IZDAJNIK HITLERA POSTAJE NAJVEĆI STALJINOV TROFEJ: Tolstoj osuđen je u Londonu jer je pisao kako su Britanci predali Sovjetima antikomuniste

FRIDRIH fon Paulus bio je profesionalni nemački oficir koji se postojano i uporno uspinjao u hijerarhiji reformisanog nacističkog Vermahta.

Fridrih fon Paulus u opkoljenom Staljingradu, Foto "Vikipedija"

Kada je proleća 1942. započela poslednja ofanziva sila Osovine, tada na jug Sovjetskog Saveza, Paulus se našao na čelu Šeste armije čiji je cilj bio da se probije u samo središte sovjetske države. Oko Staljingrada, grada koji je imao značaj za Staljinovu karijeru tokom Prvog svetskog rata (tada se zvao Caričin), ali je ovom prilikom imao daleko veći simbolički nego strateški značaj, razvila se tokom četiri meseca verovatno najteža i najbespoštednija bitka u istoriji. Paulusovu armiju su naposletku opkolile višestruko nadmoćnije sovjetske snage. Nastala je borba na život i smrt, u kojoj su opkoljeni najzad dovedeni na ivicu potpunog uništenja. Hitler je zahtevao da borba bude nastavljena do propasti, a Paulusa je unapredio u feldmaršala, nalažući mu tako i posredno da se ubije kako ne bi bio zarobljen. Nemački feldmaršali do tada, govorila je tradicija, nikada nisu postali plen neprijatelja. Paulus je na kraju, negde na dan dolaska nacista na vlast deset godina ranije, ipak odlučio da se preda, i to ne među poslednjima u svojoj armiji. Tada je nastala prekretnica u svetskom ratu između ostalog i zbog toga. Za Staljina je Paulus bio najveći ratni trofej. Odbio je da zameni svog sina za njega, navodno tvrdeći da se „major ne menja za feldmaršala“. Paulus u zatočeništvu nije mučen jezivim mukama, kao što je Hitler predviđao. Naprotiv, on je postao deo „Nacionalnog komiteta za slobodnu Nemačku“. Osuđen i prokazan u svojoj zemlji, oslobođen je iz zarobljeništva tek posle Staljinove smrti i poslat u Demokratsku Nemačku Republiku. Tamo je pomagao ustrojstvu vojske. Žena mu je u međuvremenu umrla u Zapadnoj Nemačkoj. Nikada mu nije bilo dozvoljeno da se vrati kući.

I general Andrej Andrejevič Vlasov je u ratnom porazu Crvene armije 1941. doživeo potpuni duševni preokret. Odlikovani general, hrabar i odan, u onim smutnim danima kada se zahvaljujući lošim naređenjima i nemaru pretpostavljenih Moskva našla ugrožena od trupa Osovine, pretrpeo je potpuni slom. Uporno se braneći, naposletku je zarobljen.

Već tada su ga njegova zbunjenost, nezadovoljstvo i ogorčenje naveli da odbaci svoj dotadašnji život i uverenja. U zarobljeništvu je vrbovan na stranu Vermahta. Njegova zamisao je bila da od zarobljenika stvori rusku kontrarevolucionarnu vojsku, pomogne obaranju komunističkog režima i pod zaštitom Trećeg rajha stvori novu rusku državu.

Ovakva zamisao bila je u potpunosti u suprotnosti s nacističkim programom i ideologijom. Iako su pojedini komandanti Vermahta i ministar zadužen za osvojene oblasti – malo uticajni, sekundarni ideolog nacizma Alfred Rozenberg – pokušavali da makar u prvim fazama iskoriste sve unutrašnje neprijatelje sovjetskog režima i stvore nekakve efemerne satelitske države, Hitler je ovakve zamisli odlučno i smesta odbacivao. Za njega je teritorija Sovjetskog Saveza trebalo da postane nemačka verzija Divljeg zapada, prostor za naseljavanje. Domaće stanovništvo valjalo je svesti na 10-15 odsto predratnog broja nemoćnih i u rezervate sateranih robova. Planirano je da Moskva i Lenjingrad budu pretvoreni u jezera, a granica s Japanom bi naposletku dosegla 70. stepen geografske dužine, krećući se šire od sibirske reke Janisej – od Severnog Pola do Šri Lanke. Ipak, ako je Sovjetski Savez u Crvenu armiju mobilisao 10 miliona svojih građana, oko milion njih, među kojima su mnogi bili Rusi, ratovalo je na strani Osovine.

Ruska oslobodilačka armija generala Vlasova, iako brojna, praćena je nepoverenjem i neodlučnošću Vermahta, zbog čega nije imala veće vojne uspehe. Kada su saveznici konačno na kraju rata zarobili poslednje ostatke vojske sila Osovine, Vlasova su pored nekoliko desetina hiljada njegovih pristalica predali Sovjetima. Posle brutalnog mučenja Vlasov je obešen. Za mnoge Ruse, posebno zvaničnike, on je danas simbol izdajnika, pa je ambasador Ruske Federacije Konuzin 2010. prilikom posete beogradskom Institutu za savremenu istoriju uz priličnu nelagodu pitao zašto srpski istoričari rade na rehabilitaciji generala Dragoljuba Mihailovića kada je reč o jednom balkanskom Vlasovu.

NIKOLAJ Tolstoj, ruski emigrantski pisac, osuđen je u Britaniji po privatnoj tužbi na veliku novčanu globu zato što je pisao o tome kako je britanska vojska predala Sovjetima ruske antikomuniste, saradnike nacista koji su im se s poverenjem predali, a nakon izručenja bili brutalno ubijeni. I u ostareloj imperiji, koja „neprijatelje kupuje, a saveznike izdaje“, u vreme njenog najvećeg rata bilo je onih koji su odabrali izdaju. Džon Emeri je bio sin ugledne porodice, otac mu je bio Liopold S. Emeri, poslanik u parlamentu i ministar u više kabineta. Možda pod senkom ugleda porodice i opterećenjem očekivanja, Emeri je od rane mladosti prolazio kroz razne nevolje, izbacivali su ga iz škola, a opisivan je i kao najgore i najteže dete. Preselio se u Francusku, gde je pokušavao da se bavi filmskom industrijom. Živeo je nestalno, a ocu se obraćao za novac kako bi izdržavao svoju rastrošnu suprugu, bivšu prostitutku. Uprkos svemu, nekoliko godina pre svetskog rata, u 24. godini morao je da proglasi bankrotstvo.

U Francuskoj je postao deo fašističkih krugova. Mržnja prema komunizmu bila je tolika da je smatrao opravdanim da pristupi raznim organizacijama i uzme učešće u Španskom građanskom ratu na strani frankista. Do konačnog preloma došlo je za vreme okupacije Francuske. Emeri je stupio u nemačku službu iako mu vlada u Višiju nije dozvoljavala da napusti njenu zonu. Korišćen je u propagandne svrhe, a pred kraj rata je učestvovao u organizaciji Britanskog slobodnog korpusa, neuspešnog nastojanja da među zarobljenicima bude formirana britanska fašistička vojska. U tome nije imao mnogo uspeha, mobilisao je svega nekoliko desetina vojnika. Na kraju rata Emeri je zarobljen u Severnoj Italiji.

Prebačen je u Britaniju, gde mu je suđeno po osam tačaka za veleizdaju. Zanimljivo je da je njegova porodica nastojala da ga spase smrti. Otac, koji je živeo još deset godina, tvrdio je da Džon Emeri pati od mentalne bolesti, a njegov brat Džulijan nastojao je da dokaže da je on španski državljanin, zbog čega nije mogao da počini izdaju. Emeri je, međutim, priznao zločin, pa je osuđen na smrt i obešen. Džulijan Emeri je kasnije postao poslanik, a sedamdesetih godina i ministar u britanskoj vladi.

Kao što smo na početku ovog poglavlja videli, ni naše vreme nije ostalo bez izdajnika.

Mali narodi, posebno oni u Evropi, Africi i Latinskoj Americi koji su pod snažnim uticajem velikih sila, ne mogu sebi da priušte pizmu velikih. Pored Sjedinjenih Država, Ruska Federacija i NR Kina progonile su one koje su smatrali izdajnicima. Rusi su svoje navodno trovali, a ako bi ih se dokopali, zatvarali su ih u Polarnom krugu. Ipak je i dalje čitava jedna jedinica dobrovoljaca okupljenih u Ruskom dobrovoljačkom korpusu, sastavljena pretežno od krajnjih desničara, posle februara 2022. ratovala protiv vojske svoje države na granici sa Ukrajinom. Tamo se, pod komandom navijača i neonaciste Denisa Jevgenjeviča Kapustina, oko dve stotine dobrovoljaca bori protiv Vojske Ruske Federacije i donbaskih republika.

OSUĐEN KAO IZDAJNIK

VLADIMIR Kara-Murza, novinar i politički aktivista, je od 2000. godine, kao dvadesetogodišnjak, počeo da učestvuje u kampanjama protiv vlasti Ruske Federacije.

Kandidati koje je podržavao bili su suzbijani i na izborima poraženi. Njegov šef Boris Njemcov ubijen je na ulici.  Blisko je sarađivao sa američkim senatorom Makejnom, najagresivnijim protagonistom američkog imperijalizma, koji je 2011. najavio trijumf obojenih revolucija u Teheranu, Moskvi i Pekingu, zbog čega mu je dodeljeno važno mesto u ceremoniji senatorove sahrane. Kara-Murza je 2015. bio otrovan. Jedva je preživeo. Kada je februara 2022. Vojska Ruske Federacije ušla na teritoriju Ukrajine, Kara-Murza je ostao u Rusiji. Nakon što je vladu Rusije nazvao „režimom ubica“, a pred Predstavničkim domom Arizone održao govor u kojem je osudio napad Rusije na Ukrajinu, Kara-Murza je uhapšen zbog širenja lažnih vesti i izdaje. Aprila 2023. osuđen je na najvišu kaznu za ta krivična dela – na 25 godina zatvora.

 SUTRA: NEMIRNI SRBI SU ČESTO GAZILI DATE ZAKLETVE 

Preporučujemo

Feljton

0 4

IZDAJNICI SU STARIJI OD NASTANKA DRŽAVE: Prvi čovek engleske republike Oliver Kromvel iskopan je iz groba, pa je mrtav kažnjen kao izdajnik

23. 02. 2025. u 18:00

Feljton

0 1

ŽIVOT JE SAMO ZA JAKE I NEPRIKOSNOVENE LjUDE: U odnosu na Karađorđa, Živadinović se približio Rankeu za koga je ustanak bio revolucija

22. 02. 2025. u 18:00

Feljton

0 1

IDEOLOŠKO ČIŠĆENjE SRPSKE KNjIŽEVNOSTI: Posle rata Stojanovo pretapalo se imenom njegovog rođaka novinara Ratka Živadinovića, ljotićevca

21. 02. 2025. u 18:00

Feljton

0 1

PRVI "KRIMI" ROMANI U SRPSKOJ KNjIŽEVNOSTI: Roman ''Zmija u nedrima'' je priča zasnovana na ubistvu starijeg bračnog para u jednoj palanci

20. 02. 2025. u 18:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije