OSTVARENJE TASOVČEVOG SNA O NOVOJ ZGRADI DO 2027: Intervju - Darko Krstić, direktor Beogradske filharmonije

PREDANI i skromni nastavljač vizije i čuvar nasleđa Ivana Tasovca - to je, i takav je, Darko Krstić, mašinski inženjer koji je ceo svoj profesionalni put vezao uz Beogradsku filarmoniju, na čijem je čelu i danas kada ona proslavlja pun vek. Stupio je u zdanje BGF 1993, na poziv svog kuma, i ispočetka bio angažovan preko studentske zadruge, da bi ostao - za stalno. Najpre je bio šef tehnike, potom rukovodio rekonstrukcijom zgrade, pa bio sekretar ustanove, zatim v.d. direktora dok je pokojni Ivan Tasovac bio ministar, onda opet sekretar i najzad - ponovo direktor.

Novosti/ Dragan Milovanović

- Da, prošao sam zaista mnogo funkcija u Beogradskoj filharmoniji - kaže Krstić. - Pre mene je njom rukovodilo mnogo direktora, od Stevana Hristića koji je 1923. okupio muzičare što se smatra početkom Beogradske filharmonije, koju je pod tim imenom tek 1951. formalno ustanovila Skupština grada. Potom je došao Živojin Žika Zdravković, koji je napravio ovu zgradu šezdesetih godina, i pod čijim je rukovodstvom BGF doživela prvo svoje zlatno doba, bila svetski priznata i "dovodila" u Beograd sve najveće umetnike. Usledilo je mnoštvo uspona i padova, još dosta direktora, a kada sam ja stupio u BGF direktorka je bila Branka Cvejić.

Sa dolaskom Ivana Tasovca, prigodno i simbolično - u prvoj godini novog milenijuma, nastupa sasvim novo doba Beogradske filharmonije, čemu ste iz prve ruke svedočili?

- Po dolasku Tasovca, nastaje ne samo novo zlatno doba već i potpuno nova era za Beogradsku filharmoniju, on je napravio potpuni preokret u dotadašnjem načinu poslovanja i funkcionisanja. Prvo čemu se posvetio bila je rekonstrukcija zgrade, u kojoj nije bilo ventilacije, morali ste se popeti na merdevine od 8 metara da biste promenili sijalicu, nije bilo tople vode u toaletima... Istovremeno i možda još važnije, Tasovac je započeo potpunu rekonstrukciju, odnosno podmlađivanje orkestra, mnogi naši mladi muzičari školovani u inostranstvu vratili su se u zemlju ne bi li pristupili Filharmoniji i do 2003. više od polovine sastava orkestra je promenjeno. U momentu kada je Tasovac stupio na funkciju direktora, zvuči kao šala ali nažalost nije - svake sedmice bivao je podjednak broj ljudi u publici i na sceni. Petnaestak godina kasnije, naših slušalaca je bilo toliko da broj od 880 mesta na Kolarcu nikako nije bivao dovoljan, već smo morali svake nedelje da repriziramo koncerte, izvodeći isti program četvrtkom i petkom. U međuvremenu smo, pre desetak godina, uveli dečje koncerte, one za decu vrtićkog uzrasta, pa za osnovce do 4. razreda, zatim koncerte za bebe, odnedavno i one za tinejdžere, otvorene probe za decu, uz naše redovne sezone naravno. Mnogo polažemo na stvaranje i obrazovanje nove publike.

Na ovu ste poziciju, u odnosu na prvi vaš direktorski mandat, posle preranog odlaska Tasovca stupili sa sasvim drugačijim emocijama - nosi li to i drugu vrstu odgovornosti?

- Ivan je bio čovek kakav više ne postoji, nije postojao niti će postojati neko sličan - izvanredan umetnik, vrstan pijanista, i fantastičan menadžer neponovljivih sposobnosti.

Zajedno smo počeli da radimo na potpunoj rekonstrukciji naše ustanove, iz neposredne blizine sam posmatrao način na koji je on u Filharmoniju uvodio sistem, u kome se precizno zna šta su čija prava i obaveze, i koji i dalje besprekorno funkcioniše. Na sve to, bio je obdaren vrcavim umom u kome su bujale neverovatne ideje - pored njega vam nikako ne bi mogla zatrebati marketinška agencija, uvek je imao pravu ideju i gurao napred. Bili smo prijatelji i njegov odlazak je predstavljao ogroman šok. I dalje mi nije svejedno, naravno, ali ideja je da nastavimo sa negovanjem i ostvarivanjem njegove vizije.

Jeste li već ostvarili neki od Tasovčevih planova i snova?

- Ono čemu je bio posvećen neposredno pre nego što je preminuo, bila je nabavka klavira "Stenvej Spirio", čak ga je i birao. Uz pomoć Ministarstva kulture, sad smo uspeli da ostvarimo tu želju i nabavimo taj specijalni klavir, najnoviju varijantu "Stenveja" koji ima i digitalni deo tako da može da svira i bez pijaniste. U njihovoj bazi ima nekih 5 hiljada kompozicija, počevšii od Rubinštajna pa nadalje, koje klavir može da reprodukuje, zatim pijanista može da svira u nekoj drugoj sali na svetu koja ima takav klavir - a da naš "Stenvej" tu muziku reprodukuje u realnom vremenu. Počećemo od jeseni sa takvom reprodukcijom koncerata, slično onome što Met radi sa operama. U klavir, koji imamo jedini u Istočnoj Evropi, ugravirali smo faksimil Ivana Tasovca, izašli su nam u susret u fabrici.

Najveća Ivanova želja bila je, svakako, nova zgrada Beogradske filharmonije. Kako teče ostvarivanje tih planova?

- To je priča koju je Tasovac gurao od neke 2010. i najzad smo 2017. uspeli da krenemo sa realizacijom. Angažovali smo, na preporuku našeg prijatelja Zubina Mehte, akustičara pod imenom Tateo Nakajima i studio ARUP, čiji su akustičari radili na više od 30 sala širom sveta, čak i na zgradi Sidnejske opere - oni su naši savetnici za akustiku od prvog dana, od projektnog zadatka, preko konkursa za idejno rešenje do otvaranja zgrade. Idejno rešenje londonskog studija odabrao je međunarodni žiri, između osam ponuđenih na konkursu. Polovinom septembra biće održana prezentacija projekta za građevinsku dozvolu, projektna dokumentacija se privodi kraju, plan je da krajem ove ili početkom iduće godine bude raspisan tender za izvođača i da u prvoj polovini iduće godine počne da se gradi. Ako sve bude po planu da neke 2027. ući ćemo u novu zgradu.

Šta će nova zgrada značiti, za filharmoničare ali i za publiku, Beograd, Srbiju?

- Sada imamo salu sa 200 mesta, samo dve garderobe, administraciju skučenu u jednoj kancelariji, nema prostorija za vežbanje... Tamo ćemo imati četiri koncertna prostora, jednu veliku salu sa 1.600 mesta, od čega je 200 iza bine što može biti iskorišćeno za smeštanje hora ali i publike, zatim malu multifunkcionalnu salu od 400 mesta, studio u kome će moći da se primenjuju najnovije tehnologije, potom nešto što smo mi nazvali Podijum a što će biti svojevrsni nastavak naših koncerata na otvorenom. Svakako, ideja nije da ljudi dođu samo na koncert, već da nova zgrada Filharmonije postane lendmark Beograda i Srbije, mesto na koje ljudi mogu da dođu ujutru i posle dana ispunjenog raznim sadržajima, odslušaju koncert i odu prepuni utisaka. To je najveći infrastrukturni projekat u kulturi u poslednjih nekoliko decenija, država je prepoznala šta treba, imamo veliku podršku i predsednika (od koga smo dobili i Sretenjski orden prvog reda za jubilej) i premijerke i ministarstva. Sad sarađujemo sa vrhunskim svetskim dirigentima i solistima, a kada budemo u novoj zgradi sa sjajnim uslovima - dolaziće i drugi orkestri, biće to sasvim druga priča. Ivana više nema ali mi smo tu, teramo dalje, u skladu sa njegovim željama.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije