PONOSNI ZBOG SUSRETA SA BESMRTNICIMA: Vitezović o spomenicima Selimoviću, Crnjanskom i Zmaju

TROJICA književnih velikana čije je delo vreme potvrdilo i uveličalo, a čitaoci ih prihvatili kao omiljene pisce - Meša Selimović (1910-1982), Miloš Crnjanski (1893-1977) i Jovan Jovanović Zmaj (1833-1904) dobiće uskoro spomenike u centru Beograda.

Arhiva Večernjih Novosti

Ovu vest najpre je obnarodovao Goran Vesić, zamenik gradonačelnika, i počasni član UKS, a pre nekoliko dana je to na gradskoj skupštini i usvojeno.

Arhiva Večernjih Novosti

Arhiva Večernjih Novosti

Dolaskom u TV Beograd 1977. bili ste određeni za urednika "Seoba", filma i serije koje je spremao Aleksandar Petrović. Taj projekat je međutim neobično dugo trajao?
- Film i serija su rađeni u produkciji "Avala filma", "Neoplanta filma", "Mediteran filma", RTV Beograd, RTV Novi Sad i Petog kanala Francuske državne televizije. Pre snimanja recenzirao sam scenarije uz veliko poštovanje počivšeg Miloša Crnjanskog i negativno sam ocenio Petrovićeve dijaloge. Tako sam pre početka snimanja prestao da budem urednik "Seoba", koje je preuzeo Muharem Pervić, a ja sam se sasvim posvetio sopstvenom projektu "Vuk Karadžić". Snimanje "Seoba" je išlo po onoj izreci "mnogo babica..." i trajalo je 15 godina, uz prilike da nikad ne bude završeno, jer su mnogi glumci otišli na drugi svet. Godine 1992, sada kao glavni urednik Igranog programa, dobio sam nalog od novog generalnog direktora Milorada Vučelića da završim što se da završiti. Završili smo film po prvom delu "Seoba" i prikazali ga u Sava centru. Godinama sam mislio kako iskoristiti preostali snimljeni materijal. Tako sam 2004. došao na ideju da se napravi film o Milošu Crnjanskom, da Dragan Nikolić, koji u prvom delu igra Pavla Isakoviča, bude u isto vreme i Miloš Crnjanski. Mada sam za to pridobio i Dragana Nikolića i Milenu Dravić da igra Vidu Crnjanski, više nisam mogao doći do snimljenog materijala, niti do saglasnosti producenata od kojih su neki i ugašeni. Tako da danas svaka misao o Crnjanskom, uz sve divljenje prema njemu, završava i velikim žalom.

Arhiva Večernjih Novosti

Kakvi su vaši utisci iz susreta i razgovora sa Mešom Selimovićem?
- Upoznao sam ga u leto 1969. godine, kad je bio na vrhuncu književne slave, a i na vrhuncu bosanske političke i književne šikane. Književnu slavu doneo mu je roman "Derviš i smrt", koji je odmah privukao svu književnu i čitalačku javnost. Najslušaniji profesor Beogradskog univerziteta Raško Dimitrijević ceo poslednji semestar pre odlaska u penziju posvetio je Meši i ovom romanu, poredeći ga sa Tomasom Manom i njegovim romanom "Čarobni breg". Ono što beleži jedan Mešin biograf, "Vlast u Bosni ne mari za pisce", ne može se reći kad je u pitanju Meša Selimović. Vlast se na njega ostrvljavala, ugrožavajući mu egzistenciju. Sabrana dela Jovana Dučića, koja je priredio sa Živoradom Stojkovićem, okarakterisana su kao politička diverzija. Javno slavljenje romana "Derviš i smrt" u tajnoj kampanji dovelo je do otkazivanja poverenja Meši na Filozofskom fakultetu u Sarajevu. Iako vitak, Meša se nije povijao. Takav mu je karakter bio, na kojem je zasnivao prijateljstva. U razgovoru sa njim shvatio sam da mu je najveći prijatelj Dobrica Ćosić.
Kakav je bio vaš prvi utisak prilikom upoznavanja u Sarajevu?
- Mešu sam upoznao u njegovom stanu u Ulici Sutjeska. Sa mnom je bio tada mladi reditelj Ratko Orozović. Danas, kad mislim na taj susret u njegovom stanu, čini mi se da je Meša bio zatočen u toj višespratnici. U Sarajevo sam došao kao saradnik od poverenja Zorana Gluščevića, urednika "Književnih novina", za koje sam vodio razgovore sa savremenicima. Zamolio sam ga za razgovor i on je odmah pristao, samo pod jednim uslovom, da ga vodimo pismeno, jer hoće da intervju bude promišljen. Tako sam mu, po povratku u Beograd, poslao pitanja i on je odgovorio odmah, ne izostavivši nijedno pitanje. Razgovor je objavljen na prvoj i drugoj strani "Književnih novina" 30. avgusta 1969. godine. Novine, međutim, nisu stigle do čitalaca, već do javnog tužioca... I zabranjene su zbog Gluščevićevog teksta, a on je zbog njega i uhapšen.
Taj intervju pod naslovom "Ma o čemu pisao pisac se sudi sa svojim vremenom" sam Meša je uneo u svoja Sabrana dela.
- Od tog intervjua počelo je moje prijateljstvo sa Mešom Selimovićem. Kad god je dolazio u Beograd viđali smo se jutrom u hotelu "Slavija". Kad su ga 1972. prinudno penzionisali, odlučio je da napusti Sarajevo i da se preseli u Beograd. Njegovo prijateljstvo sa mnom postalo je takoreći neprekidno - oslovljavao me je "moj Milovane" - i trajalo je do njegovog odlaska u besmrtnost.

Arhiva Večernjih Novosti

ŽELELI bismo da se primeri Beograda prime i u drugim gradovima Srbije, bez obzira na to da li pojedini pisci već imaju u Beogradu spomenike. Recimo da Valjevo digne spomenik Petru Pajiću, Užice - Slavku Vukosavljeviću, Sombor - Veljku Petroviću, Arilje - Dobrilu Nenadiću, Novi Sad - Aleksandru Tišmi i slično, kaže Vitezović i podseća da spomenike sa celom figurom pisca u Beogradu imaju Ćirilo i Metodije, Sveti Sava, Dositej Obradović, Vuk Karadžić, Branko Radičević, Petar Kočić, Ivo Andrić, Desanka Maksimović, Milorad Pavić i Borislav Pekić.

Tri žirija
PREDSTAVNICI UKS u tri žirija za podizanje tri spomenika su Pero Zubac, Milo Lompar, Igor Mirović, Dragan Bogutović, Dragan Stanić (Ivan Negrišorac), Gojko Đogo, Goran Vesić, Duško M. Petrović i Milovan Vitezović.
- Mi ćemo saradnju sa Gradom Beogradom, kao institucija kulture, na obostrano zadovoljstvo razvijati i širiti na postojeće i nove poduhvate za dobrobit srpske i prestoničke kulture - kaže Vitezović.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije