SEĆANJE Ceo radni vek Borislav Bora Komad ekskluzivnim pričama punio je strane "Večernjih novosti"

BORISLAV Komad, legendarni novinar "Večernjih novosti" (1939-2020), bio je vrstan reporter i komentator. Starijim čitaocima još su u sećanju razgovori sa Gadafijem i legendarnom revolucionarkom Dolores Ibaruri, poznatijom kao La Pasionarija.

Foto arhiva

U bogatoj novinarskoj karijeri uspeo je da nađe običnog vojnika koji je otrgao sablju Hitlerovoj uzdanici Aleksandru Leru. U Zagrebu je izveštavao sa suđenja zločincu Andriji Artukoviću. Hrabar i "bez dlake na jeziku", često je zbog toga upadao u nevolje, pa je na Zapadu i hapšen kada je progonio čuvenog ustaškog teroristu Mira Barešića. Kao jedini novinar u "Plavom vozu", pratio je Tita na njegovom poslednjem putovanju, od Ljubljane do Beograda.

U znak sećanja na našeg kolegu objavljujemo njegovu reportažu iz "Plavog voza", kao i najzanimljivije izvode iz ekskluzivnog razgovora sa Dolores Ibaruri.

Foto arhiva

...

O PEDESETOGODIŠNjICI ŠPANSKOG GRAĐANSKOG RATA, 1986, VODIO SERIJU RAZGOVORA SA DOLORES IBARURI

Ona je istinska žena borbe i krika

BOLjE je umreti na nogama, nego živeti na kolenima", uskliknula je, 1936. godine, o početku Španskog građanskog rata, Dolores Ibaruri Gomes.
Iste reči, posle punih pedeset godina, legendarna La Pasionarija ponovila je u jednom dahu u ekskluzivnom intervjuu "Večernjim novostima".

Svedočanstvo Borislav Komad i Dolores Ibaruri, Foto arhiva

- Ne izgovaram to nimalo slučajno pred jugoslovenskim novinarom. Malo je naroda na ovom globusu koji je, kao vaš, u velikim istorijskim izazovima, umeo da sačuva ponos i dostojanstvo, ili da istovremeno svoje najlepše ideale stavi u službu ugroženima. Eto, pre ravno pola veka veliki jugoslovenski sinovi došli su po zovu savesti na špansku zemlju i, mnogi od njih, braneći našu republiku, nisu se, nažalost, vratili da steknu svoju. Ja, Dolores Ibaruri Gomes, nikad to neću zaboraviti. Oni žive i u mom srcu, i u mojim mislima...

PONOS U sećanjima velike Dolores bili i mnogi "jugoslovenski sinovi", Foto arhiva

...

"...OSEĆAM Madrid na svom licu, dahtanje zveri koja vreba, stenje, približava se. To gromovito napredovanje otvara put do srca grada i preti da na kolena baci republikansku Španiju", zapisala je u svojim sećanjima Dolores Ibaruri Gomes nalet fašističkih jedinica generala Franciska Franka 18. jula 1936. godine, kada je počeo Španski građanski rat.

Sa barikada prestonog grada Španije odjekuje prodoran ženski glas: "NO PASERAN!" - što će reći - Neće proći!

Te dve reči Dolores Ibaruri La Pasionarije postale su u naredne tri godine usklik s kojim će se boriti i s kojim će ginuti stotine hiljada Španaca i njihovih prijatelja iz inostranstva, koji su došli da brane republiku. Među njima i 1.600 Jugoslovena, od kojih se gotovo polovina nije vratila sa bojnih polja Španije.

- Borba u stvari olakšava da dođu do izraza u svoj svojoj vrednosti i ljudski i politički kvaliteti, kako negativni, tako i pozitivni - kaže mi La Pasionarija. - Herojstvo, nesebičnost, samopregor, karakter, domet čovekovog žrtvovanja i inteligencija u izobilju se rađaju u borbi. Na drugoj strani su politički i fizički kukavičluk - podlost.

...

TA izuzetna žena - 9. decembra navršiće 91 godinu - imala je i ima samo tu privilegiju da pripada onom krugu ljudi kojima su ideali i uverenja utkani u mladosti, ostali trajna odrednica i trajno opredeljenje. Kod takvih ličnosti život je kao prema pravilu ispunjen najsnažnijim strastima: od velikih patnji do velikih uznesenja. Nije nimalo slučajno što je, svojevremeno, velikan španske i svetske poezije Garsija Lorka napisao za La Pasionariju da je ona "žena borbe i krika".

- Znaš li kolika je to hrabrost i šta to znači kad čovek ode da se bori za svoje ideale u tuđoj zemlji, daleko od svoje domovine i, uz stalno prisutnu opasnost da se nikad neće vratiti. To mogu, moj prijatelju, da urade samo izuzetno odvažni ljudi, ljudi sa idejama koje pokreću svet. Došli su ovde da se bore za našu stvar, za ideju koja im je opredelila život, da nam ponude sve što imaju, a da, zauzvrat, ne traže ništa.
...

IZ pregršti svojih sećanja na susrete s Jugoslovenima, Dolores, za ovu priliku, izabrala je jedan iz niza druženja sa "velikim prijateljima španskog naroda i nje lično" Veljkom Vlahovićem.

- Prilikom jedne od poseta Jugoslaviji, drug Veljko išao je sa mnom i u svoju rodnu Crnu Goru. Sa ponosom mi je pokazivao skrovita mesta u visokim planinama odakle su sinovi surove crnogorske zemlje ilegalno dolazili kod nas da se za slobodu bore, zajedno sa španskim narodom. Odveo me je tada Veljko da upoznam i njegovu majku, dostojanstvenu staricu, koja je naprosto obožavala svoga sina. Pri rastanku, u jednoj jednostavnoj i skromnoj kućici, kao dokaz svog prijateljstva, skinula sam maramu i stavila njoj oko vrata i poklonila joj lančić. Odmah je otišla u drugu prostoriju i donela mi već pripremljen predivno izatkan tepih, koji je napravila svojim staračkim rukama.
Sećajući se s puno nežnosti tih detalja, Dolores pamti i sledeće tada izgovorene reči Veljka Vlahovića.

"Mi, Crnogorci, ne otvaramo vrata svakome. Ali možeš biti sigurna da su sve naše kuće otvorene za španske antifašiste."

(Objavljeno u "Novostima" 21, 22. i 23. oktobra 1986)

...

Na poslednjem putu josipa broza , 6. maja 1980. godine

Pruga bola i ponosa

SAMO što je motorovođa Dane Rapajić sirenom oglasio poslednji polazak "Plavog voza" sa telom preminulog velikana Josipa Broza Tita, juče u 8.29 ni sve sirene glavnog grada Slovenije nisu mogle da nadjačaju jecaj desetina hiljada ljudi koje su se opraštale od čoveka i od istorije.

A onog trena kada su snažne lokomotive "Sutjeska" i "Neretva" povukle kompoziciju prema Beogradu, cela Ljubljana bila je u stavu mirno, izražavajući i bol i dostojanstvo. Veliki jugoslovenski predsednik pošao je na svoj poslednji put.

Foto arhiva

Zahuktali voz prolazi pored stanice "Litija". Iz jednog od vagona "Plavog voza", među svim stanovnicima ovog mesta koji su izašli da odaju poslednju počast gigantu, vidimo čoveka od sedamdesetak godina. Brkata starina, sa silnim odličjima na prsima, u stavu mirno, s vojničkim pozdravom, poslednji put pozdravlja vrhovnog komandanta. Ovaj prizor ne promiče oku jednog gardiste iz voza i na tvrdom licu zaiskrila je suza.

DOK se plavi voz primiče Zagorju, rudarskom mestu, čuju se posmrtni marševi neimari su izašli iz dubina da izraze žaljenje, ali i zahvalnost za to što je Tito oduvek imao razumevanje za klasu iz koje je ponikao.

Tako u Trbovlju, pa na sledećoj stanici, baka sa dvoje unučadi sa neotvorenim kišobranom u ruci omogućava suzama da se sliju s kišom. Na stanici Krško, čovek u četrdesetim godinama izlazi iz mase naroda i klečeći ljubi državnu i partijsku zastavu postavljenu na pola koplja. Zuje kamere snimatelja - svaki kadar je za istoriju.
Odmah iza ovog mesta, na polju, jedna žena odbacuje motiku i s ruzmarinom u ruci maše svom preminulom predsedniku.

Tačno u 10.08 "Plavi voz" ulazi u Hrvatsku, prostore gde je pre 88 godine rođeno 13. dete Franje i Marije Broz. Tu, kod seoceta Dobave, desetine mališana plaču na fudbalskom igralištu, gde se do nedelje uveče orila pesma i smeh najmlađih.
Na neki kilometar pre ulaska u Zagreb, sa trećeg sprata jedne osamljene kuće, crnom maramicom maše baka, a pored nje vire tri glavice unučića.
U 10.35 ceo Zagreb je u - tišini. Uz zvuke posmrtnog marša gardisti iznose kovčeg sa telom umrlog predsednika i, posle komemorativne svečanosti, najtužnija jugoslovenska kompozicija kreće u 11.11.

Foto arhiva

SVI stanovnici Dugog Sela, baš kao i svih mesta pored kojih prolazi "Plavi voz", prisustvuju poslednjem ispraćaju svog predsednika. Mnoga lica prekrivena rukama, civili pozdravljaju "po vojnički", dve žene, zabrađene u crne marame, krste se.
I Slavonija se dostojno oprašta od velikana: hiljade i hiljade ljudi sa suzama u očima, u stavu mirno izražavaju bol, ali i odlučnost da nastavi putem koji je zacrtao Tito. U Okučanima, jedan mališan dečju zastavicu spustio je na pola koplja, drži je visoko iznad glave, dok otac vojnički pozdravlja kompoziciju sa telom velikana.
Sunce, koje se muči da pronađe put do zemlje kroz oblake, obasjava na hiljade lica zgrčenih u bolu, dok "Plavi voz" prolazi pored Nove Gradiške, Brodskog Stupnika, Slavonskog Broda, gde je i na desetine transparenata sa pozivom da se nastavi delo Titovo.

Između većih mesta, usamljenici na njivama kao da pokazuju kako su odlaskom Tita ostali zaista sami, ali već na sledećoj stanici jasno je da to nikada neće biti. Kroz pisak sirene, između čijih zvukova dopire posmrtni marš i jecaj naroda, plavi voz malo usporava dok prolazi pored Vinkovaca. Jednog trena, kroz otvoren prozor vagona, usred svih zvukova, čuje se vapaj jedne žene: "Tito, dragi Tito...".

Negde oko 14.50 smo u Vojvodini. I tamo ista slika kao i sve one viđene na putu od Ljubljane. Martinci, Sremska Mitrovica, Ruma... Kroz prozor jednog od salona "Plavog voza", tugu i bol naroda deli i nekoliko lekara, članova konzilijuma koji su se od početka januara borili da spasu život predsednika Tita. Tu vidimo i Žarka Broza, starijeg sina druga Tita, kako teši uplakanu ćerku.

Batajnica, Zemun, Novi Beograd. Tu naviru sećanja na jedan razgovor s Božidarom Jakcem, umetnikom i drugom Titovim viđen nedavno u Ljubljani.

"Vidiš, Jakac, tamo, preko Save izgradićemo Novi Beograd. Biće prekrasan..."
Te reči umetniku izrekao je Tito dalekih poratnih godina u jednom razgovoru vođenom na terasi Belog dvora na Dedinju. Novi Beograd s dubokim pijetetom, sada poslednji put pozdravlja svog tvorca.

Tačno u 17 časova, "Plavi voz" ulazi na peron železničke stanice glavnog grada Jugoslavije iz kojeg je Tito, 4. jula 1941. godine počeo da menja sudbinu ove zemlje.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije