NEĆE MOĆI: Zašto se bijemo?

DOK nam sa televizora pamet sole Vesne Mališić i Jelene Milić, Dušani Teodorovići i Filip Balunović, na ulici se mlate oni koji su juče ginuli na Kosovu (policija), sa onima koji bi sutra ginuli na Kosovu (desničarski deo demonstranata). Zašto?

Privatna arhiva

DOK sam kao tinejdžer živeo u Parizu, trenirao sam njihov nacionalni borilački sport, savate. Znate kako klinci koji su ozbiljno posvećeni nekom sportu znaju da se vežu za svog trenera. Moj trener je radio u obezbeđenju francuske Nacionalne skupštine i neretko sam ga obilazio na radnom mestu. Bio je pripadnik Republikanske garde, elitne vojne jedinice. Pod komandom pukovnika, njegov detašman bio je stalno prisutan u Burbonskoj palati, naoružan dugim cevima, jer se "Skupština brani metkom". To je bilo krajem osamdesetih godina kada teroristička pretnja nije bila izražena kao danas, a francusko društvo mnogo stabilnije. U ovome je, možda, odgovor zbog čega nikome tokom višemesečnih vrlo nasilnih protesta u Parizu nije palo na pamet da jurne na Skupštinu, a kamoli da pokuša u nju da upadne. A nije da građani Francuske imaju mnogo više razloga da budu zadovoljni svojom vlašću od građana Srbije.

TAKO je u svakoj "normalnoj" državi, pa nema razloga da ne bude i kod nas. Zbog toga ne može biti govora o bilo kakvoj "preteranoj upotrebi sile" prilikom odbrane Skupštine od demonstranata, ko god oni bili. Imali mi simpatije prema njima, ili ne. A posebno se ne može govoriti o nekakvom "napadu policije na građane" što je formulacija koju je često koristila "glavna zvezda" ovih protesta, luksemburška televizija N1. Uostalom, celo jutro izveštavaju i o "godišnjici genocida u Srebrenici", pa je pametnom, valjda, dosta.

AKTUELNE demonstracije umnogome me podsećaju na one od 9. marta 1991. godine. I tada, kao i danas, na njima se okupilo šareno društvo, od "građanista" u začetku, da ne kažemo avangarde druge Srbije, do tvrdih nacionalista od kojih su mnogi nešto kasnije život dali za odbranu srpstva u ratovima vođenim na prostoru Hrvatske i Bosne. Jedni su Miloševića optuživali da je nedemokrata, a drugi da je izdajnik. Sa istorijske distance gledano, verujem, da je plod tih nemira u najvećoj meri negativan, jer je označio, ako ne i stvorio, duboku podelu u narodu koja nije postojala među našim tadašnjim neprijateljima. Ničeg sličnog nije bilo ni među Hrvatima, niti među Muslimanima. Isto tako, mnogi veruju da je Milošević počinio nešto što bi se najbolje moglo opisati izdajom odbivši da stane u zaštitu krajiških Srba spram "Oluje". Mnogi veruju da bi još ozbiljniju izdaju, da je mogao i da je 9. marta uspeo, počinio Vuk Drašković, čovek koji je tada najčešće Miloševića nazivao izdajnikom.

SADA, kao i te '91, najveći broj onih koji prave "probleme" su mladi ljudi čija su srca iskreno posvećena odbrani srpstva, pre svega Kosova i u tome ih sasvim razumem. U svom mladalačkom žaru oni su sebi dozvolili da počine ozbiljnu grešku, počine nasilje i najverovatnije budu zavedeni upravo od neprijatelja srpstva.

KAKVOG smisla za jednog iskrenog Srbina ima, na primer, brutalno prebijanje Jovice Spajića, pripadnika SAJ-a, jednog od najboljih naših, ali i svetskih sportista, inače velikog srpskog patriote, što znam pouzdano, jer se druži sa mojim prijateljima iz "Beogradskog sindikata". A takvih je u policiji većina, velika većina rekao bih. Setite se samo njihovih herojstava sa Kosova '98. i '99. Setite se samo pokojnog generala Veljka Radenovića, komandanta Posebne jedinice policije, kojem je spevana pesma "Đenerale, Đenerale, nek je tvojoj majci hvala" koju i dan-danas sa ponosom pevaju navijači Crvene zvezde. Naslednike takvih ljudi danas ispred Skupštine pale bakljama i gađaju kamenicama. Ima mi smisla kada na takvo nasilje pozivaju biološki entiteti poput Jova Bakića ili Darija Hajrića, ali ne i oni koji sebe smatraju nacionalistima.

GOVORILO se o predaji Kosova. Zbog toga što sam verovao da je potpisivanje Briselskog sporazuma 2013. kapitulacija, dobio sam otkaz u Ministarstvu spoljnih poslova. Moram priznati da me je vreme poljuljalo u tom, tada čvrstom stavu. Iako i dalje mislim da tako nešto iz principa nije trebalo potpisivati, ispada da se radilo o sjajnom taktičkom potezu zahvaljujući kojem do danas nije bilo nikakvog napretka u ostvarivanju pune nezavisnosti južne srpske pokrajine.

BAŠ kao što sam 11. juna plakao zbog Kumanovskog sporazuma, a danas bih Rezoluciju 1244 uramio i stavio na zid. A ne sećam se da su Dveri i Boško Obradović tada nešto demonstrirali. Ispravite me ako grešim, ali jedine demonstracije bile su u organizaciji SPC i predvođene mitropolitom Amfilohijem. Ako se ne varam, ni demonstracije i državni udar 27. marta 1941. nisu održani 24. marta, pre potpisivanja Trojnog pakta, nego dva dana nakon tog nesrećnog čina. Ako nam se, a ne verujem, to ponovo desi, biće vremena za nerede i proteste, a tada će, siguran sam, na strani demonstranata biti i vojska i policija, ali nigde neće biti oni koji ih danas predvode i huškaju na bunt, poput Dušana Teodorovića, kojem je Kosovo već nezavisno, i Marinike Tepić kojoj je u Srebrenici počinjen genocid.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije