ISKUŠENJA JUGOSLAVIJE I SRBIJE SA AUTONOMAŠTVOM: Mešanje velikih sila i suseda na političke tokove u zemlji

TRAJANjE Jugoslvije i drama njenog razbijanja svedocima su ostavile u nasleđe saznanje da je nekad nezamislivo postalo stvarnost, a da će možda već sutra ono u šta mnogi ne veruju i odmahuju rukom kao na loša predskazanja ipak biti ostvareno.

Foto Stevan Kragujević, Predrag Mitić, Ratko Radetić, Arhiv Jugoslavije, Muzej Jugoslavije, Fejsbuk i Vikipedija

Ta prošlost nedvosmisleno pokazuje da su politički projekti nastajali sa dugoročnim ciljevima, da su ostvarivani u etapama, da su protagonisti okupljali pristalice često da demagoškoj osnovi. Svedoci su mogli uočiti zakonito mešanje velikih sila i susednih država na tokove u Jugoslaviji. 

Ta zemlja kao da je mnogima „ostala dužna“, posebno iz činjenice da je na ovom prostoru bilo više ratova, gde je ranije Srbija, a potom Jugoslavija izlazila kao pobednik.

Foto Stevan Kragujević, Predrag Mitić, Ratko Radetić, Arhiv Jugoslavije, Muzej Jugoslavije, Fejsbuk i Vikipedija

Povremeni nagoveštaji i zahtevi jednog uskog kruga oko Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, promotera nekakvog budućeg statusa severne pokrajine, uz medijaciju stranog faktora, podseća na sva dešavanja i ustavne zvrzlame koje su se dešavale posle petooktobarskih promena ali i na „konstruktivno” ponašanje nekadašnjih jugoslovenskih republika koje su derogirale minimum saveznih funkcija u svoje vreme i koje su svoje (republičke) amandmane branile do poslednje zapete. 

* * * * * * * * * * * *

VOJVODINA EKSPERIMENT ZA EVROPSKE INTEGRACIJE: Proizvođenje novih nacija, novih manjina i teritorijalna pitanja

TRAJANjE Jugoslavije i drama njenog razbijanja svedocima su ostavili u nasleđe saznanje da je nekad nezamislivo postalo stvarnost, a da će možda već sutra ono u šta mnogi ne veruju i odmahuju rukom kao na loša predskazanja ipak biti ostvareno. Ta prošlost nedvosmisleno pokazuje da su politički projekti nastajali sa dugoročnim ciljevima, da su ostvarivani u etapama, da su protagonisti okupljali pristalice često da demagoškoj osnovi. Svedoci su mogli uočiti zakonito mešanje velikih sila i susednih država na tokove u Jugoslaviji. Ta zemlja kao da je mnogima „ostala dužna“, posebno iz činjenice da je na ovom prostoru bilo više ratova, gde je ranije Srbija, a potom Jugoslavija izlazila kao pobednik.

Nekada se na nemačkom principu srodno južno slovenstvo u 19. veku okupljalo oko jedinstvene jezičke osnove, a danas se isti jezik prema lingvističkim standardima deli i komada, uvode se čak i novi glasovi i nova slova. Delovi jednog državnog korpusa sada su sebe spremni proglasiti manjinom, ne verskom, već nacionalnom (Bošnjaci u Raškoj oblasti).  Svedoci smo kovanja novih identiteta, koji od regionalnog određenja postaju nacionalni, kao što je 19. i početak 20. veka upamptio versko opredeljenje kao osnov za nacionalni identitet.

Foto Stevan Kragujević, Predrag Mitić, Ratko Radetić, Arhiv Jugoslavije, Muzej Jugoslavije, Fejsbuk i Vikipedija

Da ne ulazimo u dalju prošlost Makedonije pre nastanka bugarske egzarhiije 1872. godine, ili pitanje Arnautaša,  navedimo nešto što još postoji u pamćenju starijih generacija.

Nekada nesporno srpsko opredeljenje Crnogoraca, njihovih kneževa, kralja Nikole, pesnika, kulturnih radnika i verujućeg naroda. Naroda kome je najviši orden za hrabrost bila Obilićeva medalja.

CRNOGORSKI KRALj Nikola je odbio ponude Beča da ostane neutralan. I pored ranijih, uglavnom dinastičkili sporova, u momentu ratne opasnost ostvarena je puna saradnja dve srpske države. U svojoj proklamaciji 25. jula/6. avgusta Kralj je istakao da je primoran da i po treći put zove pod zastavu svoje Crnogorce „u sveti rat za slobodu Srpstva i Jugoslovenstva ...Tko je junak i slijedi koracima dva stara srpska kralja, da ginemo i da krv prolijevamo za jedinstvo i slobodu zlatnu”. Proglas je završio poklicima svojim „milim Crnogorcima” i „našem milom Srpstvu”.  (Kralj je 27. jula uputio  srpskom regentu, svom unuku, poruku solidarnosti: „Ponos srpskog plemena nije dopustio da se ide dalje u popuštanja... 

Naš će Srpski Narod i iz ovog velikog i nametnutog mu iskušenja pobednički izaći i obezbediti svoju sjajnu budućnost”.) Prethodno, na crnogorsku inicijativu, započeli su  dogovori o vojnoj saradnji  Srbije i Crne Gore. Kralj Nikola tražio je od Srbije da se stvori zajednički opšti operacijski plan, kao i pomoć u naoružanju. Pašić je 4. avgusta u Vrhovnoj komandi Srbije podržao crnogorske zahteve, a vojvoda Radomir Putnik dovršio je zajednički plan dejstva srpske i crnogorske vojske u ratu protiv Austro-ugarske. Pored oficira  koji su odmah poslati kao stručna pomoć u crnogorsku Vrhovnu komandu, Srbija je štaviše preuzela tešku obavezu da izdržava 40.000 crnogorskih vojnika, a kasnije oko 50.000 i šalje Crnoj Gori pomoć u hrani i oružju.

* * * * * * * * * * * *

Avnojevske principe poništili njihovi kreatori

KOLIKO JE DECENIJA prošlo od tada da bi se rešavanje dinastičkog pitanja nametnulo u glavama savremenika kao nacionalno ugnjetavanje od strane najbrojnije nacije, a zajednički državni okvir kao istorijski retrogradan i suprotan težnji za slobodnim nacionalnim razvojem?

Podsetimo, oni koji su na tragu revizije Ustava iz 1974. isticali njegove negativne strane po srpski nacionalni korpus u celini, ali i u Crnoj Gori samoj, postali su samo deset godina kasnije protagonisti potpunog odvajanja dva dela istog naroda uz pripadajuću propagandnu retoriku.

Uopšte, postavlja se pitanje kakvo je istorijsko sećanje u Srbiji na nedavnu prošlost i zajedničku državu. Kakva je valorizacija, stručna i politička, iskustva sa Ustavom iz 1974. godine koji poništio avnojevske principe iz 1943. godine i to kroz svedočenja upravo onih koji su ga kreirali. Kako se valorizuje iskustvo formiranja konkurentskih država na tlu Republike Srbije, kao i stvarna praksa opstrukcije manje federalne jedinice za trajanja SR Jugoslavije i Državne zajednice SCG. Kakva je bila opstrukcija pojedinih republika provođenju privrednih i ustavnih reformi na kojima posle 1983. godine insistira i MMF i strani faktor, pa i zahtev da se ukine apsolutno pravo veta.

Foto Stevan Kragujević, Predrag Mitić, Ratko Radetić, Arhiv Jugoslavije, Muzej Jugoslavije, Fejsbuk i Vikipedija

Šta je bio stvarni motiv držanja pojedinih od njih? Koliko je politički sistem bio predložak mešanja stranog faktora u unutrašnje tokove? Kakva su sećanja na promociju regionalnog koncepta Alpe-Adrija i posledica? Uopšte, kakvo je razumevanje regionalizacije tuđe i svoje? Da li je po sredi koncept usaglašavanja neravnomerne razvijenosti jedne zemlje ili promovisanje lokalne i neograničene političke volje?

Da li je, preko zahteva za većom autonomijom Vojvodine, projekat koji vodi fragmentaciji države srpskog naroda? Da li se u ime demokratije stvara ta istorijska fragmentacija, pitao se jedan eminentni istoričar. (Milorad Ekmečić, „Novosti“ 25. oktobar 2009)  On je podsećao da je za regionalizam kako ga zastupaju i promovišu pojedine članice EU, u Italiji npr. svega 23 posto građana, mada su ideje stare skoro vek i po. Konfederalni koncept italijanskog jedinstva zastupalo je tada Papinstvo. Od kraja prošlog veka  na delu su obnovljene ideje koje je čvrsto zastupala  grupa oko Mortona Abramovica i Karnegijeve fondacije za mir (Olbrajtova, Holbruk, Sefer i dr). U priručniku koji su objavili 1992. godine insistira se na ranom mešanju da se pravo na „samoopredeljenje” i ostvari, posebno ako država okleva da na vidan način izađe u susret takvim prirodnim željama. Mnoge ideje je upravo pronosio i ostvarivao američki predsednik Bil Klinton.

ISTI ISTORIČAR je podsećao da je od mnogo većeg značaja bila krilatica stvorena od nemačkih kolega 1984. godine da je nacija mrtva, i da „živi regija”. Ta teza postala je zastava nove nauke o nacijama kao veštačkoj tvorevini u istoriji, kaže on, ali da to nije smetalo da se u slučaju Nemačke promoviše ujedinjenje, a na drugoj strani rastakanje starih istorijskih nacija. Isti istoričar nas je podsećao da je na osnovu brojnih indicija napisao da je Vojvodina u stranim projektima zamišljena da bude jedan evroregion u zajednici sa još tri županije jugoistočne Mađarske i četiri rumunska okruga. Taj region bi imao teritoriju od 77.000 kvadratnih kilometara i 5.200.000 stanovnika . Čitav projekat je vodilo Društvo jugoistočne Evrope iz Minhena, a finasirala ga je nemačka vlada. Cilj projekta je da slični evroregioni stvore novu Evropu. Vojvodina  je zamišljena kao „eksperimentalno područje nove integracije” kojom bi se prevazišla podela na jedinstvene i suverene nacionalne države. U središtu okupljanja nije više nacija kao zajednica jezika, nego zajednica iste kulture. Ostaje samo da se precizira čije?

Austrijski istoričar Arnold Zupan objavio je jedan projekat, po kome bi trebalo da se u pokrajinama „izazove promena u glavama ljudi”, u državnim ustanovama propagira višejezičnost, iz udžbenika i medija potiskuje nacionalizam; da se stvaraju „akademije dobrog susedstva”, umesto velikih banaka ,,nacionalne štedionice.” […]

Pitanja su brojna. Odgovori na njih su pre nedovršeni nego završeni, mada odavno postoji obilje literature za koju njihovi pisci ili njihovi promotori drže da su odavno odgovorili na sva i.da je sve već odavno poznato.

Mi spadamo u onu grupu koja ne misli da je „sve već odavno poznato”, posebno ne kako se to sugeriše kroz nekritičko pretakanje nekadašnjeg medijskog političkog govora u akademsku literaturu.

* * * * * * * * * * * *

Čanak pokušavao da nauštrb Srbije dobije vojvodstvo

LIDER LSV Nenad Čanak, koji  je u medijima upriličio proslavu  Dana donošenja Ustava SFRJ 1974. godine , nije učestvovao u nekadašnjem kreiranju asimetrične federacije, ali je vehementno krenuo da na razvalinama SFRJ, nauštrb Srbije, zadobije 1991. Vojvodstvo.

Nemački diplomata i ambasador Gert Arens, sa dugogodišnjim iskustvom u medijaciji jugoslovenskog konflikta i nekadašnji član Radne grupe za manjine Konferencije o Jugoslaviji, podseća čitaoce u svojoj knjizi „Diplomatija na rubu“ na već zaboravljene aktivnosti aktera današnje političke scene u Srbiji.

Arens piše da je Nenad Čanak 23. decembra davne 1991 godine poslao lordu Karingtonu  i Konferenciji o Jugoslaviji jedno pismo sa tri priloga. Prvi je bio Memorandum o Vojvodini povodom odluke Evropske zajednice od 16. decembra da prizna nove nezavisne republike. U drugom prilogu je bio Podnesak Ustavnom sudu SFRJ protiv ukidanja statusa Vojvodine prema ustavu iz 1974. i treći prilog Podaci i činjenice o Vojvodini.

Foto Stevan Kragujević, Predrag Mitić, Ratko Radetić, Arhiv Jugoslavije, Muzej Jugoslavije, Fejsbuk i Vikipedija

Foto Stevan Kragujević, Predrag Mitić, Ratko Radetić, Arhiv Jugoslavije, Muzej Jugoslavije, Fejsbuk i Vikipedija

Memorandum je obznanio da istorijski uslovi iz 1945. kada je Vojvodina pridružena Srbiji i Jugoslaviji više ne važe („broken”) i da u budućnosti Vojvodina treba da bude konfederalna jedinica Srbije i, ako to Srbija ne prihvati, nezavisna (!), neutralna i demilitarizovana država. Teritorije severno od Save i Dunava koje je Srbija anektirala, zahteva Čanak, moraju biti vraćene novoj državi. Jedan od razloga za davanje nezavisnosti je i taj što je „potčinjavanje Vojvodine bilo kome centru (Beograd, Budimpcšta, Beč) uvek bilo na štetu jedne od populacija”. Dalje se u Memorandumu navodilo da je Vojvodina bila zainteiesovana za opstanak Jugoslavije čak i kao labave federacije. Karingtonova konferencija nije reagovala.

Sa takvim gledištem Konferencije slagao se i Atens. On je u poverljivoj noti od 9. oktobra 1993. za kopredsedavajuće Konferencije o bivšoj Jugoslaviji, naveo da nema razloga da Konferencija podari vojvođanskim  Srbima autonomiju vis-a-vis drugih Srba i da se koncentriše samo na položaj Hrvata i Mađara.

MEDIJSKI POZNATIJA i vrlo često citirana Sabrina Ramet piše, da ako je do raspada Jugoslavije 1991. bilo nezamislivo da Vojvodina bude nezavisna, od decembra 1991. Čanak je to učinio „zamislivim”.

Danas, kao da se ponovo neka publicistička i naučna imena instrumentalizuju u promovisanju starih ideja naših aktera. Iznose se „argumenti”, jedne činjenice prećutkuju a druge „tumače”. Ni strane države ne stoje po strani. Pratimo širenje predrasuda. Citira se Kris Benet  koji je svojevremeno vehementno navodio da „autonomisti” koji se opiru centralizaciji imaju korene u „starosedeocima”, a oni koji su podržavali Miloševićevu politiku okupljanja Srba u jednoj centralizovanoj državi, su bili uglavnom došljaci posle 1945. godine (sic!). Sabrina Ramet će ovome dodati da je srpska nacionalistička politika na talasu demonstracija iz 1988. dovela već 1990. do snažnih antimađarskih osećaja među „centralistički orijentisanim” Srbima.

Lamentirajući o „prirodnim” granicama Srbije (to su one iz 1878 - op. a.) ovome se na svoj način pridružio i Holm Zundhausen u „Istoriji Srbije“. Takvom viđenju stiže podrška od jednog broja stručnjaka sa domaće scene. Taj pristup podrazumeva da nije postojala želja Srba za ujedinjenjem sa maticom, da je „nacionalizam” projektovan u Beogradu kao jedna, čak i za ono vreme retrogradna vizija. Takođe takav pristup potire želje onih drugih da sa Srbijom prave širu južnoslovensku ili srpsku državu. Transponirati današnja merila u ono vreme nije naučno legitimno jer je prošlo imalo svoja merila i mora se upoređivati sa standardima onog vremena. Kad je reč o ljudskim pravima i ona spadaju u segment prošlosti. Upravo njihovo drastično, bazično kršenje na tlu Otomanskog carstva može da objasni način na koji su dočekani oslobodioci 1912. godine.

Ovaj smer interpretacije srpske prošlosti previđa i sav onaj set ekonomskih motiva onog vremena da se država proširi, da dobije izlaz na more i izbegne zamkama blokade.

Ekonomski razvoj i snaženje bili su viđeni kao imperativi. Tu potrebu Srbije su priznavale onovremene velike sile, pa i one nenaklonjene, odobravajući joj ekonomski izlaz međunarodno kontrolisanom prugom do jedne slobodne luke na albanskom primorju.

* * * * * * * * * * * *

Autonomaška opsesija velikosrpskom hegemonijom

DA LI POVODOM „proslave” Ustava iz 1974 treba podsećati na genezu tog i sličnih istorijskih kompromisa koji su imali svoja ishodišta, namere i posledice. Opsesija velikosrpskom hegemonijom je ishodišna tačka mnogih od njih i „krstaški rat” protiv nje se doživljava kao legitiman.

Zabrinutost za opstanak Jugoslavije (a danas Srbije) se tretirala kao sumnjivo delo, ako je dolazila iz Srbije ili od Srba mogla se etiketirati kao srpski nacionalizam (šovinizam, velikosrpske pretenzije),  a ako je dolazila od drugih nacionalnosti, ali i Srba, etiketirana je kao unitarizam. Kada je posle oktobra 1972. godine započelo čišćenje „liberala”, najrevnosnije su bile autonomaške snage u Vojvodini osećajući da imaju podršku u drugim republikama, ali i samom vrhu. Do pada „liberala” vladali su skladni odnosi unutar Srbije. Pokrajinsko rukovodstvo je imalo bliske poglede i dobrovoljno sarađivalo na krupnim pitanjima politike, ekonomije i položaja pokrajine.

Foto Stevan Kragujević, Predrag Mitić, Ratko Radetić, Arhiv Jugoslavije, Muzej Jugoslavije, Fejsbuk i Vikipedija

Na sednicama CK Srbije, u svim republičkim forumima, pogotovo u vrhovima Federacije, nisu se mogli zamisliti do 1972. antagonizmi kakvi su nastupili tada, a posebno nakon Ustava iz 1974. godine. (U čistkama su brutalno odstranjeni Đurica Jojkić, Ilija Rajačić, Miloš Radojčin, Pal Šoti, jedini tada živi narodni heroj mađarske nacionainosti, Mećaš Keleman, Geza Tikvicki, Stepan Marušić, Vladimir Maksimović, predsednik omladine Jugoslavije, a na vrhu liste je bio Mirko Čanadanović predsednik PK Vojvodine.) […]

AKADEMIK DUŠAN Bilandžić je još u raspravi povodom knjige Jovana Mirića „Sistem i kriza  u decembru 1984. u Zagrebu, potom i u knjizi „Hrvatska moderna povijest“ (1999), ocenio period između 1965. i 1974. kao vreme kada je Hrvatska bila u ulozi ostvarivanja titovsko-kardeljevske ideje konfederacije i pregrupiranja političkih snaga, koje će u doba završnice jugo-krize Vasil Tupurkovski nazvati „neprincipijelna koalicija”.

Foto Stevan Kragujević, Predrag Mitić, Ratko Radetić, Arhiv Jugoslavije, Muzej Jugoslavije, Fejsbuk i Vikipedija

Bilandžić potvrđuje da je Kardeljeva platforma iz 1956. bila da se Jugoslavija transformiše u konfederaciju ili savez suverenih država. On piše da su ,,oba  (Tito i Kardelj) bila svjesna da na putu stvaranja njihove vizije stoji velikosrpska ideologija kao glavni protivnik, bez obzira tko se nalazio na čelu Srbije”, Bilandžić će tačne ocene profesora Mihaila Đurića iz marta 1971. o skrivenom značaju i smislu ustavnih promena koje je ranije  kvalifikovao kao izraz srpskog nacionalizma, u novom izdanju (1999) ispustiti. Mada, ni tada, ne propušta da pomene da su rasprave na Pravnom fakultetu i Udruženju književnika 1971. bile argumenti srpskog nacionalizma 1980-ih.

* * * * * * * * * * * *

USTAVNI AMANDMANI POVAMPIRILI PROŠLOST: Pripreme za izjednačavanje republika i pokrajina i raspad Jugoslavije

AKADEMIK Dušan Bilandžić, u pomenutoj raspravi o knjizi „Sistem i kriza“ Jovana Mirića,  održanoj u decembru 1984. u Zagrebu,  upoznao je prisutne sa tada novom činjenicom u javnosti da je Tito 1977. godine, povodom diskusija u Srbiji o pokrajinama, podržao principe Ustava iz 1974. i savetovao da se o tome ne otvara rasprava.
Ako je možda nekome sumnjiva Bilandžtćeva informisanost o namerama Bakarića i Kardelja, pa i držanju Tita, dajmo reč samom teoretičaru te politike Kardelju.

Edvard Kardelj je tokom rasprave u Ustavnoj komisiji povodom amandmana XX (na Ustav iz 1963.) rekao doslovno sledeće:

,,Nije pitanje u tome da li je Jugoslavija savezna država ili savez država? Za nas je to na kraju krajeva sasvim sporedno pitanje jer moramo da nađemo ona rešenja koja odgovaraju interesima naroda Jugoslavije... Promene su toliko duboke da se ne može govoriti o federaciji u klasičnom smislu reči, iako mi i dalje upotrebljavamo tu teč ... i da ni sada nećemo kazati poslednju reč o tome kakvi treba da budu odnosi među našim narodima i narodnostima ... Jedino što tu nedostaje i što bih ja dodao je ,,i u autonomnim pokrajinama (u čl. 1.).”

Foto Stevan Kragujević, Predrag Mitić, Ratko Radetić, Arhiv Jugoslavije, Muzej Jugoslavije, Fejsbuk i Vikipedija

Posle diskusija, čak i onih sa Kosova (Fadilj Hodža) i Vojvodine (Ilija Rajačić), Kardelj se povlači u potpunom radikalizmu i konstatuje: „Očito je da  danas nismo spremni da prihvatimo takav položaj AP unutar republike, da one budu izjednačene sa pozicijom republika u Federaciji”.

Kako je sam najavio, ostavio je ovo za neku narednu fazu koja je vrlo brzo nastupila u toku pripreme Ustava iz 1974.

U ISTO VREME svaki predlog da se na osnovu istorijskog prava, ali još više iskustva, forme autonomne oblasti-pokrajine ugrade ustavnim promenama i u druge republike, dočekuje sa bagatelisanjem, ismijavanjem ili etiketiranjem predlagača. Ako se podsetimo da je predlog (Moša Pijade) za uvođenje autonomnih oblasti na tlu republike Hrvatske u nacru Ustava iz 1946. glatko odbijen, novi su se pojavili 1970. u svetlu porasta hrvatskog nacionalizma u Hrvatskoj. Tako je jednovremeno u Hrvatskom saboru i Saveznoj skupštini podnet istovrstan predlog od strane narodnih poslanika da se Srbima na prostoru Krajine garantuje teritorijalna autonomija. Predlagači nisu imali na umu samo tadašnje, pogoršane društvene prilike koje su Srbe podsećale na egzistencijalne pretnje posle 1939. godine, već i neiskorenjen šovinizam koji povremeno izbijao, ali do 1969. nije imao pristupa medijima. Imali su na umu da su neke garantovane političke i kulturne tekovine postepeno i lako ukidane. 

Ukinut je prvo Klub vjećnika Srba u Saboru Hrvatske, ukinut je potom Etnografski muzej Srba u Hrvatskoj, a početkom 1960-ih i posebno odeljenje sa tematskom postavkom u Etnografskom muzeju Hrvatske. Kada je CK SKH inicirao diskusije o položaju hrvatskog jezika, uplitanje Matice Hrvatske i potonja politizacija obnovile su sumnje Srba u konačne namere dela hrvatskog političkog rukovodstva. S druge strane, Srbi su uočavali zabrinjavajući trend neulaganja u razvoj nekadašnjih ustaničkih krajeva što je rezultiralo odlaskom mladih generacija i njihovom asimilacijom u jakim gradskim centrima.

* * * * * * * * * * * *

Lika, Kordun i Banija bosonogi trče po trnju privredne reforme

GENERAL GOJKO NIKOLIŠ je 1967. godine u svojim pismima Titu i Bakariću (na koje mu nikad nisu odgovorili) izlagao vrlo detaljno odsustvo brige Republike za razvoj tih krajeva i podsetio koliko je i sam činio kao poslanik, ali uzalud. „Tražio sam”, pisao je, ,,da Republika prouči i trasira puteve kojima bi trebalo da se kreće privredni razvitak. Odgovori su bili uglavnom ovakvi: sada imamo mnogo prečih poslova i težih problema. Moramo najpre smiriti situaciju u krajevima koji nam za vreme NOR nisu bili, niti su sada, potpuno politički skloni. Kordun je naš, jer je to dokazao u ratu. Kordun treba i sada da bude strpljiv i mi računamo na njegovu političku svest. Moram da kažem da sam poslušao ovakve odgovore i da sam se energično suprotstavljao narodu kada je postavljao pitanje: „A šta je s nama? Zašto se sada daje najpre onima koji su u ratu bili protiv nas?”

Svoju rezignaciju sažeo je u sledećem pasusu: „Strahujući, da mi se ne prebaci da vučem na svoj kraj, ja sam, kao i mnogi drugi, verovao u nekakvu ’apsolutnu pravdu’ u  Federaciji i Republici. Istovremeno nisam mogao da previdim činjenice da ipak svak vuče na svoj kraj, da se iz državne kase dele sredstva, ne po nekoj ’apsolutnoj pravdi’,  nego zavisno od toga koji kraj ima svoje predstavnike bliže državnoj kasi. Period centralizma, dakle, može se za ove krajeve smatrati izgubljenim.

UŠLO SE U PERIOD decentralizacije i samoupravljanja sa bremenom nerešenih pitanja koja su u drugim krajevima bila više ili manje rešena u prethodnom periodu. U najnovijem periodu, posle reforme, Kordun, Lika i delimično Banija našli su se u položaju da po trnju privredne reforme treba da trče bosonogi uporedo sa onima koji su se prethodno dobro obuli. Ne mogu se oteti osećanju da je strpljivost ovoga naroda, na koju se toliko pozivalo, u stvari izigrana.”

Na zahteve Srba da dobiju autonomnu srpsku oblast - pokrajinu jedan od odgovora je bio da ne može konstitutivni narod tražiti prava kao da je manjina. Međutim, isti argument nije potezan kada je Vojvodina u pitanju. CK SKH je odbio ideju da se u Saboru Hrvatske formira klub Srba poslanika. Uopšte, odbijala se svaka pomisao na federalizaciju Hrvatske (Dubrovnik, Dalmacija, Istra).

Bakarić je u susretu sa Srbima u Topuskom 30. septembra 1971. na ciničan način ismejavao tu ideju: „Ako Srbi u Hrvatskoj kažu da su srpski narod u Hrvatskoj, onda to treba poštovati, i to će ući u Ustav ... tu se nema što mijenjati ... ako govorimo o federalizaciji, ona je nerealna, jer mora imati neke teritorijalne jedinice i, prema tome, ovdje, među ovim mješanim stanovništvom nije moguće... Govorimo li u šali, postavlja se pitanje... koji je glavni grad tih Srba - je li to Beograd ili Knin?”

* * * * * * * * * * * *

Legalizacija samoopredeljenja i otcepljenja republika

JAVNOST NEKADA nije mogla da lista ove magnetograme, ali su informacije oticale, komentarisalo se i naslućivalo. Raspravljalo se na partijskim i skupštinskim forumima, ali i naučnim ustanovima i Udruženju književnika.

Profesor Mihailo Đurić je na raspravi o tekstu ustavnih amandmana, održanoj u martu 1971. godine na Pravnom fakultetu u Beogradu, tačno konstatovao ,,da predložena promene iz osnova menja karakter dosadašnje državne zajednice ... tom promenom se ... odbacuje sama ideja jedne takve državne zajednice jugoslovenskih naroda”. Istakao je da „nema potrebe da se ovde nagađamo da li nesrpljenje i netrpeljivost kod onih koji ove promene ... zahtevaju dolaze otud što oni dobro znaju šta time dobijaju, odnosno da li zbunjenost, nelagoda i oklevanje kod onih kojima se te promene naturaju dolaze otud što oni tačno znaju šta time gube”.

Foto Stevan Kragujević, Predrag Mitić, Ratko Radetić, Arhiv Jugoslavije, Muzej Jugoslavije, Fejsbuk i Vikipedija

„Treba biti načisto s tim da je Jugoslavija već danas gotovo samo geografski pojam, budući da se na njenom tlu ili, tačnije, na njenim razvalinama, i to pod maskom doslednog razvijanja ravnopravnosti između naroda koji u njoj žive, uspostavlja nekoliko samostalnih, nezavisnih, čak i međusobno suprotstavljenih nacionalnih država. To je činjenica kojoj smelo treba pogledati u oči”.

„Ukoliko još nešto i ostaje od nje (Jugoslavije), to je samo zato da bi smo u sledećoj, takozvanoj drugoj fazi promene imali još šta da privedemo kraju.” Đurić je žalio što je do toga došlo i što će se ponovo i nepotrebno otvarati srpsko pitanje: „Žalim zbog toga što nas ovaj proces vraća daleko unatrag, u prošlost, na pitanja naših očeva i dedova, na pitanja koja istorijski više nisu i ne mogu biti naša. Odbijam da prihvatim nacionalno i državno opredeljenje kao osnovno, najvažnije, najsušastvenije ljudsko opredeljenje ... uprkos što ih jedno zlosrećno nastojanje tako uporno povampiruje u našem prostoru.” 

Đurić je možda znao, a možda nije, koliko su se odupirali Marko Nikezić pa i Milentije Popović, da ne pominjemo predsednika Skupštine Dražu Markovića, svakako u to vrem bolje informisanih.

PROFESOR VOJIN Dimitrijević takođe podseća na ovu dramatičnu epizodu. On ironično primećuje da je naivno i lakoverno prihvaćen poziv vlasti na ,,javnu raspravu” o nacrtu amandmana 1971. godine. Jugoslovenske, pa i nepolitične organizacije više nisu mogle da postoje osim kao savez u kome deluju paritetne republičke/pokrajinske reprezentacije. Ustav je po njemu bio usmeravanje ka konfederativnoj strukturi jugoslovenske federacije. U članu 3. republike su bile države zasnovane na suverenosti naroda, a federacija je samo bila „državna zajednica” (isti termin je koristio pre 1941. HSS- prim. M.B.) u čijem kontekstu se, za razliku od republika, nije pominjao „suverenitet”. „Sve to je bilo praćeno zloslutnim nagoveštajem u uvodnom delu Ustava - otcepljenje”. Samoopredeljenje i otcepljenje su legalizovani,  a da se pri tome nije odredio nosilac prava - narod ili teritorija. Nije određeno ni da li narodnosti (nacionalne manjine) imaju to pravo. Nejasnost Ustava učinili su raspad haotičnim.

„Isticanje da su autonomne pokrajine delovi Srbije služilo je da se umire pojedini srpski komunisti: pokrajine su u članu 4. definisane ne kao države već kao ‘društveno-političke zajednice’, ali to nije moglo da prikrije činjenicu da su autonomne pokrajine iz sasvim praktičnih razloga podignute na stepen punopravnih federalnih jedinica. To je prema Ustavu bio prostor na kojem narodi i narodnosti ‘ostvaruju svoja suverena prava’. Štaviše, Ustav je jasno isticao učešće autonomnih pokrajina u vođenju saveznih poslova, kao i u vođenju sopstvenih, dok je njihova uloga u Srbiji predočena kao neobavezno učešće u poslovima Srbije, bez pominjanja njihove podređenosti republici čiji su sastavni deo. U članu 3. autonomne pokrajine su nabrojane zajedno sa republikama kao konstitutivni delovi Jugoslavije. U žargonu one su bile „elemenat Federacije”.

* * * * * * * * * * * *

Pretnje da se neposlušnoj Srbiji zapale Vojvodina i Sandžak

SRBIJA JE PREMA sopstvenom Ustavu prihvaćenom u skladu sa saveznim, bila u nenormalnoj ustavnoj situaciji. Dovoljno je da se kaže da uža Srbija nije imala sopstvene organe, nego da su njome vladali srbijanski organi uz puno učešće pokrajina. U nekim bitnim pitanjima kao što su školstvo, odbrana, društveno planiranje zakonodavstvo je bilo moguće samo uz konsenzus pokrajina. Neki neophodni srpski zakoni nisu doneti ni do samog kraja SFRJ.

Ove proročke analize ostale su aktuelne u Srbiji za razliku od drugih delova bivše Jugoslavije koje su odavno zaboravile šta to beše Ustav iz 1974. godine. Pretnja nemačkog ambasadora Andreasa Cobela da će neposlušnoj Srbiji zapaliti Vojvodinu i Sandžak može samo da je podseti na već viđeno iz prethodnih četrdeset godina.

Srpsko rukovodstvo nije uspelo da spreči onaj deo ustavnih promena koji će poroditi silna kasnija iscrpljivanja, dramu ekonomske nefunkcionalnosti i državne krize. Nije uspelo da predupredi reforme koje su u bazi imale premisu ,,slaba Srbija -  jaka Jugoslavija”, kako je to kasnije otvoreno govorio Lazar Koliševski.

Foto Stevan Kragujević, Predrag Mitić, Ratko Radetić, Arhiv Jugoslavije, Muzej Jugoslavije, Fejsbuk i Vikipedija

KADA SU POČELE rasprave o ustavnim amandmanima predsednik PK SK Vojvodine Mirko Čanadanović je prvi zastupao gledište da pitanje autonomije Vojvodine isključivo treba rešavati u okviru Srbije, a ne Jugoslavije. Često je citirana njegova izjava (januar 1971) da je „nepotrebno i za Vojvodinu neprihvatljivo da za garanciju idemo na šalter Federacije”. To će mu se sudnjeg dana (1972) najviše olupati o glavu. Taj argument su najviše koristili autonomaši na čelu sa Stevanom Doronjskim, Radovanom Vlajkovićem, Dušanom Popovićem, Nandorom Majorom i Dušanom Alimpićem.

* * * * * * * * * * * *

SVOĐENjE SRBIJE IZMEĐU BEOGRADA I UŽICA: Od smene Srpskih liberala do „plave knjige“ o ustavnom položaju pokrajina

NA SEDNICI Savezne ustavne komisije 4. marta 1971, stavovi Dragoslava Markovića, Najdana Pašića i Radoslava Ratkovića o izjednačavanju pokrajina i republika u predloženim amandmanima, izazvali su oštru kritiku Krste Crvenkovskog (Makedonija) i Edvarda Kardelja. Na sastanku Ustavne komisije Skupštine SR Srbije 8. marta 1971, potvrđeno je mišljenje da pokrajine ne mogu biti izjednačene sa republikama i ukazano da nacrt amandmana prejudicira rešenja o kojima odlučuje SR Srbija. Otvoreni otpor stigao je iz Prištine. Informacije koje su stizale srpskom rukovodstvu iz ostalih. republika govorile su da je Srbija usamljena u svojim stavovima. U političkim krugovima Zagreba i Ljubljane mogla se čuti parola ,,da Srbiju treba treba sabiti između Užica i Čačka”.

Nekadašnji lider Maspoka Mika Tripalo će u svojim memoarima nazvati sramnim podsećanje (1988) na njegove izjave iz 1970-ih da „Srbiju treba slomiti, ali je treba slomiti tako što ćemo joj odlomiti oba krila, obe pokrajine”.  Međutim, ostala je upamćena i zabeležena njegova izjava tokom posete Crnoj Gori, za večerom sa rukovodstvom ove republike gde je prisustvovao i Veljko Vlahović - „Srbiju ćemo svesti između Užica i Beograda”. O ovom incidentu je dr Žarko Bulajić, predsednik Izvršnog veća Crne Gore izvestio svog kolegu u Srbiji Milenka Bojanića, a on Marka Nikezića. Revoltirani Nikezić je 14. marta 1971 u prisustvu Vlahovića isto preneo Titu posle njegovih zamerki na račun Srbije. Tito se zbunio, a Vlahović je kukavno ćutao.

Foto Stevan Kragujević, Predrag Mitić, Ratko Radetić, Arhiv Jugoslavije, Muzej Jugoslavije, Fejsbuk i Vikipedija

PRETHODNO, Nikezić je 11. marta odbio kod Tita zahtev da se smenjuje predsednik Skupštine Srbije Draža Marković po želji Kardeljevoj, u „četiri oka”. Draža je bio smetnja zamišljenim ustavnim promenama, i „posebno je nervirao Kardelja”. U nastavku ovog neprijatnog razgovora Nikezić je bio rezolutan braneći se od optužbi da Srbija pruža otpor ustavnim promenama i da dopušta rast nacionalizma. Drugovima je rekao da se tako ozbiljne stvari moraju raspraviti na forumima te da se ,,ne mogu vršiti ustavne promene naprečac i pogrešna je orjentacija da treba izvršiti reformu uprkos Srbiji, protiv Srbije, jer mi nismo protiv promena, ali da se dogovorimo zajednički kako i šta menjati”. Rekao je: „Ako mislite da uvedete prinudnu upravu u Srbiji, biće loma”. Kako se Nikezić kasnije prisećao: ,,U stvari, Srbija je smetala hrvatskom rukovodstvu i tadašnjoj Titovoj liniji”. Kardelj će uskoro mimo pitanja Srbije za potpredsednika Ustavne komisije imenovati Miloša Minića.

O HTENjIMA hrvatskog rukovodstva, ali i njihovim fobijama i predrasudama, Titovoj podršci, pisaće proteklih godina u svojim memoarima Mika Tripalo i Savka Dapčević, ali će je možda ponajbolje odslikati Darko Hudelist . On je dijagnostikovao četiri političke orijentacije u modernoj hrvatskoj istoriji u kojoj su Bakarić i Tito spadali u „drugu”, jednako kao i Grgo Gamulin 1970, koja bi se mogla nazvati „historijska perspektiva rješavanja hrvatskog nacionalnog pitanja” i koja je svoj krov u jednoj etapi dobila Ustavom iz 1974. To je još uvek bila kombinacija klasnog i nacionalnog. „Trećoj” orijentaciji su pripadali Tripalo i Dapčević-Kučar. Ona je podrazumevala suverenu Hrvatsku u avnojevskim granicama. Njihov pokret svoju levu orijentaciju nije isključivo vezao za jugoslovensku ideju i državni okvir, a nacionalnom je dao primat nad klasnim.

„Četvrta” orijentacija, Tuđmanova, bila je na tragu Mačeka, Pavelića i Luburića.

Podrazumevala je slobodno hrvatstvo u povijesnim granicama. Za Tuđmana nije nikad bilo sporno da je pretpostavljao granice Banovine Hrvatske tzv. avnojevskim granicama.

Hudelist otvoreno kaže da je Tuđmanova ideja HDZ, osnovanog 1989. izniknula upravo iz 11. temeljnog načela Luburićeve „Deklaracije o temeljnim načelima i dužnostima hrvatskih boraca za oslobođenje Hrvatske“ iz 1961. kao i ideje pomirenja iz 1964. godine.

* * * * * * * * * * * *

Titu je trebalo godinu dana da razjedini srpsko rukovodstvo

RUŠENjU SRPSKIH liberala prethodile su mnoge mučne rasprave sa Titom. Posebno je bila oštra 11. maja 1971. Počelo je sa Titovim optužbama Mijalka Todorovića na osnovu optužbi koje je služba generala Miškovića dostavila. Nikezić je izrazio nezadovoljstvo odnosom prema Srbiji i zatražio da se rukovodstvo „oslobodi tutorstva”, i dodao „Srbija je stalno na optuženičkoj klupi. To postaje nepodnošljivo, druže predsedniče, i odvraća nas od glavnih poslova. Milentije (Popović- nap.M.B.) nas je, pre kobnog završetka, obavestio o vašim izjavama u Sarajevu.” Do otvorenog sukoba je došlo na sednici sa Todorovićem koji je optužio Tita da se koriste metodi osuđeni na Brionskom plenumu 1966. Posle izlaganja Petra Stambolića u kome je poručio Titu ,,da, osim ovih ljudi, ne možete u Srbiji računati na druge snage” i „srpsko rukovodstvo je jedinstveno”, Tito se povukao. Titu će trebati godinu dana da ih razjedini.

PODSETIMO da je bilo potrebno da prođe nepuna godina od prihvatanja Ustava 1974. godine pa da se u Srbiji iskažu njegove negativne posledice na planu funkcionisanja celine i odnosa autonomnih pokrajina sa matičnom republikom. Predsedništvo Srbije je tada formiralo radnu grupu koja je imala zadatak da pripremi radni materijal za raspravu o problemima kojoj će u završnici biti uključen sam Tito i koji je presekao taj pokušaj kako smo prethodno naveli. Tekst radne grupe Predsedništva SR Srbije, strogo poverljiv dokument pod naslovom «Socijalistička Republika Srbija i autonomne pokrajine u njenom sastavu - ustavni položaj i praksa», kolokvijalno već nazvan «Plava knjiga», upućen 5. januara 1977. godine najužem krugu republičkih i pokrajinskih funkcionera,  a prezentovan nešto docnije u Skupštini SR Srbije.  Kroz maksimalno uglađenu formu kvalifikacija, nedvosmisleno su navedeni problemi u funkcionisanju na nivou Federacije i njenim organima, Skupštine SR Srbije, Predsedništva SR Srbije, Izvršnog veća (vlade) Srbije, Saveznog izvršnog veća, Republičkih organa uprave, Vrhovnog suda Srbije i Republičkog javnog tužilaštva, Republičkog saveta, na planu ostvarivanja obaveza Republike na poslovima narodne odbrane, unutrašnjih poslova i bezbednosti, u privrednom sistemu, ekonomskoj politici, planiranju i politici razvoja, na polju obrazovanja, kulture i nauke. Nisu zaobiđeni ni sport, fizička kultura i informativna delatnost.

Foto Stevan Kragujević, Predrag Mitić, Ratko Radetić, Arhiv Jugoslavije, Muzej Jugoslavije, Fejsbuk i Vikipedija

U ODNOSIMA sa inostranstvom pokrajine su se na potpuno istovetan način organizovale kao republika. Formirale su komisije, komitete, sekretarijate, stručne službe za odnose sa inostranstvom i o svojim aktivnostima uopšte nisu ni na koji način informisali Beograd. Takav odnos primorao je jednom prilikom Dražu Markovića, da povišenim tonom priupita: «Pa majku mu, gde su granice Srbije, jesu li one samo prema Bugarskoj i delom prema Rumuniji... republički organi nemaju nikakav uvid niti evidenciju o kretanju stranaca na Kosovu i Vojvodini”. Predstavnici pokrajina bili su članovi svih republičkih tela koja su se bavila odnosima sa inostranstvom i bili upućeni u sve događaje, iz pokrajine nisu slati nikakvi materijali niti su republički funkcioneri pozivani na sednice njihovih odgovarajućih tela.

* * * * * * * * * * * *

Novi Sad i Priština zatvaraju informativni i prosvetni sistem

U „PLAVOJ KNjIZI“ je naveden niz drastičnih primera, a podsetimo „nova praksa” se uhodavala tek dve godine. Ustanovljeno je da se iskazale tendencije da se i onako sužen broj funkcija Republike na celoj teritoriji (čl.300 Ustava Srbije) ne realizuje i da je iz tog domena donet najmanji broj zakona, a da se doneti propisi uglavnom primenjuju samo na „užem” području van pokrajina. „Može se čak uočiti težnja da se potvrda autonomnosti, samobitnosti i ravnopravnosti pokrajina traži u orijentaciji na rešenja koja će se razlikovati u odnosu na ona usvojena u Republici van pokrajina”, pa se navodi primer odvojenog rada na tri krivična zakonika. Počelo je zatvaranje informativnih i prosvetnih sistema, pa čak i sportskih takmičenja. Paradoksalan je bio odnos prema školskim programima i planovima. Na Kosovu su uvoženi udžbenici iz Albanije, a vojvođanski autonomaši su na silu menjali školski sistem da je bilo nemoguće da se u Srbiji i Vojvodini, koriste isti udžbenici. Autori «Plave knjige» zaključuju: «Stvaranje različitih obrazovnih sistema, počev od osnovnog obrazovanja do univerziteta, negativno se odražava i na jedinstvo nacionalne kulture i nacionalni identitet srpskog naroda, o čemu se mora voditi računa».

Takođe je istaknuto da u saveznim organima delegati iz SR Srbije i pokrajina nastupaju neusaglašeno, da je samo jednom Kosovo bilo zainteresovano kada je na dnevnom redu bilo pitanje pomoći nerazvijenima. Druge republike su nastupale organizovano zastupajući svoje interese, a Srbija razbijeno.

Foto Stevan Kragujević, Predrag Mitić, Ratko Radetić, Arhiv Jugoslavije, Muzej Jugoslavije, Fejsbuk i Vikipedija

U ZAKLjUČCIMA  „Plave knjige“ bilo je upozoreno da je dovedena u opasnost ustavna uloga i obaveza Republike Srbije da - isto kao i druge republike - uz ostale svoje karakteristike ima svojstvo i funkciju nacionalne države srpskog naroda: 

,,S obzirom na izražene tendencije dezintegracije Republike kao celine i na sve izrazitije diferenciranje tri odvojena područja, slabo ili samo formalno međusobno povezana, može se otvarati pitanje da li srpski narod, ravnopravno sa drugim narodima Jugoslavije ostvaruje svoje istorijsko pravo na nacionalnu državu u okviru jugoslovenske federacije koja počiva na principu nacionalnog samoopredeljenja”.

Podsetimo, da je u pomenutoj raspravi o knjizi Jovana Mirića „Sistem i kriza“, hrvatski akademik Dušan Bilandžić tada upoznao prisutne sa za javnost potpuno novom činjenicom da je Tito 1977. godine, povodom diskusija u Srbiji o pokrajinama, podržao ustavne principe i savetovao da se o tome ne otvara rasprava.Radi se, u stvari, o sastanku predstavnika CK Srbije, CK Vojvodine i CK Kosova sa Titom koji je bio pozvan da arbitrira u sporu Republike sa pokrajinama 27. jula. Tom prilikom, odbačena je „Plava knjiga”, ekspertski materijal o dotadašnjim problemima (kadrovska pitanja, narodna odbrana, planiranje, sudstvo, bezbednost i dr). U strahu od otvaranja „srpskog pitanja” deo srpskog rukovodstva ocenio je „Plavu knjigu” neprihvatljivom i zatražio je Titovu arbitražu.

Na kraju, odbacivanjem ovog materijala i potrebe da se o srpskom pitanju tada raspravlja, otvorena su sva ona pitanja sa kojima će se mučiti politički naslednici 1980-ih. Do tada dezintegracija minimuma zajedničkog identiteta ne samo u Jugoslaviji nego i Srbiji bila je daleko više uznapredovala.

* * * * * * * * * * * *

Pokrajinci prkosno demonstriraju samostalnost

PITANjE REVIZIJE ustavno-pravnog položaja pokrajina ponovo je pokrenuto neposredno nakon rušilačkih i masovnih demonstracija na Kosovu 1981. Pratio ga je strah političkih krugova u Zagrebu, Ljubljani i Novom Sadu da bi takva rasprava otvorila ozbiljnu političku krizu. Imajući to u vidu, partijski vrh Srbije je krajem decembra 1981. godine,  na 18. sednici Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije, odlučio da ne traži promenu ustavne pozicije pokrajina i smisla postojeće autonomije ali da pritom iznađe mogućnosti da republika ostvari unutrašnje jedinstvo na celoj teritoriji i bude, konačno, konstituisana kao državna i samoupravna zajednica. Petar Stambolić je tada upozorio da se „SR Srbiji osporavaju ona svojstva koja ona ima kao nacionalna država srpskog naroda i drugih naroda koji žive u njoj”. 

Uprkos svemu, sednica je završila zaključcima da se državne funkcije pokrajina (opštenarodna odbrana, državna bezbednost i spoljni poslovi) objedine na nivou republike. Ni kasnije inicijative Srbije za promenu ustava nisu nailazile na razumevanje ostalih. Rad Savezne komisije za politički sistem, osnovane na XII kongresu Saveza komunista Jugoslavije  smišljeno je opstruiran. Strah od dezintegracije i raspada države postajao je sve realniji. Na 18. sednici CK SKS u novembru 1984. na dnevnom redu su bila pitanja državnog uređenja i situacije na Kosovu potvrđena je činjenica da je široko rasprostranjena svest da se preti dezintegraciji Jugoslavije i Srbije.

PARTIJSKI VRH nije bio zadovoljan postignutim u prethodne tri godine. Nezadovoljstvo se odnosilo kako na privrednu autarhiju (posebno nefunkcionalnost velikih sistema) tako i na slab efekat donesenih zakona o narodnoj odbrani, unutrašnjim poslovima i državljanstvu, kao i drugih 40 pravnih akata. Pregovori o reviziji Ustava koje su srpski rukovodioci vodili sa rukovodstvima drugih republika nisu dali rezultate. Ova nastojanja su i u Prištini i Novom Sadu doživljavana od tamošnjih rukovodstava kao „ugrožavanje autonomije i nametanje zakonodavne discipline etatističko-centralističkim metodom“.  Predrasude o Srbiji kao hegemonu bile su probuđene samom činjenicom da inicijative dolaze iz Beograda.

„U kakvom je položaju bilo vođstvo Srbije govorio mi je Ivan Stambolić koji, kao predsednik Centralnog komiteta, praktično nije mogao doći u Novi Sad i Prištinu. Iz novina je saznao da je Kolj Široka novi predsednik Pokrajinskog komitata Kosova, a aprila 1985. godine bio je posle četrnaest godina, prvi predsednik CK Srbije koji je posetio partijsko vođstvo Vojvodine: „Gledali su me kao nepoželjnog gosta“.

Novinar Slava Đukić beleži da su pokrajine Vojvodina i Kosovo u praksi imale i više od ustavnih okvira iz 1974: „Na svim skupovima, pratio sam ih kao novinar izbliza, pokrajinci su prkosno demonstrirali svoju samostalnost koja je prelazila u otvoreni antagonizam. U to vreme njih ne zanima šta se događa u vrhovima Srbije, ni ko će doći ni ko će otići ”.

* * * * * * * * * * * *

PODELA NA BRANIOCE USTAVA I REFORMATORE: Uticaj Međunarodnog monetarnog fonda na ustavne reforme u Jugoslaviji

OTKRIVANjE nedovršenog „Memoranduma” SANU u jesen 1986. godine odmah je u drugim sredinama ciljano povezano sa imenom Ivana Stambolića. Memorandum je obnovio zahtev za promenu Ustava Jugoslavije kojim bi se sprečilo udaljavanje pokrajina iz Republike Srbije. „Vodeći centri glavnog protivnika su videli u Ivanu Stamboliću koji je još krajem sedamdesetih, zajedno sa Dražom Markovićem vodio ovu akciju. Dragiša Pavlović je tvrdio da je kampanja protiv „Memoranduma” u partijskom vrhu vođena da bi se rušio Ivan Stambolić.  To je navelo Stambolića da se obračunava sa akademicima.

U isto vreme vode se rasprave o knjizi „Sistem i kriza“, što provocira branioce „lika i dela” da sve one koji ukazuju na povezanost krize i konstitucije nazovu pežorativno krizolozima (Šuvar) i lome ih oprobanim metodima. Šuvar je grubo zamerio organizatorima skupa u Zagrebu (Gradskom marskističkom centru) što su organizovali jugoslovensku raspravu i dali na neki način satifakciju autoru Jovanu Miriću.

Danas se često na tlu bivše SFRJ prećutkuje uloga Međunarodnog monetarnog fonda (MMF) u insistiranju na promenama ustavnog sistema kao preduslova modernim reformama finansija i tržišta. Posebno se previđaju zahtevi vezani uz drugi Stand by aranžman da se ukine apsolutno veto, uključujući pravo veta pokrajina unutar Srbije. O tome mnogo otvorenije pišu strani autori (J. Lampe, S. Woodward, J. Alcock, D. Johnston).

Suzan Vudvord podseća da je na promociju Miloševića uticalo držanje zapadnih banaka i vlade SAD zbog toga što je viđen kao ekonomski liberal i politički konzervativac koji bi imao autoriteta da implementira reforme koje su oni zahtevali. Lempi i Olkok, kao i Džonstonova takođe uočavaju ovaj važan segment. Od uticaja za njegovu promociju su bila njegova zalaganja u Krajgerovoj komisiji 1981. nasuprot tzv. „dohodašima”.

Foto Stevan Kragujević, Predrag Mitić, Ratko Radetić, Arhiv Jugoslavije, Muzej Jugoslavije, Fejsbuk i Vikipedija

DAJANA DžONSTON skreće pažnju da je „dužnička klopka” i potonji zahtevi MMF koji su podrazumevali neophodne ustavne promene, posebno uskraćivanje prava veta koje je paralizovalo saveznu vladu, ali i Srbiju,. kao preduslov privredne reforme izazvali reakciju lokalnih lidera. Kosovski lokalni lideri, predominantno Albanci odupirali su se svakoj vrsti reforme. „Prema tome, da li su toga bili svesni ili ne, zapadni bankari i diplomati, tražeći od Beograda da provede krupne liberalne reforme, samim tim su pozivali na ukidanje autonomije Kosova kako je bila definisana Ustavom iz 1974. godine, što je Zapad smesta osudio kao neprihvatljivu srpsku agresiju na Kosovare“.

Nakon više od dve godine natezanja branilaca i reformatora, ali najviše pod pritiskom MMF, Predsedništvo CK SKJ predložilo je republikama i Saveznoj skupštini 21. januara 1987. oko 120 amandmana na Ustav iz 1974. Amandmani su predviđali i veću jurisdikciju Srbije nad pokrajinama. No to će, za one koji se sećaju, biti tek početak dramatične završnice.

Da je otpor promenama najčešće izazivala činjenica da je Srbija na putu da povrati nešto od izgubljenog i nametnutog, svedoči rezignacija odlazećih vojvođanskih funkcionera u oktobru 1988. koji su tada javno (pojedini) prozivali svoje dojučerašnje patrone iz drugih sredina za izjave: „Ako nisu protiv Srbije, onda i nisu potrebne (pokrajine)”. To potvrđuju i naknadne interpretacije iz novih država naslednica koje optužuju Srbiju da je zadržala predstavništvo pokrajina u Predsedništvu SFRJ i u drugim organima Federacije. Da li to znači priznanje da je sistem iz 1974. upravo računao da će pokrajine uvek biti uz druge, a ne uz Srbiju?

* * * * * * * * * * * *

Naivnost srpskih partijskih rukovodilaca

NEKADAŠNjI publicista, a potom profesor na Stirling univerzitetu u Škotskoj, Dejan Jović je naučnoj javnosti ponudio svoje viđenje pod naslovom: ,Je li Srbija prihvatila Kardeljev koncept ili joj je bio nametnut?”  Prema građi koja je u svoje vreme bila dostupna autoru (do 2000), ali uglavnom na memoarima i razgovorima sa pojedincima iz srpskog rukovodstva (npr. Dražom Markovićem) autor zaključuje da je srpsko političko rukovodstvo prihvatilo ustavne promene svojom voljom, jer je u njima videlo stvarenje glavnih ciljeva Srbije: da Jugoslavija opstane, da opstane kao socijalistička zemlja u kojoj Srbija nije pod stalnom optužbom da dominira nad drugima nego da je ravnopravna s drugim republikama i narodima te da u njoj manjine/narodnosti budu tretirane kao ravnopravni politički subjekti. „Sva ta tri cilja bila su u skladu s ideološkom vizijom svijeta koju su dijelili s Kardeljem i svojim drugovima u drugim republikama i pokrajinama”. Dalje, pod sugestijom intervjua koje je vodio, navodi da je decentralizacija Jugoslavije trebala pokazati da Srbi nisu eksploatatori drugih, te da su sami dobili veću samostalnost koju su hteli iskoristiti za modernizaciju. 

Foto Stevan Kragujević, Predrag Mitić, Ratko Radetić, Arhiv Jugoslavije, Muzej Jugoslavije, Fejsbuk i Vikipedija

Međutim, kada su videli da drugi komunisti to ne oponašaju u skladu sa načelima i da je praksa nešto drugo, započeli su inicijative za promenu ustava. Počelo je 1977, potom još tri puta, raspravom o Kosovu 1981, kritičkom analizom funkcionisanja političkog sistema 1982. i predlogom Miloša Minića 1983. da se raspravi stanje u Partiji. Sve su te inicijative nailazile na otpor drugih republika i onih u vrhu koji su Kardeljev koncept drugačije shvaćali.  To je po Joviću razvilo novi diskurs u Srbiji u kome su Ranković i Dobrica Ćosić postali nacionalni heroji, ranije kritikovani i odbacivani.

MADA SE UZ Jovićeve zaključke koji su i plod komparativne analize, zbog korišćenja „naknadne pameti” nekih aktera ili nategnute interpretacije, mogu postaviti upitnici na marginama, ostaje utisak da je veoma uspelo izložio naivnost srpskih partijskih rukovodilaca i političkih lidera koji su olako shvatali značaj prihvatanja odluka, zakona, amandmana i Ustava. To je dovelo do prakse koja će zaoštriti stvari 1980-ih i doprineti raspadu zemlje.

Foto Stevan Kragujević, Predrag Mitić, Ratko Radetić, Arhiv Jugoslavije, Muzej Jugoslavije, Fejsbuk i Vikipedija

Ni u knjizi profesora Holma Zundhauzena, uprkos literaturi nema zahteva MMF za ustavnom reformom i ukidanjem apsurdnog instituta veta kao prepreke tržišnim i monetarnim reformama. I ovaj istoričar, mada tačno konstatuje da je Skupština Srbije ustavnim amandmanima 1989. samo ukinula pravo veta na promenu republičkog ustava, to širi na gubitak njihovih dotadašnjih prava i u Federaciji. On objašnjava čitaocima da je Srbija tako „imala tri glasa”, a prilagođavanjem Crne Gore i četvrti. On se tu ne pita kakav je bio sistem projektovan 1974. u kome su stavovi pokrajina u Federaciji bili predviđem da budu uvek (!) protiv Srbije. U knjizi koju podupire nemačko ministarstvo spoljnih poslova preskaču su podaci o promeni nacionalne strukture u Vojvodini u korist srpskog faktora, ali se  pomno prati njegovo opadanje u Sandžaku.

Preporučujemo

Društvo

0 1

DUHOVNIK I NARODNI PROSVETITELj: Osamsto pedeset godina od rođenja Svetog Save

14. 05. 2025. u 06:15

Društvo

0 2

TITOVA TAJNA DIPLOMATIJA SA SVETOM STOLICOM: Reakcije na uspostavljanje odnosa između Jugoslavije i Katoličke crkve

07. 05. 2025. u 11:54

Društvo

0 2

VATIKANSKO-KOMUNISTIČKI "KONKORDAT": Antisrpsko Jugoslavenstvo i Katolička crkva 1965 - 1971

07. 05. 2025. u 11:54

Društvo

0 5

VATIKAN I RASPAD PRVE I DRUGE JUGOSLAVIJE: Uticaj Katoličke crkve na sudbinu srpskog naroda u dvadesetom veku

30. 04. 2025. u 17:33

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije