"Kiš mi je dao pelcer srpskog": Francuski prevodilac Alen Kapon o tome kako je naučio naš jezik, a onda prevodio Andrića i Selimovića

ČETIRI godine već nisam govorio srpski, zbog kovida, jer smo svi bili izolovani. Nedostajalo mi je – kaže u ekskluzivnom razgovoru za "Novosti" francuski prevodilac Alen Kapon.

Киш ми је дао пелцер српског: Француски преводилац Ален Капон о томе како је научио наш језик, а онда преводио Андрића и Селимовића

Foto: Goran Čvorović

Među delima koje je do sada preveo i objavio su i "Afrička ljubičica" i "Glasovi u vetru" Grozdane Olujić, "De belo civili", "Ukleta zemlja" i "Priče u nestajanju", Svetislava Basare, "Lagum" i "Bezdno" Svetlane Verlmar Janković, "Sudbina i komentari" i "Čovek koji je živeo u snovima" Radoslava Petkovića, "Ana Marija me nije volela" i "Nigdina" Ljiljane Habjanović, "Severni zid" Dragana Velikića, "Novobeogradske priče" Mihaila Pantića, "Rađanje fašizma" Ive Andrića i pripovetke iz njegove zbirke "Deca", "Kuća sećanja i zaborava" Filipa Davida, "Sto jada" Emira Kusturice, "Ostrvo" Meše Selimovića.

- Preveo sam između četrdeset i pedeset naslova. Prevodim i za sajt "Serbica.fr". Radim s Miliovojem Srebrom. A sve je počelo od Danila Kiša, koji mi je predavao na Univerzitetu u Lilu. On me je naučio srpski jezik. Da ga nisam sreo u životu, izvesno, ne bih postao prevodilac.

• Kakav je bio Danilo Kiš?

- Bilo nas je pet, šest studenata na Univerzitetu u Lilu, gradu u kome sam u to vreme živeo. Učio nas je u ono vreme srpskohrvatski. S njim je uvek bilo zanimljivo. Jednoga dana je, tako, došao i s vrata kazao: "Ah, vi Francuzi!" Pogledali smo ga razrogačenih očiju. Rekao nam je: "Dosta mi je! Kad god negde predstavljam svoje knjige, uvek se nađe neko ko će da me pita da li se moje prezime izgovara Kiš, kao "kiš iz Lorene" ili Kis, kao poljubac na engleskom. Sistematski su mu to radili, i to bi ga razljutilo. Trenuci provedeni s Danilom Kišom predstavaju veoma važan deo mog života. Srećan sam kada mogu da to podelim s nekim.

• Kontakt sa srpskim jezikom ste nastavili i nakon studija?

- Posle univerziteta, a bilo je to samo tri godine, učio sam ga prevodeći knjige. Odlazio sam i redovno u Beograd, od devedesetih. Nisam bio samo kada nije bilo moguće da se putuje. I, uvek sam se odlično osećao.

• Kako je sve počelo?

- Sa mojom sada već, nažalost, pokojnom suprugom, i našom decom, obilazili smo, osamdesetih, Jugoslaviju. Nalazili smo se u tom trenutku u Crnoj Gori. Kupio sam svojoj kćerki Silvi knjigu "Zlatna ribica". Dok sam vozio, osetio sam kako me lupka po ramenu. Okrenuo sam se, a ona mi je vratila knjigu. "Ništa ne razumem", kazala mi je. Ne znam da li vam se to do sada u životu dogodilo, a nadam se da nije: date poklon nekome ko vam je drag, a on vam ga vrati! To zaista može da povredi čoveka. Rekao sam joj: "Ne razumeš? E, pa prevešću ti je!". I, preveo sam "Zlatnu ribicu".

Foto: Goran Čvorović

• Prvi prevod ste, svakako, pokazali Danilu Kišu?

- Pregledao je, pogledao me i rekao mi: "Alene, ono što ne znate, ne možete da izmislite". Ali, to što ste razumeli, odlično ste preveli. Savetujem vam da nastavite! I, nastavio sam. Rezultat je tu.

• Šta je najizazovnije kod prevoda?

- Izabrati naslov! To nije kritika ili zamerka, ali problem je uvek isti. Naslov knjiga koje su u objavljene u određenom podneblju, ponekad je poželjno promeniti. Jer, različita publika ima različit pristup. Tako su i "Beogradske priče" Ive Andrića, koje sam poslednje objavio, postale "Hronika Beograda". Činilo mi se tako primerenijim. 

• Kako birate šta ćete prevesti?

- Nešto me je u tim Andrićevim pričama pogodilo, a to je da su sakupljene tako, da na određeni način formiraju roman o Beogradu. Ne roman od antičkog doba do danas, već određeni, kratak deo njegove istorije, posle Drugog svetskog rata. To je uvek bilo moje polazno stanovište. Ne mogu da prevodim tekst koji mi se ne dopada. Možda je to čudno, ali je tako. S druge strane, ako postoji nešto što mi se veoma sviđa, osećam se gotovo obaveznim da ga prevedem. I to je bio slučaj sa Andrićevim pričama.

SRPSKI, RUSKI, ENGLESKI...

Alen Kapon je preveo i knjigu "Uho, grlo, nož", hrvatske spisateljice Vedrane Rudan. Prevodi i s ruskog i engleskog. Među delima koja je do sada preveo sa srpskog jezika na franuski, a nisu objavljena, nalaze se "Foliranti" Mome Kapora, "Neobične priče" Davida Albaharija", "Ljubavni krug" Vidosava Stevanovića...

• Kako izgleda put od onoga što se vama dopada, do francuskog čitaoca?

- Uvek se radi o odnosu koji prevodilac ima sa izdavačem. Predložite mu tekst i imate tri izbora. U prvom slučaju, rukopis je prihvaćen, i to je sjajno. U drugom, odbijen je. I to se događa. Tu je i treća opcija, da vam ne odgovore. I, onda čekate odgovor koji ne stiže. Na kraju, posle određenog vremena, predložite nekom drugom. I, odgovor može da bude pozitivan, negativan, ili da ga nema. I, tako u krug. To je "drama" nezavisnog prevodioca.

• Na koji način pristupate prevodu?

- Sve ide svojim tokom. Radim na više projekata. Andrićevu "Hroniku Beograda" sam, na primer, počeo da prevodim pre pet godina, a izašla je u martu ove.

• Ima li interesovanja?

- Čitaoci se veoma zanimaju. Pisali su o ovoj knjizi i "Figaro", "Mond", "Imanite". Odjek je veoma dobar. U knjižarama, takođe.

• Šta ćete sledeće prevesti?

- Imam druge projekte, takođe u vezi s Ivom Andrićem. Biće to "Priče o moru". Trenutno tražim izdavača. 

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
pogledaj sve

Komentari (0)

ĐOKOVIĆ PODELIO TAJNU USPEHA: Evo kako se Novak izoluje kada je publika protiv njega