko njega - ozbiljno se zapitamo gde su danas takve umne glave, rađaju li se, ima li ih, čujemo li ih? Da li je moguće da su ih, takve fantastične i darovite, "stvorili" sistem i epoha?

- To je večito pitanje - da li su genijalni pojedinci proizvod epohe u kojoj su živeli? Često čujem kako bi Mocart i Betoven, da žive u današnje vreme, bili rokeri. Opet, Branko je primer samoniklog genija i ono što može da se nauči od njega jeste veoma bitna lekcija: talenat sam po sebi nije dovoljan - mora puno da se radi na sebi. Miljković, Andrić, Oldfild, Maradona, Brando, Tesla... Ti ljudi su bukvalno stvorili sami sebe.

Smatrate li ovaj roman, umnogome drugačiji od dosadašnjih, možda ponajpre zbog ličnog odnosa prema junaku, iskorakom koji će to i ostati, kao incident kakav je bio i Branko? Ili iskorakom koji će te odvesti u nešto drugačiju vrstu literature?

- Imam u rukopisu zbirku priča radnog naslova "Promena plime". Mislim da svaki umetnik u jednom trenutku treba da ponovo otkrije sebe, da se krene iz početka, pa u skladu sa tim naslovom, ovaj roman jeste takva jedna promena... Nikad nisam video sebe kao pisca koji iznova piše istu priču. "Zvezda nad prazninom" je potpuno drugačija knjiga u odnosu na sve što sam radio do sada, stilski, strukturalno, narativno, poetički... Hteo sam da probam nešto novo, da osvojim novu teritoriju, vreme će pokazati da li sam u tome uspeo.

Opet, kao pripovedač, dužan sam da završim započeto. Čitaoci moraju da se ispoštuju, tako da nakon ovog romana sledi knjiga "Serafim: hronike Nemanje Lukića" a odmah iza nje četvrti roman u serijalu o vitezovima Reda Zmaja - "Učitelj mačevanja".

STVARNO JE TO REKAO

KAD je reč o faktima i domaštavanju u žanru istorijske metafikcije - koji od neverovatno upečatljivih razgovora u knjigu utkanih - sa Davičom ili ocem od koga traži spaljivanje rukopisa - potvrđeni su?

- Dosta toga je autentično. Recimo, mnogo toga što u romanu izgovara Davičo je preuzeto direktno iz intervjua koje je davao u to vreme. A, na primer, njegovo negodovanje "Današnja omladina bi radije pogledala najbanalniju amerikansku limunadu negoli neki sovjetski film", preuzeto je iz zapisnika sa zasedanja nekog komiteta za kulturu čiji je bio član. Stvarno je to rekao.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije