DECA TREBA DA NAUČE DA PODNESU PORAZ: Intervju Aleksandar Srećković Kubura

Вукица СТРУГАР

23. 04. 2023. u 11:10

ULOGA Alojza Kavrana u "Godinama vrana" donela mu je Sterijinu nagradu, dominirao je kao Banko u "Magbetu", a ovom nizu prethodio je i Arsa u Nušićevoj "Vlasti": rečju, prvak Drame Narodnog pozorišta Aleksandar Srećković Kubura, u punom je zenitu. Sada se na kratko "izmestio" u Atelje 212, u kome priprema "Obraćanje naciji" u režiji Bojana Đorđeva, čija je premijera najavljena za 19. maj.

ДЕЦА ТРЕБА ДА НАУЧЕ ДА ПОДНЕСУ ПОРАЗ: Интервју Александар Срећковић Кубура

foto Z.Jovanović

- Askano Čelestini nije ni pisac ni glumac po profesiji, ali se bavi političkim stendap izvođenjem. U ovom tekstu skupio je petnaestak svojih monologa, uglavnom kritički orijentisanih prema neoliberalističkom društvu - kaže na početku razgovora Aleksandar Srećković. - Njegov tekst samo je predložak za predstavu. Duhovit i oštar, pa i sceničan. Prvi put radim jedan "nedramski" tekst, izazov mi je da vidim kako ću u tome da funkcionišem. Dugo nisam igrao u Ateljeu, a odavde sam potekao.

o Volite izazove, glasovne i telesne transformacije?

- U "Kerovima" igram sa Srđanom Timarovim, imamo brze promene likova i glasovnih transformacija. Nemam, zapravo, ni jedan lik sasvim u svom glasu. Nešto slično sam uradio i sa Ružičićem u "Pokondirenoj tikvi", pa i mjuziklu "Lutka sa naslovne strane". Sve što imam od alata volim da koristim: glas,telo, hod... Dosta sam sa Jagošem radio, između ostalih, dve - tri predstave u "Buhi". Sećam se da sam u "Knjizi o džungli" morao da upotrebim potpuno netipične pokrete i poziture. Više sam radio na telu nego na govornoj radnji, jer je takva bila i uloga - pantera.

o Kako uspevate da svoje alate održavate u funkciji?

- S godinama se traži sve veće "održavanje" u smislu snage, elastičnosti, pokretljivosti. Ipak, najviše se bavim posmatranjem: volim da šetam, gledam ljude kako hodaju, kako im stoje kukovi, ramena, stopala. Pre neki dan išao sam sa mlađim sinom, videli smo nekog tipa koji se "raspravljao" sa samim sobom. Hodao je raširenih nogu i iz laktova pokretao ruke. Imao je vrlo žučan dijalog sa nevidljivim sagovornikom. Uostalom, svaki monolog je zapravo dijalog. To se u borilačkim veštinama zove "šado", borba protiv zamišljenog protivnika... Sve to skupljam, pa gde mogu da iskoristim - iskoristim.

o Igrali ste u Ateljeu, "Buhi", na Terazijama. Ipak, odlučili ste se za stalni angažman u nacionalnom teatru?

- Moja prva profesionalna premijera bila je 1993, "Maska" u Narodnom. Došao sam na poziv Ljubivoja Tadića, jer volim klasičan repertoar. I nisam se pokajao, mislim da sam glumac za Narodno pozorište. U poslednje vreme, uživam u Arsi i "Vlasti" s kojom sam se posle niza dramskih uloga vratio komediji.

o Jedan ste od glumaca koji je prvi "iskoračio" iz naše zemlje, snimao u Hrvatskoj, Bosni, Rusiji, Ukrajini...

- Radio sam i u nekim američkim produkcijama. Uskoro, 26.maja, u SAD izlazi film koji se zove "Mašina", a koji je većim delom sniman kod nas i u kojem značajne uloge imamo Nikola Đuričko i ja. Radio sam i jednu englesku seriju, prošao više procesa, ali je glavni utisak da su tonci, scenci, glumci, uvek isti tip ljudi. Kao umetnici, mi smo građani sveta. Doduše, u pozorištu je teško, gotovo nemoguće, igrati na jeziku koji nije maternji. Teatar traži drugu vrstu izraza, koncentraciju. Nije lako razmišljati na sceni i o stranom jeziku.

o Snimili ste seriju i film "Što se bore misli moje"?

- To je priča o poslednjem danu i ubistvu kneza Mihaila. Tekst je sjajan, ekipa takođe. Ova istorijska priča ima i svoju krimi (političku) pozadinu, uostalom, to je period o kome veoma malo znamo. Prilika je i da se nešto nauči o jednom od naših izuzetno bitnih, možda u kulturološkom smilu i najvažnijih vladara. Knez Mihailo je čovek koji nam je podigao i Narodni muzej i Narodno pozorište, a nas glumce izvukao iz kafana i putujućih trupa, dao nam kuću i počeo da razvija kulturu. Pisao je poeziju, po njegovoj pesmi se i zove serija. Bio je umetnička duša, ali takve duše u politici i završavaju onako kako je on završio.

o Zanimljivo je da ste jedno vreme bili i na funkciji predsednika UO šahovskog kluba Crvena zvezda?

- Šah je, istina, kratko vreme bio izborni predmet u školama.Pokušavali smo nešto i da ga vratimo. Nažalost, sad za njega niko nema sluha u obrazovnim institucijama, a ni u medijima. Sećam se vremena kada se pred TV Dnevnik svake večeri analizirao neki veliki meč. Na sportskim stranama "Politike" i u "Novostima", takođe, bilo je mesta za šah. Prenose Fišer - Spaski gledao je ceo svet. Toga, nažalost, odavno više nema, a ni interesovanja... Ja nisam bio neki poseban šahista, ali jeste moj stariji sin. Zahvaljujući dedi, sa nepunih pet godina naučio je ovu igru, igrao je aktivno i takmičio se sve do Elektrotehničkog fakulteta. I veoma mu je značila.

o Kako se odrazila na njegovo odrastanje ?

- Pre svega, šah razvija logičko razmišljanje, duh, pozitivnost, koncentraciju. Potrebna je i psihička snaga: vodiš pa gubiš, moraš da razvijaš borbenost, pošteno nadmudriš protivnika. Da umeš da podneseš poraz, da i u najgoroj situaciji ne dižeš ruke nego tražiš rešenje. To je veoma važno, jer današnja deca na poraz nisu naviknuta. Odrasli ih čuvaju pod zlatnim zvonom, pa kad dođu do problema - prsnu. A bez savlađivanja teškoća, čovek ne može da sazri i odraste. To je život. Kad bi šah bio izborni predmet podigli bismo mnogo kvalitetnije generacije. U nekim skandinavskim zemljama uveli su ga u obaveznu nastavu, što je ozbiljno i dugoročno razmišljanje države o sopstvenom podmlatku. Naravno, danas je mnogo teže mlade zainteresovati za šah nego nekada.

o Jer im nedostaje pažnja i strpljenje?

- Navikli su na brze adrenalinske šokove kroz igrice i klipove, nemaju koncentraciju kad nešto potraje. Klinci bi morali da se malo "spuste", da vide da se ne dešava sve u trideset sekundi već da postoje stvari koje moraju da se razvijaju godinama da bi došli do cilja, pa i umeti nekoliko poteza predvideti unapred. Današnja deca ne čitaju, nedostaje im pažnja da isprate priču na pedeset strana. Hoće da se sve "desi"odmah. Na svu sreću, uz određeni napor, obojicu sinova sam uspeo da usmerim da čitaju knjige. Važno je bilo da se izvuku iz obrasca "sekundi" i da dugoročnije razmišljaju o životu.KOŠARKAŠ PETAR KRALj

KOŠARKAŠ PETAR KRALj

- OD sportova s loptom jedino sam košarku igrao, onako solidno. Sad smo se setili Kile (Gordan Kičić) i ja, da je u Ateljeu, u probnoj sali (kuli) bio nekada koš. Onda smo pravili turnire i igrali. Kile je odličan basketaš, ali sećam se da je Pera Kralj za onako mekanog čoveka bio užasno brz i energičan kad igra košarku. "Drao" nas je pošteno, iako smo bili mlađi četrdeset godina! Bio je opasan.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News

Komentari (0)

Stigla vam je jedna 110 godina stara poruka sa fronta