SRPSKI ĐACI POSLE "MARŠA SMRTI" U FRANCUSKOM KRILU: Fransoa-Gijom Loren, o deci koja su tokom velikog rata stigla u njegovu domovinu

TRAGAJUĆI za misterioznim Jovanom Žanom Kopitovićem, čiju spomen-ploču je spazio na zgradi nadomak Sorbone, francuski novinar i pisac Fransoa-Gijom Loren više meseci "ronio" je po najrazličitijim arhivama - istorijskim, policijskim, vojnim, pa čak i po arhivu jednog osiguravajućeg društva.

Foto Privatna arhiva

Čime je Kopitović, taj ćutljivi stanar hotela "Tulije", zaslužio čast da otkrivanju ploče s utisnutim epitafom: "Ovde je pao pokošen nemačkim mecima Žan Kopitović, jugoslovenski rodoljub, 11. marta 1943.", prisustvuje i nobelovac i utemeljivač Povelje o ljudskim pravima Rene Kasen?

Višemesečno istraživanje dovelo ga je do priče o srpskim đacima, koji su tokom Prvog svetskog rata prispeli na obale Francuske, da se oporave i tu završe škole. Za knjigu "Vi ste sigurno rod - U potrazi za Žanom Kopitovićem", koju je kod nas izdao "Vaganar", Loren je dobio nagradu Najbolja knjiga iz savremene francuske istorije 2019.

Koliko je takve dece došlo u Francusku i kojim putem?

- Došlo je od 8.000 do 10.000 đaka, mahom iz Srbije i delom iz Crne Gore, koji su morali da pođu na put krajem 1915, pošto su Bugari, Austrijanci i Nemci potpuno okupirali Srbiju. Tamo su hospitovani, prema terminologiji koja se u ono vreme koristila u francuskoj administraciji. Danas bismo rekli - primljeni ili prihvaćeni. Pojam hospitovani navodi nas na to da je Francuska za njih postala neka vrsta velike bolnice, koja ih je dočekala kao ljude koji kao da su bolovali od progona. Imali su između 10 i 18 godina i integrisani su u francuski školski sistem. Neki su prethodno morali da pređu preko Albanije i prožive ono što Srbi nazivaju albanskom golgotom, da bi se potom ukrcali na brodove put Italije i prešli preko Alpa. Drugi su, poput Kopitovića, evakuisani prema jugu, ka Solunu i brodovima su stigli do Marselja.

Kakve škole su upisivali?

- Upisani su u više razrede osnovnih škola i gimnazije, a bilo je i onih koji su išli u niže razrede. Stotinak ih je raspoređeno po onom delu Francuske koji nisu okupirali Nemci. Pariz se izbegavao da ne bi bili podložni iskušenjima i odali se porocima.

Najčešće su pokušavali da ih smeste u neki grad blizu sela, jer su mislili da su to mahom deca odrasla u seoskoj sredini. Nekoliko meseci kasnije, u Nici je otvorena prava srpska gimnazija, zato što su u ovaj grad izbegli mnogi srpski poslanici. Dve srpske "kolonije" osnovane su i u departmanu Izer, kako bi u njima osamnaestogodišnjaci polagali veliku maturu.

Da li su neke, možda, primale francuske porodice?

- Svi su bili smešteni u internate. To je inače bila česta praksa francuskog školskog sistema. Ali, roditelji njihovih francuskih drugova koji su živeli u blizini, snažno su podsticani da ih pozivaju na nedeljne ručkove kako bi im pokazali francusku gostoljubivost, otkrili im našu istoriju, kulturu i pomogli im da usavrše znanje jezika. Neki su mogli da dođu sa ocem, majkom, bratom ili sestrom, ali većina ih je bila sama.

Kada je reč o prijemu srpskih đaka, valja istaći volju Francuske da pruža ciljanu pomoć budućoj eliti Srbije, naše saveznice. Jedan od najboljih primera je proslava Francusko-srpskog dana, kada je cela nacija pozvana da pruži pomoć izbeglicama. Narod i predstavnici vlasti bili su vrlo poslušni, pa su, uprkos svemu što su i sami proživljavali u ratu, pokazali izuzetnu velikodušnost, bez obzira na to što je ponekad dolazilo do razmirica između francuskih i srpskih đaka.

Iz dokumenata se vidi i kakve su ih muke mučile. Naročito je dirljiv njihov dolazak - izgladneli, ošišani, glava namazanih petrolejom...

- Francuska administracija je, kao i za sve što se ticalo stranaca, u Nacionalnom arhivu sačuvala mnogobrojne spise vezane za spasavanje srpskih đaka. I srpski nastavnici i čelni ljudi želeli su da sačuvaju ta svedočanstva kako bi, nakon povratka, ostavili pisani trag o njihovom boravku u Francuskoj. Ali, u Beogradu se mnogo toga izgubilo, najverovatnije tokom bombardovanja u Drugom svetskom ratu. U Parizu, ali i u arhivima departmana u kojima je Jovan Kopitović boravio, u Ansiju, Tuluzu i Izeru, naišao sam na pohvalnice srpski đacima, pisma u kojima su se obraćali prefektima tražeći bolje uslove za život, a takođe i na domaće zadatke na francuskom jeziku, u kojima je od njih zahtevano da opišu epopeju kroz koju su prošli, da bi se oslobodili tereta tog sećanja.

EPOPEJA Povlačenje srpske vojske, Foto Privatna arhiva

Kakvi su ti zadaci?

- U njima učenici, na francuskom jeziku punom grešaka i proizvoljnosti, ali svakako na zavidnom nivou, ako imamo na umu da su tako kratko boravili u Francuskoj, opisuju ono što liči na svojevrstan "marš smrti", tokom kojeg su savladali zimu, glad, zasede Albanaca. U njima se može naslutiti i ideološka zadojenost francuskih profesora, koji pokušavaju da im usade mržnju prema onome što je nemačko, a sve je to bio deo propagande koja se tada sprovodila u školama. Bio sam dirnut time što je Kopitoviću u Parizu smeštaj pružio jedan od njegovih drugova iz Ansija, Pavle Vasić, koji je tu bio sa majkom.

Žan Kopitović, Foto Privatna arhiva

Kakva je bila njihova kasnija sudbina?

- Većina se 1919, posle formiranja Kraljevine Jugoslavije, kao rezultata podrške koju je Francuska pružila tokom pregovora u Versaju, vratila u Srbiju i Crnu Goru. To je bio slučaj i sa Kopitovićem, koji je napustio školovanje u gimnaziji Sen Luj, u Parizu, u martu 1919, ali se vratio u Pariz 1921.

Kopitović, kako ste otkrili, ipak nije poginuo kao učesnik napada 1943. Koliko Srba jeste bilo u Pokretu otpora?

- Nakon duge istrage uspeo sam da razlučim šta je tačno, kao i da otkrijem kakvu je tragediju doživeo taj jugoslovenski izgnanik, koji je radio u najvećoj francuskoj osiguravajućoj kući. On se tog jutra, 11. marta 1943, zadesio na mestu na kom je bačena bomba na odred nemačkih vojnika. Jugoslovenski članovi Pokreta otpora u Francuskoj tokom Drugog svetskog rata, dobrim delom su se, pre toga, borili u Španskom građanskom ratu, u redovima republikanaca, protiv Franka. Posle 1940. neki su uhapšeni i zarobljeni po logorima, a jugoslovenski deo MAO (organizacija radnika imigranata, uglavnom komunista, koji su se borili u redovima Pokreta otpora), pokušao je da pobegne i dočepa se Jugoslavije. Drugi su se borili u Francuskoj, u makijama (članovi Pokreta otpora, koji su se skrivali po šumama da bi izbegli da ih nacistički režim u Višiju pošalje na prisilni rad u Nemačku), ili su bili zaduženi za pojedinačne napade. Bili su prilično brojni, pa je, posle rata, jedan srpski glumac i novinar iz Pariza osnovao Udruženje jugoslovenskih članova Pokreta otpora u Francuskoj.

INSPIRACIJA Fransoa kraj spomen-ploče, Foto Privatna arhiva

Devedesete pokvarile veze

JESU li u Francuskoj zaboravljene nekadašnje veze sa Srbijom?

- Da, bez pogovora. Zaboravljene su i veze iz Prvog svetskog rata, ali i iz Drugog. Ni ja o njima nisam mnogo znao dok nisam u istraživanju naleteo na ime Renea Kasena, dobitnika Nobelove nagrade za mir, koji je odao počast Kopitoviću i koji je 1943. u Alžiru stvorio Francusko-jugoslovensko udruženje, u čast prijateljstva tokom Velikog rata i zajedničke borbe protiv fašizma tokom Drugog. Ratovi na Balkanu devedesetih godina, tokom kojih je spoljna politika Francuske bila nepovoljno usmerena prema Srbiji, očigledno su pomračili te veze.

Progonio ih strah od paljbe

DO kojih ste još zanimljivih detalja došli?

- Strašan je strah koji su osećali đaci u srpskoj koloniji u Virivilu svaki put kad bi čuli paljbu, koja je dolazila iz susednog vojnog kampa. Taj strah je poticao od traume, doživljene usled bombardovanja tokom rata. S druge strane, tu je i skromni život Jovana Kopitovića i činjenica da je živeo u istoj majušnoj sobi hotela blizu Panteona skoro petnaest godina.

ZAPRATITE NPORTAL NA FEJSBUKU

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije