BELEŽI USPOMENE NA VALJEVO KOJE NESTAJE: Publicista Milorad Radojčić sačuvao od zaborava priče iz prošlosti grada na Kolubari

GRADOVI su kao i ljudi. Nastaju, razvijaju se i odumiru. Jedni ih podižu i ulepšavaju, drugi ruže i ruše.

Foto B. Puzovic

 Kao i većina mesta u Srbiji, i Valjevo je grad u tranziciji. Dobija sve više stanovnika, a sve češće gubi građane. Gubi se njegov duh, atmosfera koja ga je vekovima krasila. Ona se još donekle oseća u staroj gradskoj čaršiji Tešnjaru. U Valjevu je sve više onih koji u njemu žive, ali ih ono ne interesuje. Novi žitelji Valjeva sve manje haju za njegovu prošlost, izgled, razvoj, zajednički život i interese njegovih žitelja. Oni su opsednuti svojim ličnim htenjima i potrebama. Bliža prošlost Valjeva, ili bar jedan njen deo, ostao je da živi u sećanjima i kazivanjima.

Ovako publicista Milorad Radojčić (77) objašnjava motive pisanja knjige "Valjevo koje nestaje", u kojoj su sabrane brojne značajne činjenice, događaji, ličnosti, pojave, institucije, udruženja iz burne istorije grada na Kolubari. Knjigu, ilustrovanu mnoštvom fotografija, objavila je Književna zajednica Valjeva.

- Vreme čini svoje, sećanja blede, priče, ako se ne zabeleže, zaboravljaju - kaže Radojčić. - Pošto je Valjevo u bližoj prošlosti bilo varoš, palanka, mali grad, ljudi su se u njemu dugo međusobno poznavali, pa i družili. Međutim, ima se utisak da je njegova društvena sredina bila neprijateljski raspoložena prema njihovom ličnom životu. Otuda, o poznatim i javnim ličnostima mogla su se čuti, ili pročitati, različita često i oprečna mišljenja. Ova knjiga, pre svega, predstavlja beleženje nekadašnjeg života, ljudi i prilika u Valjevu, s namerom da se podrobnije upoznamo sa prohujalim vremenima. Ovo, međutim, nije pokušaj da se zaustavi stvarnost, već i da se deo nje sačuva od zaorava, pošto staro Valjevo sve više nestaje.

Zabeležio je, između ostalog, Radojčić, iščezle ustanove, poput Valjevske štedionice, javnih kupatila, Đačkog doma i trpeze, Škole za nudilje i čuvarice zdravlja, Valjevske žitarske zadruge, Drinske divizijske oblasti...

Nabrojao je i opisao stara i retka, neobična zanimanja - ulične fenjerdžije, fijakeriste, sakadžije, dobošare, ledare, čak i gatare i vračare, te nestale kafane, životarenje starih značajnih građevina, kao što su konak kneza Jovice Milutinovića, Tadića mlina, opštinskih kantara, hotela "Gođevac", "Sekulić"...

- Malo je poznato da je Valjevac, dr Milorad Gođevac, lekar, tada šef Opštinskog saniteta u Beogradu, prvi organizovao i inicirao komitske akcije za zaštitu ugroženog naroda u Staroj Srbiji i Makedoniji - kaže autor. - Prva valjevska hraniteljica bila je Milica Sokolović, koja je navodno više od pola veka u svom stanu, u Beogradskoj, sada Karađorđevoj ulici, čuvala i podizala tuđu decu, uglavnom bez roditelja. Glavni akter "Šećerne afere" 1939. godine, koja je uzbudila ovaj deo Srbije, bio je Milan Vukosavljević zvani Bonfilo, kada je grupa Valjevaca obijala dućane, a ukradenu robu, uglavnom duvan i marke, prodavali. Kad im se rabota osladila, počeli su da kradu i šećer, po čemu je afera i nazvana. Bonfilo je osuđen na sedam godina zatvora i trajan gubitak časnih prava.

Među koricama knjige je i podatak da je prvi automobil u Valjevu pripadao komandi Drinske divizije, još pre Balkanskih ratova. Tek 1911. godine, prvi privatni automobil švajcarske proizvodnje "arbenc" imao je Božidar Pavlović, bravar iz Valjeva, a službeni francuski "berlot" Valjevska štedionica, te Valjevska pivara, parni mlin Petra Pekovića...

Jedan od prvih Valjevaca koji su imali automobil i ličnog vozača bio je čuveni trovac alkoholnim pićima Milan Jovanović, otac narodnog heroja Žikice Jovanovića Španca, narodnog heroja, čiji su puščani hici 7. jula 1941. godine, na žandarme u Beloj Crkvi kod Krupnja decenijama obeležavani kao Dan ustanka u Srbiji...

- Nemam težnju da ova knjiga ima naučna obeležja, ni da bude sistematizovana istorija - ističe Radojčić. - U njoj je prisutno ne samo nastojanje da saznamo i prenesemo istinu, već i pokušaj da se uhvati i zabeleži duša Valjeva. Cilj je da savremenici osveže sećanja, potomci i naslednici približe tradiciju, da se podstaknu da ih brižno čuvaju i neguju. Nadam se da će biti od koristi za zavičajnu istoriju, ali i podstrek za nova i studioznija istraživanja i proučavanja Valjeva.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije