SVOJ I NEPONOVLJIV, TIHI PERFEKCIONISTA: Monografija "Geroslav Zarić Gera, Čarobnjak scene" Živadina Mitrovića

JESTE u svom poslu postao autoritet, majstor, profesor i arbitar. Jeste da mu danas rešenja verovatno sleću na ruku kao pripitomljene ptice. No, uz sve to ističe ga i izdvaja još jedna retka osobina, a to je prezir prema liniji manjeg otpora. Nikad nije išao njome. Nijednom nije ponovio isto rešenje. Nije se vraćao na istovetnu, ranije proverenu scenografsku postavku. Nepokolebljivo je odoleo ponavljanju i likovnoj autocitatnosti, naročito u slučaju kada je više puta radio isti tekst... Zovem ga tihi perfekcionista zato što u njegovom radu nema ničeg razmetljivog, nema nikakve poze, on je čovek koji tačno zna šta likovnost znači.

foto N.Skenderija

Ovako o jednom od najznačajnijih savremenih scenografa svedoči Vida Ognjenović u knjizi "Geroslav Zarić Gera, Čarobnjak scene" Živadina Mitrovića. Među koricama ove bogato ilustrovane monografije, nije samo reč o oko 200 (izvedenih) scenografija, pedesetak priznanja, (između ostalih, osam godišnjih Sterijinih nagrada i deveta za naročite zasluge na unapređenju pozorišne umetnosti i kulture), već i svemu onome što je ovog umetnika stvaralo, brusilo i oblikovalo.

- Rođen sam i rastao u Milutovcu, u brežuljkastom šumadijskom pejzažu, okružen starim vrbama i čvornovatim čokotima vinove loze, koji su dečjoj glavi stvarali svet vila i vilenjaka - otkriva Zarić kako su nastajale prve bajkovite slike iz kojih će celog života maštom bojiti svoju nepresušnu inspiraciju.

foto privatna arhiva

Plakat za predstavu "Kir Janja"

Pripoveda i da niko u njegovoj familiji nije slikao, ali je otac svirao violinu i imao svoj orkestar. Ipak, veruje da je na njega posebno uticala očeva potreba za estetikom: jedini u selu umesto betonske ograde zasadio je dugačku aleju tuja i šimšire, koje Gera i dan-danas šiša i oblikuje kao skulpture...

Još pre polaska u školu, ispred seoske prodavnice u prašini je drvcetom iscrtavao životinje, a zbog uverljivosti crteža od meštana je dobijao bombone, pa u šali keže da su to bili njegovi prvi honorari. Već sa 14 godina otisnuo se od kuće da u Nišu upiše srednju umetničku školu. Živeo je u iznajmljenim sobicama, bez vode i grejanja, sa česmom u dvorištu, kao i mnogi iz njegove generacije. Hvatao je prizore u prolazu, odlazeći uveče na železničku stanicu da crta zaspale putnike. Ni njemu ni drugarima, ništa nije teško padalo - mislili da samo tako i mogu postati veliki umetnici.

foto privatna arhiva

Tih godina tokom leta Gera bi odlazio u Rovinj da crta ulične portrete i tako stiče veštinu i sigurnost, ali i lepu zaradu koja mu je omogućila školovanje bez pomoći roditelja. Na poslednjoj godini Akademije primenjenih umetnosti uradio je i svoju prvu scenografiju - za monodramu "Krojcerova sonata" u izvođenju Gojka Šantića 1976. godine na Festivalu monodrame i pantomime u Zemunu.

Visoki umetnički dometi najavili su se već njegovim angažmanom u ispitnoj predstavi Egona Savina "Prosidba i svadba", s kojom je otvorena pozorišna scena DK Studentski grad. Tako je počela saradnja dva velika znalca, koji će zajedno uraditi čak 24 predstave. I prva scenografija u institucionalnom pozorištu nosila je Savinov rediteljski potpis: "Lov na divlje patke" u Ateljeu 212. Njegove scenske metafore s naglašenom likovnošću brzo su privukle reditelje, pa je postala stvar prestiža "dobiti" Geru za svoju predstavu.

U scenografskim rešenjima pronalazio je ravnotežu između realnog i teatralnog, ostavljajući za sobom uvek isti, ujednačen kvalitet. Arhetipske slike detinjstva, izražene u bliskosti slikarstva i scenografije u Zarićevom radu, najvidljivije su u dečjim predstavama u kojima je potpuno oslobađao svoju maštu.

- Za ledeni dvorac u "Snežnoj kraljici" dobio je aplauz na otvorenoj sceni i veliki broj strukovnih nagrada. Tako je i sa spektakularnim brodom Kapetana Kuke u "Petru Panu": kad se pojavi na sceni, uvek izaziva oduševljenje u publici. Međutim, iako su njegove scenografije za naše bajke spektakularne, ta spektakularnost nikada nije sama sebi svrha - ističe reditelj Milan Karadžić.

foto privatna arhiva

A kako njegovo majstorsko "pismo" izgleda na pozorišnoj sceni možda najbolje ilustruje priređivač monografije Aleksandar Milosavljević pišući o Gerinoj scenografiji u predstavi "Je li bilo kneževe večere" Vide Ognjenović u SNP:

- Na pozornici vidimo i novosadski salon s kraja 19. veka, i skromnu monašku sobu Ilariona Ruvarca, i redakciju lista "Zastava", ali i dunavsku obalu. U finalnoj sceni, u dnu scene, zahvaljujući scenskom svetlu, naslutićemo moćni Dunav, a pod pozornice (rašireni listovi novina) će se po centralnoj osi razmaknuti, što će na efektan način materijalizovati metaforu koja proizilazi iz drame.

Biti i ostati svoj, životni je i stvaralački kredo Geroslava Zarića. A kako to izgleda na delu, svedoče njegove reči:

- Najpre istrajati na svojoj misli koliko možeš, a da ne štetiš tuđoj. Da poguraš tuđu misao kad treba, da dogradiš ako možeš, da prihvatiš sugestiju, a da se ne odrekneš svoje estetike i poetike. A onda, tu je nešto što se zove rukopis. On se ne menja, ma kako različite bile bile teme koje obrađuješ. Kada se sve to objedini, ako si dosledan, ostaješ prepoznatljiv, u scenografijama koje nemaju baš nikakav preduslov da liče jedna na drugu, ali je to, valjda, ona nepoznata nit koja odvaja umetnost od neumetnosti.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije